Апсолутна подршка Путиновој политици

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Кремљ је ојачао позиције, учврстио ситуацију у земљи, обезбедивши уставну већину у парламенту уочи озбиљних искушења пред којима ће се наћи председник Владимир Путин, државни апарат и цела Русија

Руси су у недељу, 18. септембра, изабрали народне депутате Државне думе, по седми пут од обнављања вишестраначја, то јест од усвајања Устава 1993. године. Резултати су веома занимљиви јер доносе велике промене у распореду снага и посланичких мандата – владајућа Јединствена Русија (ЈР) Владимира Путина и Дмитрија Медведева обезбедила је преко три четвртине од укупног броја мандата, док су опозиционе прозападне партије доживеле изборни фијаско и неће имати ниједног посланика у парламенту. С ове тачке гледишта, Кремљ је обезбедио пет мирних година, све до наредних скупштинских избора 2021. године, током којих ће моћи да доноси законе какве буде сматрао потребним, укључујући и оне с уставном снагом, за чије усвајање је потребна двотрећинска, такозвана уставна већина. У савременом свету пуном турбуленција, и у светлу нарастајућег конфликта Русије и Запада, рекло би се да је апсолутна подршка грађана и контрола над парламентом кључни предуслов опстанка државе.

[restrictedarea]

КРАХ ПРОАМЕРИЧКЕ ОПОЗИЦИЈЕ Од укупно 450 народних депутата, број посланика ЈР је скочио – с једва натполовичних 238, после избора 2011, на фантастичних 343 посланика. Путинова странка освојила је 54 одсто гласова, што се може сматрати успехом у ситуацији економске кризе, озбиљних притисака са Запада и у временима када Русија из године у годину све више средстава издваја за одбрану, а цене нафте налазе се на минимуму. То сведочи, како је и Путин нагласио, о томе да је руски народ „сазрео“ и да не верује лажним обећањима. Истовремено, није пропустио да укаже да је поверење народа само „аванс“ који је ЈР примила унапред и да треба да га оправда и заради.

Комунистичка партија Руске Федерације (КПРФ) Генадија Зјуганова освојила је 13 одсто гласова, колико и Либерално-демократска партија Русије (ЛДПР) Владимира Жириновског, али уз неколико десетих делова процента више на страни комуниста. „Велику четворку“ затвара Праведна Русија (ПР) Сергеја Миронова, са шест одсто подршке бирача. Остале партије нису прошле цензус од пет одсто. Тако ће КПРФ имати 42 мандата, што је велики пад у односу на 92, колико је имала у претходном сазиву. ЛДПР је добио 39 посланичких места, а доскора их је имао 56, док је ПР са 64 смањена на свега 23 депутата. По једног посланика добиће странке „Родина“ и „Грађанска платформа“, као и самостални посланик из републике Адигеја. Ово троје су изабрани у складу са новим изборним правилима, где се половина од 450 посланика бира по пропорционалном, а половина по већинском систему. Укупна излазност била је нешто испод 50 одсто, за шта су аналитичари рекли да је у складу с европским трендовима, а изборе је надгледало 264.000 домаћих и 800 иностраних посматрача.

У скупштину нису ушле прозападне партије, које су водиле веома активну и агресивну предизборну кампању, заједно с бројним опозиционим медијима. Стара либерална партија „Јаблоко“ добила је око 1,3 одсто гласова, а нови национал-либерали, окупљени у Партији народне слободе (Парнас), зауставили су се на 0,6 процената подршке. Овим бројкама свакако не могу да буду задовољни на Западу, одакле су месецима водили скупу антипутинску кампању. Колико само коштају десетине прилично квалитетно урађених „документарних филмова“ о лоповима из ЈР, предвођених Путином, може се само наслутити. Филмови су снимљени и пуштени на интернет у последњих неколико месеци, а стиче се утисак да већина њих није произведена у Русији – већ у Украјини и другим постсовјетским државама, као и у западним земљама. Али узалуд: када се саберу резултати проамеричке опозиције, видеће се да они заједно нису добацили ни до два одсто гласова, упркос томе што су им у кампањи била широм отворена и врата свих државних медија.

МАЛИ ПОЛИТИЧКИ ПРОГРАМ Зато је тријумф Путина, и политичких снага окупљених око њега, потпун. Нова правила омогућила су ЈР да оствари овако убедљив резултат. Од укупно 225 депутатских места у исто толико изборних округа, где се гласа за личности на бази већинског система, ЈР је освојила чак 203 мандата. Преосталих 140 мандата највећа руска партија добила је по пропорционалном систему. Овогодишњи избори први су од 2003. године који се одржавају по мешовитом систему и очигледно је то ишло наруку Кремљу, јер ће имати 96 посланика више него у претходном сазиву. Занимљиво је да ће око 70 одсто посланика ЈР бити потпуно нови људи, јер је странка на изборну листу ставила око три четвртине кандидата који досад нису били посланици. Многи од њих су тек ушли у политичке воде. Били су изабрани пролетос, на унутарпартијским изборима, а први пут су грађани непосредно могли да гласају за будуће посланичке кандидате – на прелиминарним изборима. То се показало као добро решење, јер су потом бирачи могли да гласају за своје фаворите и на правим изборима, а сви кандидати прошли су двоструку кампању, што је посебно важно за младе и неискусне депутате.

Председник Русије је после избора изнео своје закључке, што је личило на мини политички програм и оријентир за рад Државне думе и осталих органа власти. „У унутрашњој политици ми безусловно треба да слушамо и да чујемо све политичке снаге, укључујући и оне које нису прошле у парламент. Ми морамо и развијаћемо вишепартијски систем у Руској Федерацији, укључујући патриотски оријентисане невладине организације. У економији и социјалној политици неопходно је да спроведемо одмерене, промишљене промене. Ни у ком случају не сме се дозволити пребацивање читавог терета промена на леђа људи. Неопходно је да одбацимо и сваки наговештај било какве шок терапије. Треба да узмемо у обзир не статистички већ реалан положај руских породица и ниво њихових прихода. У спољној политици спроводићемо одмерену линију усмерену на сарадњу са свим нашим партнерима, без било какве агресивности, али уз безусловно поштовање наших националних интереса и обезбеђење одбрамбене способности државе“, нагласио је руски лидер.

ТРИЈУМФ ЈЕДНОГ ГУБЕРНАТОРА Избори и њихови резултати занимљиви су били и у појединим регионима. На пример, први пут од присаједињења Русији у марту 2014, парламентарни избори одржани су на Криму. Излазност на полуострву била је преко 45 процената, што је практично на нивоу целе Русије. Стога се не може говорити о бојкоту кримских Татара, на шта су велике наде полагали у Кијеву и на Западу. Многи Татари су чак говорили пред камерама да радо испуњавају своју грађанску дужност. То не треба посебно да чуди ако се зна да је животни стандард на Криму удвостручен после припајања Русији. С друге стране, у Чеченији је традиционално забележена највећа излазност, преко 80 одсто, од чега је 97 процената гласова добио актуелни први човек Рамзан Кадиров. Показало се још једном да некада ратом разорена република, у коју је Москва за протеклу деценију и по уложила десетине милијарди долара, одговара Путину највећом могућом подршком – како на изборима, тако и ван њих.

Још један мали, али потенцијално важан догађај на овим изборима било је прво директно гласање за губернатора Туле после 15 година. Као главни кандидат наступио је досадашњи вршилац дужности Алексеј Дјумин, кога је Путин у фебруару именовао на ову дужност. Дјумин је остварио изузетан резултат, освојивши 84 одсто гласова бирача. Тиме је додатно подгрејао спекулације да је међу најозбиљнијим претендентима да једног дана наследи Путина на месту шефа државе – тим пре што је руски лидер баш њега посетио у финишу изборне кампање. Млади генерал-мајор (44) и херој Русије, који се прославио као командант и непосредни учесник у војним акцијама приликом враћања Крима, у карактеристичном стилу прокоментарисао је изборни резултат: „Своје задатке знамо, приступамо извршењу“!

Управљање релативно развијеним регионом, недалеко од Москве, биће за Дјумина одлична школа руковођења цивилним структурама, било да на том месту остане цео четворогодишњи мандат, или да наступи на председничким изборима 2018. године. У овом тренутку је, свакако, много изгледније да кандидат 2018. буде Путин, који има право на још један председнички мандат, а да Дјумин или неко други од млађих снага добије шансу 2024. године. Тако ће највероватније и бити, па ове парламентарне изборе треба посматрати само као још један међуспрат – али веома важан. Кремљ је сада ојачао позиције и учврстио ситуацију у земљи, обезбедивши уставну већину у парламенту, уочи озбиљних искушења наредних година, пред којима ће се наћи Путин, његов државни апарат и цела Русија.

[/restrictedarea]