Беседа из Хага

Радован Караџић није могао да прими награду „Аврамов штап“, за 2015, али је његова беседа, прочитана на Великогоспојинским свечаностима на Палама, подсетила зашто смо ми више од сваког другог Аврамов народ

На Палама је, у оквиру Великогоспојинских свечаности, дана 26. 8. 2016. одржана промоција књиге Мермерне истине о Босни др Радована Караџића, а његовој породици уручена је награда „Аврамов штап“ коју су му за 50 година књижевног рада и 70 година живота доделили требињска подружница Удружења књижевника Српске и Друштво српских писаца Црне Горе.

Живот награде је замишљен тако да сваки актуелни добитник предлаже следећег лауреата. Тако је добитник за 2014. годину митрополит Амфилохије Радовић жирију препоручио Радована Караџића.

СЛЕДЕЋИ ЈЕ РАЈКО НОГО После доделе награде прочитана је беседа Радована Караџића, а затим, пред крај вечери, у очево име, др Соња Караџић Јовичевић објавила је предлог да следећи добитник (за 2016) буде Рајко Петров Ного. Преносимо беседу у целости.

„Откако се отац свих светова јавнуо Авраму, оцу многих народа, и Аврам имао очи да види и уши да чује, мало нам је јасније што смо овде где смо: да издржимо искушења и подносимо на жртву оно најмилије, срећни када можемо принети на жртвеник себе и само себе, уместо најмилијих.

Наизглед сурови Отац Небески, смиловао се Аврамовом сину, више него своме Једнородном преко чије жртве је у наше животе усадио љубав и самопожртвовање, као врхунац љубави према ближњима.

Отац Небески није тиме Аврама ослободио ниједног терета с његових леђа, па ни његовог штапа, него је само својом жртвом допунио смисао нашег постојања.

А Аврам и његов штап су једно те исто, јер стреме увис, к вишем од себе, к највишем, кога мора бити. Јер кад га не би било, не би било ни мере ужаса овога света, ни узалудности постојања и жртвовања. Мора га бити, јер при самој помисли да га има, преплаве нас доброта и лепота.

СВАКИ ЈЕ НАШ ЧОВЕК АВРАМ Од свих Аврамових народа, наш народ највише личи на њега.

Нема дана кад се од њега не очекује да жртвује нешто најмилије, без роптања и с погледом упртим у даљине, како је Андрић запазио, тамо негде у Време, у коме је Онај који даје смисао свакој нашој жртви.

Тако је сваки наш човек Аврам и његов штап, а свака жена Сара и Рахиља, која оплакује своју децу.

Толико су се Аврам и његов штап укоренили код нас, да сваки час олистају и подсећају нас на то ко смо и шта смо. Ко добије Аврамов штап, добио је и Аврама на чување, и мора пазити да се штап држи према небу и не нагне се док је код њега, и док не пређе код другога и достојнијега. А толико је довољно и за цео један мали живот.

Када се некоме укаже част, вероватно ју је и заслужио, а када се некоме укаже милост, по дефиницији она није заслужена, зато и јесте милост.

Примајући Аврамов штап, ја сам доживео незаслужену част, која је зато и милост, на којој сам веома захвалан свима који су ми је указали – од Високопреосвећеног митрополита Амфилохија који ме узвишено препоручио, преко организатора, до свих учесника овога догађаја – захвалан јер су ми указали и част и милост – а захвалан и наредном добитнику који ће примањем ове почасти обогатити све претходнике новим смислом, а наша жртвовања новом светлошћу.

Нека вас све Господ дарује својом бескрајном милошћу,

Ваш Радован Караџић