Ко (хо)ће на Андрићев венац?

Пише Никола Врзић

Председнички избори у Србији следеће године неће одлучити само да ли ће Томислава Николића заменити Томислав Николић или неко други већ и да ли ћемо кренути да тражимо замену Александру Вучићу. Због тога Александар Вучић не сме да дозволи да његов кандидат изгуби

Главна, а углавном и једина политичка тема у Србији тренутно је тема која заправо још и не постоји – илити нот јет, како би на свом течном енглеском језику рекао актуелни председник Томислав Николић – и званично неће ни постојати све док актуелна власт не процени да је дошао тренутак да такмичење за новог председника Србије прогласи отвореним. Док се то не догоди, а сва је прилика да ћемо чекати да се то догоди све до последњег законског рока, после летњег одмора започело је пред-предизборно загревање. Пре свега, у виду традиционалне потраге за заједничким председничким кандидатом опозиције, премда можда није сасвим без значаја ни загонетно ћутање актуелне власти у вези са својим председничким кандидатом.

ДИКТАТ ИЗБОРНОГ РЕЗУЛТАТА Претходни председнички избори, започети првим кругом 6. маја а завршени 20. маја 2012. године у другом кругу, подсећања ради, били су ванредни, расписани у намери да тадашњи председник Борис Тадић за собом повуче своју (тадашњу) Демократску странку на парламентарним изборима. То се и догодило, али у смеру супротном од оног који су прижељкивали Тадић и демократе. И он и они остали су, наиме, насукани на анкете које су им обећавале победу; Тадић је изгубио од тадашњег председника тада опозиционе Српске напредне странке Томислава Николића, што је онда по природи ствари натерало шефа Социјалистичке партије Србије Ивицу Дачића да се окрене јачем, и утрло пут уласку СНС-а у владу и потоњем политичком узлету Александра Вучића чији је (досадашњи) врхунац достигнут на ванредним парламентарним изборима 24. априла ова године. Српска демократска опозиција пак, оставши без главног кохезионог фактора и идеолошког ослонца – дакле, без власти – упала је у стање шока и цепања од ког још није успела да се опорави, што ће рећи да јој предстојећи председнички избори представљају шансу за препород макар колико и претњу да ће се поново лепо обрукати, по моделу из 2014. и 2016. године.

Управо су ови резултати добра полазна основа за процену даљег тока догађаја. На изборима пре пет месеци, СНС је освојио преко 48 одсто гласова који његовом председничком кандидату дају непремостиву стартну предност, осим у случају да се сами жестоко не потруде да је проћердају, три блока странака демократске опозиције Србије освојила су по 6,02 одсто гласова („Доста је било“ Саше Радуловића и Демократска странка Бојана Пајтића са Новом странком Зорана Живковића која је у међувремену, одласком Владимира Павићевића, претрпела тежак ударац), односно 5,02 одсто гласова колико су заједничким снагама освојили Борис Тадић (Социјалдемократска странка), Чедомир Јовановић (Либерално-демократска партија) и Ненад Чанак (Лига социјалдемократа Војводине) и од тада већ успели да се разиђу. Испред сваке од ових листа, што је заправо значајно за актуелну председничку пред-предизборну калкулацију, пласирали су се и Дачићев СПС са Јединственом Србијом Д. М. Палме (10,95 одсто гласова) и Српска радикална странка Војислава Шешеља са својих 8,1 одсто освојених гласова. Овакав поредак, зато га и спомињемо, с Дачићем на другом и Шешељем на трећем месту, показује да ниједна од странака из такозваног демократског блока, дакле, ниједна од оних које (могу да) се надају да ће добити подршку неке од западних амбасада и њихових пратећих органа, нема нарочитог основа за веру да би њен самостални председнички кандидат могао да се пласира међу прва два, и уђе у други круг председничких избора (ако га буде).

Па отуда и потреба за заједничким председничким кандидатом, потреба диктирана, ако ничим другим, а онда пуким нагоном за преживљавањем на српској политичкој сцени.

 

ЗАЈЕДНИЧКИ КАНДИДАТ(И) Ко би могао да буде заједнички кандидат опозиције која ће се за ту сврху ујединити? Да би (им) био прихватљив свима, мора да буде нестраначка личност, а да би био прихватљив за што више српских бирача, мора да им буде бар помало познат већ у старту. Овиме је избор драстично сужен, тим драстичније пошто је један од таквих потенцијалних кандидата, председник Српске академије наука и уметности Владимир Костић, најјасније могуће и јавно рекао да му председничка кандидатура не пада накрај памети. Али Костићево име ионако није спомињано онолико гласно колико име омбудсмана Саше Јанковића, кога је макар Зоран Живковић јавно кандидовао за кандидата („Оно што је радио Јанковић апсолутно га квалификује у сваком смислу да буде кандидат опозиције за председничке изборе. Има и моју подршку и подршку Нове странке“), а ни Јанковић се није потрудио да кандидатуру унапред одбије већ је скромно у „Куриру“ изјавио: „Наравно да ми је част што многи људи, свих политичких опредељења, ван странака и у њима, сматрају да бих дужност председника обављао успешно и достојно. У овом моменту, међутим, нисам кандидат ни за шта, већ заштитник грађана и сви моји напори усмерени су на то да што боље радим овај посао у веома тешком окружењу и времену, пре свега за грађане.“

Ипак, да Јанковићева кандидатура није сасвим извесна – па отуда, делом, и његова цитирана скромност – посведочио је пре неки дан „Данас“ који, позивајући се на „сазнања са опозиционе сцене“, наводи да се „струја у ДС коју предводи Драган Шутановац залаже да заједнички кандидат буде Саша Јанковић“, али, „с друге стране, Сашу Јанковића као јаког лидера опозиције не може да прихвати Саша Радуловић и покрет ’Доста је било’. Доживљавајући себе као нарастајућу опозициону странку, која ће уз помоћ друштвених мрежа и нових метода придобијања подршке постати доминантна, Радуловић није спреман да место вође опозиције препусти неком другом. Он, према обавештеним изворима, види себе на том месту, и процењује да би, уз јаку логистику, опозицији успех донео кандидат који није политичар, који то не намерава ни да буде, и чија је предност над кандидатом власти у некомпромитованости. У том смислу, кандидат који Радуловићу одговара је академик Душан Теодоровић, који је недавно и посетио покрет ДЈБ… Бојан Пајтић, који се бори да сачува лидерску позицију у ДС, ближи је Радуловићевом виђењу и Теодоровићу као решењу… Победа Шутановца (на председничким изборима у ДС-у, 24. септембра) значила би и подршку Јанковићу.“

Очигледан недостатак споменутог академика Душана Теодоровића као потенцијалног кандидата, међутим, налази се у чињеници да је његово име потпуно непознато за око 97 одсто српског бирачког тела, и тешко је замислити медијско-пропагандну операцију која би овакву ситуацију изменила у довољној мери да га учини кандидатом који има какву-такву шансу да освоји довољно гласова да би ушао у други круг председничких избора.

Што нас враћа на Сашу Јанковића као једину реалну опцију (осим у хипотетичком случају да Вук Јеремић не постане генерални секретар Уједињених нација, да онда одлучи да своју амбицију покуша да задовољи местом председника Србије, и да му онда пође за руком да добије подршку читавог овог дела опозиције). С обзиром на то, ваља очекивати озбиљне спољне и унутрашње притиске и на опозицију да Јанковића прихвати као заједничког кандидата – подсећамо да се Викторија Нуланд, опасна помоћница америчког државног секретара која је својевремено за Арсенија Јацењука рекла да је „наш човек“, па он постаде украјински премијер после пуча, управо с Јанковићем срела током недавне посете Београду – и на самог Јанковића да ту кандидатуру прихвати. Насупрот томе, логично би било и да актуелна власт покуша да осујети Јанковићеву кандидатуру, јер ако би јој то успело, наша а прозападна опозиција нашла би се у веома озбиљном проблему, утолико већем што времена за измишљање заједничког кандидата има све мање што су нам избори ближи.

 

ПРЕДИЗБОРНА ПЛАТФОРМА С каквом ће политичком платформом потенцијални заједнички кандидат овог дела опозиције изаћи пред српску јавност? ЕУ интеграције? Ову им је тему Вучић већ отео а и, важније од тога, Европска унија је у таквом стању да ни себе не успева да задржи на окупу, а камоли да привуче некога. Улазак у НАТО, признање независности Косова, одрицање од Републике Српске, увођење санкција Русији? Добар део наше а њихове опозиције све то, несумњиво, прижељкује, све би то и урадио када би могао, али је и њима, као и нама, јасно да се са таквим ставовима само доживљава судбина Чедомира Јовановића, избори се у Србији тиме не добијају. Економија, корупција и сличне теме? На овоме ће се, сигурно је, инсистирати, али ствар је у томе што је и борбу против корупције и борбу за сређивање наше економије Александар Вучић већ успешно патентирао као сопствени проналазак (доказ тог успеха налази се у резултатима избора 2014. и 2016), што значи да ће, хтео – не хтео, своје ударе овај део опозиције морати да усмери на Александра Вучића. Колико је паметна стратегија претворити предстојеће председничке изборе у референдум за Вучића или против њега, и то само годину дана пошто је Вучић освојио скоро половину гласова, друго је питање.

Патриотски део опозиције, насупрот овима, пред собом има далеко чистију ситуацију. Против ЕУ, против НАТО, за чвршћу сарадњу с Русијом, за конкретнију одбрану Косова и Метохије и Републике Српске, против ГМО хране, ММФ-а и осталих благодети савремене западне цивилизације… Списак тема је широк и потребно је, само, одабрати праве поруке које ће допрети до што ширег круга бирача, не би ли се тиме створила што солиднија основа за неке будуће парламентарне изборе. По сваку цену пак морају да избегну, а и могу то да учине јер већ имају довољно сопствених тема, да на актуелну власт ударе са жутих позиција и тиме се укључе у хор оних који Србији несумњиво не желе ништа добро, у шта смо се уосталом сви и уверили током година њихове власти и то им се не сме заборавити.

 

ВУЧИЋЕВ КАНДИДАТ Елем, претворе ли се заиста предстојећи председнички избори у референдум о актуелном премијеру, Вучић неће имати избора, мораће да свог кандидата подржи из све снаге, и своје и своје партије. Али ко ће бити тај кандидат, при чему смо веома сигурни да то неће бити сам Вучић? Актуелни председник Томислав Николић? Зорана Михајловић, која ту могућност није одбацила онако експлицитно као председник САНУ, а он је заиста успоставио стандард? Бивши министар правде Никола Селаковић, који је такође спомињан као могућност? Избор је заправо поприлично јасан, или би макар то морао да буде: осим ако се Томислав Николић не одрекне кандидатуре за нови мандат и при том активно учествује у кампањи за свог наследника, кандидат СНС-а морао би да буде оснивач ове партије, све и ако његов резултат, у било којој од две могуће варијанте, Вучићу не би донео нарочито задовољство; ово зато што би Николићев успех био приписан Николићу у заслугу, док би жртва евентуалног Николићевог неуспеха првенствено био сам Вучић, што због пораза његовог кандидата и што због тога што би онда био принуђен на кохабитацију, а Војислав Коштуница добро зна како се то завршило… У сваком случају, не зато што може много тога да добије већ зато што много може да изгуби, Вучић себи не сме да дозволи ситуацију у којој би СНС имао председничког кандидата поред кандидата Николића.

Имајући ову калкулацију у виду, због чега СНС, Вучић и Николић оклевају, зашто већ нису најавили да ће се Томислав Николић кандидовати и за други мандат? Зашто макар СНС или неки од функционера ове странке није јавно рекао да ће подржати актуелног председника уколико он одлучи да се кандидује? Једно могуће објашњење је да се с подршком кандидатури чека како Николић не би прерано био изложен салви напада који га очекују, или из неког сличног тактичког разлога. Друго, да озбиљних неспоразума између актуелног председника и премијера заиста има, све и ако се у јавности то види далеко мање него што се шушка, без иоле поузданих информација које би те шумове и потврдиле. Уосталом, сачекајмо па ћемо видети.

У сваком случају, не буде ли актуелна власт у наредним месецима сама себи пуцала у ногу, и то рафалом а не појединачном паљбом, победа њеног кандидата углавном је извесна, а није сасвим незамисливо да је буде у првом кругу. Истовремено, Ивица Дачић има извесних основа да се нада борби за други круг, под условом да на крају не одлучи да подржи кандидата власти чији је део, иако тиме ризикује губитак сопственог политичког идентитета. Кандидати патриотске опозиције – чије се уједињење и не спомиње – могу само да се надају, како већ рекосмо, да ће на предстојећим изборима створити солидну основу за изборе који долазе иза њих, што је (наравно) далеко пожељнија опција од варијанте у којој би подржали заједничког кандидата демократске опозиције Србије јер тај кандидат не може да буде кандидат Србије. А чему та опозиција може да се нада? Уласку њеног кандидата у други круг у најбољем случају, али није то једини циљ. „Данас“: „Мада тврде да ће (Саша) Јанковић победити Вучића, односно Вучићевог кандидата, према нашим сазнањима, у овој струји сматрају да ће председнички избори, ако и не дају опозиционог председника, свакако дати неприкосновеног и јаког вођу опозиције. То би, у том сценарију, требало да је Јанковић, који ће на таласу подршке, чак и уз пораз на председничким изборима, уз протесте на улици какве организује Иницијатива ’Не да(ви)мо Београд’, моћи да произведе притисак довољно јак да изазове ванредне парламентарне изборе.“ Како ће се произвести притисак довољно јак да изазове ванредне парламентарне изборе? Споменутим уличним протестима, на пример, због наводне изборне крађе као прошлог априла, нарочито ако резултат буде иоле тесан, па оптужбе зазвуче кудикамо уверљиво? Да ли је то сценарио који нам се припрема?