Где је понос за „српску Верону“

Поводом 140. годишњице Српско-турског рата: црква у Горњем Адровцу код Алексинца је светски значајан споменик културе

Пише БУДИМИР ПОТОЧАН

Како је настала црква на месту погибије пуковника Николаја Николајевича Рајевског, јединственог спомена љубави у свету? Српско ослобођење од турског ропства снажно су подржали пре 140 година Виктор Иго, Лав Толстој, Ђузепе Гарибалди, Петар Чајковски и многи други  / ПРВИ ДЕО /

Данас је то можда најупечатљивији утисак: српско ослобођење у Српско-турском рату 1876. године подржало је око 15 хиљада добровољаца из готово свих европских земаља, подржали не само речју него с оружјем у руци. Али и неке од најугледнијих личности тога времена такође су снажно биле уз Србију: Виктор Иго, један од највећих међу Французима; Лав Толстој, „други цар Русије“; Ђузепе Гарибалди, Италијан који је био светски борац за ослобођење потлачених; руски композитор Петар Чајковски; Холанђанка Жана Мeркусова и многи други.

У оном ешелону добровољаца 1876. године налазио се и руски пуковник Николај Николајевич Рајевски. Племићког порекла, из веома угледне породице с богатом војничком традицијом, био је један од најобразованијих и стручно војнички најспремнијих официра. Борио се на Моравском ратишту код Алексинца и јуначки погинуо у Горњем Адровцу 20. августа по старом јулијанском, односно 2. септембра по новом грегоријанском календару 1876. године.

Пуковник Рајевски послужио је Лаву Толстоју као прототип за књижевни лик Вронског у роману „Ана Карењина“, а то његово дело је најпревођенија књига на свету, изузме ли се Библија. У епилогу романа Толстој шаље свог главног јунака у Србију, у Српско-турски рат. Толстојев роман „Ана Карењина“ прати планетарна рецепција. Пре десетак година је, у Америци, по препоруци Опре Винфри, продато милион примерака романа као бестселер. Осим књижевног пријема посебно је значајан онај на филму у десетак верзија и с највећим звездама као главним јунацима, затим у операма, балетима, мјузиклима, радијским и телевизијским адаптацијама, све до стрипа.

На месту погибије пуковника Рајевског у Горњем Адровцу његова породица је одлучила да подигне цркву посвећену палом јунаку.

[restrictedarea]

УЛОГА КРАЉИЦЕ НАТАЛИЈЕ Када је и како је дошло до тога да, поред оног скромног споменика, на месту погибије, буде подигнута и црква посвећена пуковнику Николају Николајевичу Рајевском? Ко је био ктитор? Каква је била улога краљице Наталије у том подухвату и зашто се, доскоро, није ни знало на чијој је парцели изграђена спомен-црква у Горњем Адровцу?

Сва та питања остала су мање-више отворена. Зато се може рећи како су тек недавно објављена Писма краљице Наталије Обреновић добродошла као важан историјски извор за разјашњење извесних кључних недоумица. Једна од њих односи се на то од кад су и с киме су вођени преговори о изградњи цркве. Два писма краљице Наталије Обреновић из 1887. године откривају да су баш у то време започети договори. Пошто тада већ није била у животу Ана, мати пуковника Рајевског, то је онда породичне интересе заступао његов брат Михаил. Те и друге појединости износи краљица Наталија у своме писму послатом из Бадена 21. августа 1887. и упућеном генералу Сави Грујићу:

Од свег срца вам захваљујем што сте тако брзо испунили моју жељу која се односила на место убиства пуковника Рајевског и одмах ћу његовог брата известити да сам обећање испунила. Искористићу још једном вашу доброту и замолићу вас да ми пошаљете скицу коју ћу овде искористити и направити фотографију ограђеног места. Мислим да би било праведно обештетити већ сада сељака чији је то терен и на који он плаћа порез па вас молим да у том смислу издате налог.

Поменуте скица и фотографије указују да су то били први неопходни кораци за упознавање услова и околности на терену пре него што би се приступило изради пројекта. И о томе се, уз несебичну помоћ генерала Саве Грујића, старала краљица Наталија, која је и даље остала у преписци с Михаилом Рајевским. У другом писму, из Фиренце, од 25. децембра 1887, упућеном генералу Грујићу, писала је:

Примила сам писмо од Рајевског, који је био дирнут нацртом који сам му послала, и бићу вам врло захвална и за фотографију. Писаћу Јакшићу да среском начелнику преда 60 франака.

Последње речи овог навода из писма краљице Наталије односе се на новац. За шта је био намењен? Можемо с разлогом претпоставити да је, у складу са својим залагањем, краљица одлучила да она праведно обештети адровачког сељака за његов посед. За неку другу сврху, овим поводом, не би ни било разлога да шаље новац. Изванредан пример да би се сачувао као драгоцено породично предање. Нажалост, потпуно је ишчезао из сећања данашњих Горњоадровчана. Ипак, благодарећи труду и помоћи умног и истрајног свештеника Славољуба Петровића, успели смо да дознамо не име него имена оних о чијим је поседима било речи.

Плац данашње црквене порте простире се на хектар и деведесет ари. Катастарска парцела уведена је у земљишне књиге 1937. године под бројем 1542 као добро цркве пуковника Рајевског, КО Горњи Адровац. Прва парцела, паралелна према путу, припадала је Миленку Живадиновићу и простирала се отприлике до споменика пуковнику Рајевском. На њој је била саграђена спомен-школа која је носила име овога јунака. Друга парцела, од споменика па даље, у правцу запад-исток, била је власништво Новака Стевановића. Овог адровачког домаћина стрељали су бугарски окупатори 17. марта 1917, као осамдесетогодишњака, што би значило да је рођен око 1837. године. Имао је три сина – Драгутина, Димитрија и Светомира – стоји записано на споменику у Горњем Адровцу. Дакле, на парцели Живадиновића изграђена је школа, док је на земљишту Стевановића подигнута црква.

 

СТВАРНОСТ И ЛЕГЕНДА О ПОДИЗАЊУ ЦРКВЕ Од погибије пуковника Рајевског и потоње жеље породице да се то место обележи спомен-црквом, па до почетка радова, протекло је нешто мање од три деценије. Према пројектима, добијеним из Русије, започета је изградња цркве и школе 1902. године. Пошто ни о томе нема писаних докумената, празнину попуњава још једно сачувано предање. Наиме, Марија Рајевска поверила је владики Нишком 3.000 дуката за узградњу оба објекта. Радови су одмицали према плану и у предвиђеном року, а за то време утрошен је тек сваки трећи дукат. Преостали новац, свих 2.000 дуката, како се даље наводи у предању, владика је вратио грофици Рајевској.

На спољашњем зиду храма налази се мермерна плоча на којој је, поред имена ктиторке, и име нишког владике: Трудом и надзором епископа Нишког г. Никанора Ружичића а о трошку ктиторке племените госпође Марије Рајевске озидан је овај свети храм и освећен 2. септембра 1903. године.

Црква је посвећена Светој Тројици. Складних је пропорција, с карактеристичним правим угловима. Основа је у облику правилног грчког крста с тремовима између крстова. Централни простор засведен је куполом. Фасада је обложена керамичким плочицама боје вишње и боје лимуна груписаним у виду мозаика. Унутрашњи зидови су осликани живописом. Предлошке за фреско-декорацију израдио је познати руски сликар и архитекта В. М. Васнецов, исти аутор коме је указана част да реконструише здање чувене Третјаковске галерије. На основу планова добијених из Русије цркву је живописао фрескосликар Д. Обреновић.

Црква Рајевског у Горњем Адровцу проглашена је спомеником културе решењем Завода за заштиту споменика културе у Нишу 18. маја 1973. под бројем 546/1. Ово културно добро уведено је у Регистар споменика културе у Нишу под бројем 76. Спомен-црква је уписана и у централни регистар Републичког завода за заштиту споменика културе Републике Србије у Београду 21. јуна 1983. под бројем 237. Иако је од изградње цркве у Горњем Адровцу прошло више од сто година, остаје неразјашњено важно питање – ко је била ктиторка?

 

КО ЈЕ БИЛА КТИТОРКА И у литератури и у документима о проглашењу ове цркве спомеником културе, па најзад и у усменом предању, подаци о личности ктиторке сасвим су неусаглашени. Штавише, право је замешатељство јер се за ктиторку узимају час мати или сестра, час тетка или снаха пуковника Рајевског.

До одговора и на то важно питање настојали смо да дођемо методом елиминације. Тако смо најпре настојали да утврдимо ко није могао бити ктиторка и зашто? Ана Михаиловна Бороздиној (1819–1883), удата Рајевски, мати пуковника Рајевског, умрла је две деценије пре него што је саграђена црква у Горњем Адровцу. Њену смрт помиње у својим мемоарима Алимпије Ваиљевић: Чудна је судбина и те племените жене, после рата она је дошла у Бугарску да сиротињи, којој су родитељи у борби погинули, раздели милостињу, па је зликовци убише и опљачкаше! Очигледно да мати није била ктитор, а да је то макар тестаментом завештала, онда би на ктиторској плочи стајало њено име. Што се тиче даљих  спекулација да је то била сестра, то отклањају биографски подаци о породици пуковника Рајевског. У њима се не помиње да је имао иког осим рођеног брата Михаила. Да је ктиторка била тетка, удата за чувеног генерала Орлова, који је пријатељевао с Пушкином и заједно с њиме припадао декабристима, онда се она као ктитор не би уписала својим девојачким него венчаним презименом удате жене.

Важан траг о идентитету ктиторке Марије Рајевске садржи писмо које је пронашао аутор током истраживања у Архиву Србије. Реч је о писму од 22. фебруара 1901. године које је Јелена Новаковић, супруга српског посланика у Петрограду Стојана Новаковића, упутила своме сину Милети, студенту права у Паризу. У писму наводи и следеће: Били смо такође у посети некој госпођи Рајевској а по рођењу принцези Гагарин. Ове исте принцезе био је девер, тј. брат мужевљи покојни Рајевски који је погинуо у нашем рату с Турцима 1876. године. Жена погинулог Рајевског оставила је тестамент да се начини црква на оном месту где је овај племенити јунак пао. Сада се воде преговори око посланства о плану и извршењу те жеље па смо ишли тога ради.

Преговоре о изградњи цркве, које је с краљицом Наталијом започео брат пуковника Рајевског, сасвим је природно да оконча у својој кући и уз помоћ своје супруге. Ово тим пре што после смрти мајке и, како из овог писма дознајемо, супруге, ближих сродника није преостало.

Новопронађено писмо које смо цитирали разрешава једну недоумицу о имену ктиторке, али другу недоумицу собом носи. Ако је уистину постојао тестамент, као и завештање о којем је реч, зашто су скице терена, фотографије и све друго што је било потребно за пројектовање, упућивани брату Михаилу Рајевском? Зато, сматрамо, што се он старао о свему – од преноса братовљевих посмртних остатака па до пројекта за спомен-цркву. Ако је тако, зашто би брат Михаил, за нешто што је сам покренуо у име своје угледне породице, прихватио накнадни тестамент са истоветном жељом? Упркос помену тестамента чини се ипак најверодостојније да је оно што је започео брат Михаил окончала снаха Марија Рајевска, а њено име се уосталом и налази на ктиторској плочи.

Црква Свете Тројице у Горњем Адровцу у спомен на пуковника Рајевског налази се на упечатљиво издигнутој заравни која доминира читавим пределом. Од пута па до улаза у храм истичу се, врхунећи, дрвореди липа. Донесене су, како каже још једно предање, из села Разумовске у Украјини, с некадашњег племићког имања породице Рајевских. Свето словенско дрво, какво је од памтивека липа, наткриљује на овом месту, и легенду и стварност о пуковнику Николају Николајевичу Рајевском у Србији.

ОБНОВА СПОМЕНА ЉУБАВИ

Године 2001. у Горњем Адровцу обележена је 125. годишњица од погибије пуковника Рајевског, уз присуство многих угледних гостију и уз чинодејствовање Његове светости патријарха српског господина Павла. Истовремено, обележен је завршетак радова на обнови фасаде, рестаурацији фресака и икона на иконостасу у цркви.

Тиме је најављен продужетак посла на уређењу овог спомен-комплекса, а о дотадашњем је постављена спомен-плоча на спољашњем зиду фасаде на којој су уклесане речи: Спомен црква Св. Тројице, споменик руско-српског братства по оружју обновљен поводом прославе 125. годишњице погибије руског пуковника грофа Николаја Рајевског на иницијативу амбасадора Русије у Београду В. Јегошкина средствима министарства за иностране послове Русије, руских и југословенских организација, са благословом епископа нишког Иринеја и уз подршку општине Алексинац 2. септембра 2001. године.

Обновљена Црква Свете Тројице у Горњем Адровцу посвећена пуковнику Николају Николајевичу Рајевском, алијас Вронском, засијала је пуним сјајем. Медији су је неретко, с правом, називали „српском Вероном“. Асоцијација је јасна. Тиче се симбола љубави Шекспирових књижевних јунака Ромеа и Јулије, који живе само у литератури. Вронски и Ана, за разлику од Шекспирових јунака, имали су своје прототипове и живот и изван корица књиге. Тако је онда црква у Адровцу аутентичан и у свету јединствен спомен љубави.

Нажалост, све то као да није довољно. Туристичке организације као да не знају, или не разумеју, да имају светски значајан споменик културе на који би требало, у најмању руку, указати сваком туристи који посећује Србију. Овакве годишњице су добродошао повод да их макар још једном подсетимо.

 

РАЗГЛЕДНИЦЕ ИЗ НИЦЕ

Две драгоцене и готово непознате разгледнице, које се односе на пуковника Рајевског, заслужују посебно тумачење. Овом истраживачу их је љубазно ставио на располагање др Ђорђе Трифуновић, угледни професор Београдског универзитета и један од најбољих наших стручњака за средњовековну књижевност. Објаснио је да је поменуте разгледнице добио на поклон од једног старог професора, пореклом из алексиначког краја, а да је на полеђини својеручно написао датум  9. 11. 1944. године када је поклон примио.

На првој разгледници је у првом плану, у овалном оквиру, портрет Рајевског у парадној униформи пуковника. Овал портрета засведен је, у доњем делу, симетричним гранчицама ловора и сабљом, на шта се даље надовезује споменик с крупном ознаком 1876. године и датум 21. август. Испод тога, на обелиску, о који се ослања муза у лику девојке која оплакује јунакову погибију, уклесане су три строфе стихова. С леве стране је призор погибије у Горњем Адровцу, док је с десне асоцијација на испраћај посмртних остатака из Београда за Русију у пристаништу на Сави. При врху разгледнице је текст на руском језику: Споменик Николају Николајевичу Рајевском погинулом хероју код Адровца. Изван призора предвиђеног за разгледницу, сасвим у доњем делу и на белини, одштампано је на француском језику: Пуковник Н. Н. Рајевски рођен 5. XI 1839, јуначки погинуо за Србију у Горњем Адровцу 20. VIII 1876.

Друга разгледница, подељена по хоризонтали у два симетрична поља, приказује у горњем пољу, с погледом с југозападне стране, цркву очигледно у руском стилу, док је у доњем пољу шајкача српског пуковника. При врху разгледнице је текст на француском језику: Црква Свете Тројице у Горњем Адровцу подигнута на месту на којем је пуковник Н. Н. Рајевски јуначки погинуо за Србију и Словене. Цркву је подигла 1903. гђа Марија Рајевска, по рођењу кнегиња Гагарин, удовица Михаила Рајевског, пуковниковог брата. У другом, доњем пољу разледнице, на којој је представљена капа српског пуковника, одштампано је испод ње: Капа пробушена турским куршумом који је убио пуковника Н. Н. Рајевског у бици у Горњем Адровцу.

Почетак одгонетања чињеница о поменутим разгледницама је од момента када су доспеле у шаке онога ко истражује. И зато се почиње прво од датума. Датум забележен на полеђини, што нам је потврдио и усмено професор Трифуновић, указује да су разгледнице штампане пре Другог светског рата. Други датум, одштампан на разгледници као 20. август / 2. септембар открива нешто више. Реч је о двоструком рачунању времена према јулијанском и према грегоријанском календару. Пошто је између 20. августа и 2. септембра разлика од 13 дана, онда је то потврда рачунања времена од 20. века. Тако је установљен првобитни временски оквир када су ове разгледнице могле бити штампане у Француској: између почетка 20. века и 1940. године, када је у овој земљи почео рат. Даље, у контексту истраживања, могло се претпоставити да је штампана у години која се завршава цифром „шест“, што је јасна асоцијација на годину погибије Рајевског.

Када су разгледнице заиста настале? Којим поводом? Коме су биле намењене? Одговоре на сва та и евентуална друга питања професор Трифуновић није могао да нам пружи.

Срећним стицајем околности енигма о разгледницама из Нице одгонетнута је на најбољи могући начин уз помоћ еминентног и веома упућеног стручњака. Реч је о др Полу Кастели, рођеном 1933. у Ници, историчару и редовном професору на Универзитету Нице Софија антиполис, који се бави истраживањем Медитерана и, посебно, Нице и околине.

На наша питања професор Кастела је одговорио: штампарија Gilleta постоји у Ници дуже од столећа; њихови стручњаци потврђују да су разгледнице одштампане у тој штампарији; штампарија не поседује музеј узорака, нити пословне књиге које би откриле датум штампања; у Ници је заиста постојала велика колонија Руса белогардејаца, избеглих после Октобарске револуције 1917. године и настањених у том граду; током 1916. године, у време Првог светског рата, у Ници је боравила и велика колонија младих Срба који су са Крфа послати на школовање у ову медитеранску варош…

Професор Кастела прихватио је нашу претпоставку о години која се завршава „шестицом“ као вероватну и сасвим разложну. Искључио је одмах 1906, а затим, из истих разлога и 1926. и 1936. јер тада није више била онолико велика руска колонија, а српске уопште није ни било, пошто су се српски студенти преселили на студије углавном у Париз, па је тако преостала 1916. година. И према квалитету хартије на којој су разгледнице штампане, према врсти фотографија, као и према дизајну, професор Кастела је закључио да би година штампања могла бити само 1916. На крају, али не на послетку, вероватно је најважнија чињеница то што разгледнице представљају српску историју – природно је било да буду намењене српској колонији баш када је била најмногобројнија, па тако и најзаинтересованија као клијентела за куповину разгледнице.

 

ПЛАНЕТАРНА РЕЦЕПЦИЈА О ВРОНСКОМ У СРБИЈИ

О истраживањима о Вронском у Србији професора др Будимира Поточана и његовим књигама писано је у америчком часопису World literature today, у британском часопису South Slav journal, у руском часопису Родина, као и у најстаријем српском листу у дијаспори који излази на српском и енглеском језику у Чикагу Американ Србобран.

Његова књига Вронски – част и љубав налази се у Британској националној библиотеци, у Конгресној библиотеци у Сједињеним Државама, у Толстојевој библиотеци у Јасној Пољани у Русији, као и у читавом низу универзитета као што су Харвард, Беркли, Јејл, Принстон, Оклахома и другим; затим на Amazon.com и WorldCat.

[/restrictedarea]

Наставиће се