Епитаф хашкој правди

Ratko Mladic u HaguПише Стефан Каргановић

Судски поступак против генерала Ратка Младића у Трибуналу у Хагу претвара се у потпуну правну травестију

Изгледа да се под диригентском палицом Алфонса Орија, председавајућег трочланог судског већа, суђење генералу Ратку Младићу у Хагу на самом крају претвара у јавну фарсу. Без икаквог разумљивог повода и без видљиве политичке рачунице како би већ тешко компромитовани Трибунал из тога могао да извуче некакву корист – док је штета очигледна – веће у Младићевом предмету је напрасно прекинуло доказни поступак одбране и онемогућило извођење двојице последњих сведока, које одбрана сматра изузетно важним за свој предмет.

ЗАХТЕВИ ОДБРАНЕ Одбрана генерала Младића је током последњих неколико месеци уложила неколико захтева који се односе на правичност судског процеса. Пре свега, захтева се изузеће судија Алфонса Орија и Кармела Агијуса („Печат“, 26. август 2016) зато што – с обзиром на њихово учешће у доношењу пресуда у другим предметима, где се уз њихов пристанак унапред инкриминише и генерал Младић – одбрана сматра да ове судије не могу бити објективне и фер у разматрању доказа у процесу који се пред њима тренутно води против генерала. Поступајући као прва инстанца, веће у чијем саставу се налазе и спорне судије предвидљиво је одбацило тај захтев, а одбрана је најавила да о овом питању неће одустати и да ће уложити жалбу вишим органима Трибунала. Алтернативно, одбрана захтева понављање суђења пред претресним већем у чијем саставу неће бити присутне судије обележене раније израженим предубеђењима у погледу могуће кривице оптуженог.

Други захтев одбране тиче се онемогућавања извођења до краја њеног доказног поступка, услед самовољног прекида суђења од стране већа. Изговоре већа да је у питању „експедитивност“ суђења, које ионако траје већ неколико година, одбрана одбацује јер, по њеној процени, наступ последња два сведока, рачунајући директно и унакрсно испитивање, не би одузео укупно више од два или три додатна дана. Зато је, по одбрани, потпуно неубедљив аргумент којим се служи веће да је разлог за прекидање генераловог доказног поступка – брига о уштеди времена.

[restrictedarea]

(НЕ)ПРАВИЧНО СУЂЕЊЕ Током седнице од 25. августа 2016. главни адвокат одбране Бранко Лукић прокоментарисао је и изложио оштрој критици главне укоре Већа, упућене одбрани због начина на који она води свој предмет. Веће је те ставове изнело у функцији образложења наведених одлука, на које је одбрана и уложила поменуте приговоре.

Адвокат Лукић у свом обраћању се позива, пре свега, на нова упутства одбрани која је веће издало 24. јула 2014, дакле у јеку суђења, и која је требало да важе током преосталог периода извођења одбраниних доказа.

„Сматрам“, истакао је Лукић, „да су ова правила превише ограничавајућа и да сужавају право мог клијента на одбрану. Да само кажемо толико, да ми сматрамо да се правила за извођење доказа не могу мењати усред поступка и након што је Тужилаштво већ имало могућност да представи свој предмет…“

Суштину спорног питања адвокат Лукић је изложио овако: „Ми сматрамо да имамо иста права и да су на нас применљива иста правила која су се односила на Тужилаштво док је изводило своје доказе. У противном, право нашег клијента на праведно суђење било би озбиљно угрожено.“

Лукић се затим осврнуо на једну од главних упоришних тачака претресног већа, у прилог његовој тези да се суђење већ одужило преко сваког разумног рока и да је сада неопходно да хитно, и без разматрања даљих доказа, напречац буде приведено крају.

Сходно томе, у свом упутству веће изражава „забринутост да су многи сати били протраћени извођењем доказа чија је релевантност упитна и чија је доказна вредност нејасна. Многи сведоци одбране су давали исказе о питањима неповезаним са предметом одбране или са икаквим злочином који се помиње у оптужници“.

КОЛЕКТИВНА КРИВИЦА Као одговор на ову „забринутост“ већа, бранилац Лукић је истакао да је одбрана на самом почетку процеса тражила да се тачке из оптужнице што уже дефинишу, да би оптужени тачно знао шта му се ставља на терет, али да веће и тужилаштво нису учинили ништа с тим у вези. Између осталог, одбрана је изричито захтевала да се прецизно именују сви припадници „удруженог злочиначког подухвата“ (УЗП) у предмету Младић, који су наводно деловали на остварењу криминалних циљева заједно с оптуженим, али да ниједна од тих инстанци том разумном захтеву до сада није изашла у сусрет. Према томе, преостаје широки концепт УЗП, који се описује у члановима 11, 12 и 13 оптужнице, и који се, поред десетак именованих војних и политичких руководилаца, односи такође и на суштински анонимне категорије „руководства босанских Срба, чланове Српске демократске странке, припаднике државних органа босанских Срба на републичком, регионалном, општинском и локалном нивоу, укључујући и кризне штабове, ратна председништва, ратне комисије, команданте, помоћнике команданата, више официре, заповеднике јединица министарства одбране Србије, ЈНА, Војске Југославије, ВРС, МУП-а босанских Срба, као и вође српских паравојних и добровољачких јединица“.

Али тај небулозни опис састава Младићевог „УЗП“ је тек члан 11 из оптужнице. У члану 12, наводи адвокат Лукић, иде се даље с тврдњом да су „сви локални Срби“, односно сви Срби у Босни и Херцеговини, припадали наведеном „удруженом злочиначком подухвату“, а да је током претпретресне конференције у вези с тиме појашњено да се под синтагмом „сви Срби“ имају у виду све особе српске националности старије од шеснаест година.

Директно оспоравајући тврдњу судског већа да одбрана траћи време суда изводећи ирелевантне сведоке, бранилац Лукић је истакао да је под тако структурираном оптужницом „немогуће да одбрана, чак и када би то желела, изведе погрешног сведока. Самим тиме што сведоку само постављамо питање да ли је учесник у удруженом злочиначком подухвату, ми оспоравамо оптужницу. Кога год овде довели да сведочи, макар само на ту тему, он је легитиман сведок кога имамо право да изведемо пред ово претресно веће“, у судници је изјавио, с немалом дозом ироније, Младићев адвокат Лукић.

Лукић је логички извео закључак да је „са оваквом оптужницом практично немогуће пронаћи било кога ко је имао преко шеснаест година и налазио се у Босни и Херцеговини у то време, а да не би био прикладан као сведок на овом суђењу“.

ЧАВИЋЕВ СПИСАК Толико о „траћењу времена“ од стране одбране. Али ако неко разматра с неверицом изричито инкриминисање, у предмету Младић, читавог једног народа пред већем суда које симулира да одбацује колективну кривицу и, наводно, суди само појединцима, отрезниће га готово заборављени детаљ, из друге сличне фарсе која се одиграла 2005. године. Да подсетимо, то је био период ликовања „међународне заједнице“, након што је Комисија за Сребреницу, коју је формирао тадашњи председник Републике Српске – а садашњи прешминкани кандидат за градоначелника Бањалуке – Драган Чавић, у име Републике Српске објавила закључке где се званично потврђује веродостојност свих главних тачака сребреничке оптужнице. Захтеву тадашњег Високог представника Педија Ешдауна, који је уследио, да се састави списак свих Срба који су учествовали у „сребреничком геноциду“ Чавић је услужно изашао у сусрет. На Чавићевом списку се – према тадашњим извештајима страних медија – нашло „преко 17.000 особа оптужених да су одиграле неку улогу у убиствима“, а „њихова имена су поверљиво достављена лорду Ешдауну и државним тужиоцима у бившој југословенској републици“.

За списак који је добио од Чавића, Ешдаун је том приликом изјавио да „представља озбиљан напор да се исцрпно наброје све особе које су имале удела у злочинима у Сребреници од 11. до 19. јула 1995“. Истом приликом Ешдаун је Чавићеву владу похвалио да „своје обавезе, најзад, узима озбиљно“ („Ајриш тајмс“, 6. октобар 2005).

У историјском контексту Чавићев списак који је тада, без рашчлањавања појединачне одговорности, по наређењу странаца био састављен у вези са Сребреницом послужио је као модел за касније накарадно формулисање оптужнице у предмету генерала Младића, по истом етничком кључу, али с применом на целу Босну и Херцеговину.

НЕУВЕРЉИВО ОБЈАШЊЕЊЕ Јасно је да „уштеда времена“ и други изговори којима се, у предмету Младић, веће правда за прворазредни професионални скандал лишавања једне од странака у поступку могућности да до краја изведе све своје доказе, не може бити право објашњење за овакав бизаран поступак. Неколико додатних дана, колико би времена могло одузети сведочење два последња сведока одбране, судијама не би значајно покварило планирано летовање на Ибици. У питању је, засигурно, неки други мотив.

Искуство сугерише да је усиљено приписивање рационалних побуда једној херметички затвореној, непрофесионалној и у својим поступцима скроз необузданој установи, као што је Хашки трибунал, неретко погрешно. Трибунал – уз све дужно поштовање према Паскалу – често има своје разлоге, које разум не препознаје.

Ако оставимо по страни неубедљиве изговоре већа, условно најбоље објашњење за кабадахијско одбацивање, на крају процеса, чак и симулакрума процесне коректности јесте покушај понижења одбране и освета за упорно и ефикасно залагање за интересе клијента, какво је до сада ретко виђено у аналима овог судилишта.

Суђење генералу Ратку Младићу, на самом завршетку, кулминира правном фарсом која ће не само трајно обележити овај процес већ може постати и историјски епитаф травестији од суда под чијим се кровом такво непочинство одиграва.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *