Три милиона Турака, 1.000 имама, 900 турских џамија и све то у западним и јужним федералним земљама Немачке, као и мит о успешној интеграцији, резултат су немачке демографске и економске политике после Другог светског рата
Интеграција Турака у немачко друштво постало је прворазредно (политичко и социјално, културно) питање у тој земљи. Прва ласта био је текст бившег федералног канцелара Хелмута Шмита објaвљен 2000. године у недељнику Цајт, с јасним насловим „Они нису део Европе“, у којем је бивши канцелар хладнокрвно анализирао проблем имиграције Турака у Немачку, њихове мотиве и ступање Турске у Европску унију. После тога у Немачкој се на тржишту научних књига и публицистике појављују наслови „Самоубилачка толeранција: Муслимани и муслиманке и наше отворено друштво“, „Препуњени брод: Европа између љубави према ближњему и опстанка“ и слично. Промена односа према мигрантима, не само Турцима, и странцима уопште у Немачкој је велика.
Три милиона Турака, 1.000 имама, 900 турских џамија и све то у западним и јужним федералним земљама Немачке, као и мит о успешној интеграцији, резултат су немачке демографске и економске политике после Другог светског рата. Тек понеки Турчин или Туркиња се интегришу, од чега су медији правили, и још праве, мит о успешном уклапању ове нације у немачко друштво. Често истицан пример успешне асимилације је млади Мете Кан Јаман, победник на избору за мистера Немачке 2009/2010. године. Јаман одлично говори немачки, без турског акцента, а медији кажу да се по менталитету не разликује од младих Немаца и Немица. Једном речју жељена идила. Други пример је асимилација одраслог Турчина, потпредседника Партије зелених Џема Оздемира.
[restrictedarea]ШТА СЕ КРИЈЕ ИСПОД ТЕПИХА Но када се загребе испод (медијске) површине, наилазимо на сасвим супротне факте: исламски фундаментализам, лоше образовано становништво навикнуто да живи од социјалне помоћи, концентрисано у само турским квартовима, чиме се повлачи јасна граница између њих и Немаца, као и стила живота.
Чињеница је да су Турке Немцима „поклонили“ Американци. Наиме, почетком 60-их година прошлог века Турска је имала врло сложене економске проблеме, који су претили комунистичком револуцијом, односно гурали су Турску к Совјетском Савезу. Вашингтон је сматрао да ова земља мора да се „издува“, односно да други треба да преузму део сиромашних становника Турске – Немачка, као њихов савезник, била је идеална за то иако јој тада није требала радна снага.
У почетку ниједан ниво власти није хтео да придошлим Турцима обезбеди стално место боравка. Али Американци су овај немачки отпор сломили. И сада је све дошло на наплату у виду исламског тероризма и радикализма. Немачки политичари и медији истичу да око 15 одсто, од три милиона, немачких Турака и Туркиња следи фундаменталистичке токове ислама, док социолози и политиколози долазе до много горих података: сваки трећи Турчин сматра да друштво (и немачко) треба изградити на принципима времена пророка Мухамеда, односно шеријата, а безмало половина немачких Турака убеђена је да шеријат треба да буде изнад закона те државе. За немачке социологе и политикологе ово је не само интеграциона трагедија већ знак за узбуну.
Проблем интеграције Турака је вишеслојан. Немци би Турцима и опростили то што их жале и мрзе јер не следе шеријат, али они изазивају конфликте у немачком друштву. Најпре с Арапима, с којима се немилосрдно боре за победу своје верзије ислама посредством организације ДИТИБ (уједињује муслиманске заједнице). Међутим, нигде нема турске борбе против исламског тероризма и све агресивнијих исламистичких организацијама, иако су их немачки политичари, представници државе, невладиног сектора и сл. више пута позивали да се одазову и помогну.
ПРОМАШАЈ ИНТЕГРАЦИОНЕ ПОЛИТИКЕ Немачка годишње троши 300 милиона евра за образовно-интеграционе програме имиграната, који очигледно нису донели резултате. Немци ни на ову тему нису били далековиди. Њихова имиграциона политика последњих деценија градила се на уверености да ће досељеници у Немачкој играти по немачким правилима, уважавајући њену демократску традицију и надмоћну културу. Реалност се, међутим, показала сасвим другачијом.
Страх јавности од Турака подстиче и то што се не зна колико их има. По речима немачких медија, бројност Турака у Немачкој је предмет нагађања, прецизне статистике не постоје, а један од узрока је тај што се становници не смеју питати за нацију и веру. Званично се барата бројем од три милиона, али то је „статистичка варка“ јер се не рачунају они који узму немачко држављанство.
Шездесетих година прошлог века министар за рад и друштвена питања Теодор Бланк јавно је иступио против довођења Турака у Немачку, наводећи да је културна разлика превелика, али и то да Немачкој не треба радна снага јер има превише својих сиромашних и незапослених. Притисак Американаца је био велик, преговори су започели 1961, када су и потписани потребни споразуми. Следеће две године Американци су (с)ломили различите немачке административне опструкције и баријере. Већ 1973. године 80 одсто свих Турака у Западној Европи живело је у Немачкој, да би се потом тај број умањивао њиховим расељавањем, пре свега у Аустрију, али и у друге државе евроатлантске заједнице.
После пада Берлинског зида 1989. и уједињења две Немачке у јавности се дискутовало о проблему националног идентитета и грађанства, што се дотицало и турске заједнице, сада дупло веће у великој Немачкој. Етнички Немци су отворено показивали националну нетрпељивост према Турцима – забележено је око 1.500 напада неонацистичких и других групација. Међу политичарима појавили су се и заступници идеје стварања „зоне слободне oд имиграната (Ausländer-freie Zonen)“, а странкама с оваквим ставом порасла је популарност. Либерални Немци су подржавали противнике Немачке као мултикултурног друштва. Тако је тек 2000. године усвојен закон о аутоматском давању држављанства деци рођеној у Немачкој. До тада је беби чији родитељи нису немачки држављани издавано „држављанство по пореклу“, односно државе њених родитеља. Тај закон је повећао турску популацију у Немачкој, јер су Турци друге генерације масовно узели немачко држављанство.
ЗАШТО ЈЕ ИНТЕГРАЦИЈА ПРОПАЛА Научна анализа питања због чега се Турци не интегришу у немачко друштво дала је следеће одговоре: велика разлика у менталитету; успорена социјална мобилност у немачком друштву у целини, што Турцима гарантује дуг останак на социјалном дну; социјална политика немачких власти која неинтегрисаном становништву гарантује примања, па их тако не подстиче на борбу за бољи статус; систем односа у турској заједници („стараоци“ и „издржавани“), при чему је немогућа интеграција издржаваних особа (обично жена), јер немају посао, не крећу се ван заједнице; мало мешовитих бракова (социолози често истичу да таквих бракова уопште нема, док они који су имали љубавне везе с Турцима често износе своја негативна искуства о томе. Код Немаца повремено велики шок изазива писање или емитовање прича о насиљу на националним основама. Значајан медијски простор, на пример, добило је насиље турских младића над својим немачким девојкама да би побациле, јер су им очеви рекли „да неће трпети децу од хришћанки“); немачки Турци углавном се жене Туркињама из Турске, што им омогућава да одрже традиционалну турску породицу – васпитањем деце баве се искључиво жене – а резултат тога је да су деца друге генерације мање интегрисана у друштво него њихови очеви и деде; постојање идеалних услова за културну самоизолацију имиграната из Турске (постојање турских ТВ канала, радио-станица, новина, интернет…) Више од 50 одсто Турака у Немачкој даје предност турским телевизијама у односу на немачке.
Занимљиво је и мишљење Сергеја Сумленија који наводи да су немачки истраживачи јавног мњења утврдили да код етничких Немаца постоји „несаломиво отуђење према Турцима“, те је то узрок због чега нису предузели радикалне мере за интеграцију Турака и Туркиња у немачко друштво – они их просто не желе. Што се тиче Туркиња, тренутно се воде жестоки спорови око увођења обавезних курсева немачког језика и културе. Најважније питање које се с тим у вези отворило јесте може ли се корист и добро наметати силом? Истовремено, неки немачки политиколози Немачке наводе да управо турске власти у Турској терају Курдкиње да уче турски језик, па ако могу Турци, зашто не би могли и Немци!
Зашто су Туркиње проблем? Већина њих која се уда за немачког Турчина, по правилу, није ишла у школу, а ова пракса женидбе женама из Турске добила је и посебан назив – брачни туризам. Турци су у Немачкој створили паралелну заједницу у којој не важе немачки закони. У овој заједници жена се може убити ако нема мараму, а деца не знају реч немачког језика. Уз то на натписима на радњама тешко се може наћи немачка реч. Турци све јасније манифестују став да не желе да се интегришу у немачко друштво, агресивно се односе према Немцима (и другима немуслиманима). С порастом исламског тероризма у Европи, од 2001. године, и Немци су почели да „попреко“ гледају Турке (и друге муслимане).
Уздржаност Немаца према Турцима последица је и примене шеријата. На пример, Независни центар за подршку турским женама Papatya наводи да се у Немачкој у скорије време догодило најмање 50 убистава „части“ (77 одсто отпада на Турке). Жртве су Туркиње које желе да се разведу (чак и ако је брак насилно закључен), али и ако не желе да носе мараме (да се покрију). Такође, у турским породицама често је насиље, те се за помоћ последњих година обратило 400 Туркиња, док многе одлучују да трпе агресију.
Велики проблем (за немачку државу и друштво) јесте и пракса „насилног склапања брака“, чак је свака друга супружничка заједница тако настала. Млада, која је цео живот провела у Турској, шаље се у Немачку као роба не знајући за кога се удаје. У својој књизи „Млада из иностранства. Тајни живот Турака у Немачкој“, Некли Келек описује: „По правилу млада за извоз има око 18 година и расла је у невеликом турском селу и једва да уме да чита и пише. Њени родитељи се одлучују да је удају за Турчина из Немачке, потпуно непознату особу, до ког су дошли породичним везама. После свадбе у Турској она прелази да живи у Немачкој у новој турској породици. Млади није дозвољен контакт с другим људима, осим представницима турске заједнице. Она не зна град у коме живи, често ни државу. Не говори ни реч немачког језика и не зна коме да се обрати за помоћ. Уколико не слуша мужа, без икаквих разговора је враћају у Турску, што за њу значи не само социјалну већ често и физичку смрт. Уколико слуша, убрзо рађа двоје-троје деце, јер је без њих у новој породици нико. Рођена деца је вежу за нову породицу, а децу мора да васпитава како једино и зна – у исламској традицији. Иако формално живи у Немачкој, она ништа није видела и нигде није путовала.“
Треба рећи и да је турска омладина у Немачкој драстично необразована – 25 одсто деце има само основну школу, тј. задовољава се неквалификованим пословима, док још 25 одсто не заврши ни њу. На универзитет се уписује тек шест одсто младих Турака, док немачка омладина то чини у 23 одсто случајева. Већина ове деце ни не намерева да ради, јер према немачком законодавству родитељи четворо деце добијају пуну плату од државе. Доходак турске породице која не ради мањи је од оне која ради само за 100 до 200 евра. Зато се опредељују за живот на рачун државе.
ПОЛИТИЧКЕ КАЛКУЛАЦИЈЕ
Политичко понашање Турака у Немачкој одраз је сагледавања свог места у немачком друштву. Прва генерација миграната из Турске мислила је да је ту привремено и није се интересовала за политику. Међутим, последњих година све је више Турака у политичком животу Немачке. Због подршке имигрантима Турци подржавају Социјалдемократску партију Немачке (СДПН). На пример, после избора за Бундестаг 2005. године показало се да је 90 одсто немачких Турака гласало за ову странку, као и за Партију зелених, иако су обе странке по програму секуларне, левичарске, а Турци склони шеријату. Ово показује да Турци успешно калкулишу и манипулишу немачким политичким системом.
[/restrictedarea]
Krah integracione politike u Nemačkoj!
Integraciona politika je isplanirana-izmišljena da reši političke, verske i kulturološke probleme u Nemačkoj i EU. Drugim rečima, da reši problem ekspanzije izlama u EU (islamizaciju i potiskivanje hrišćanske kulture).
Naravno, izumitelji integracione politike su totalno promašili plan na ogromnu štetu hrišćanstva, zato što su planeri bili iz vrha politike koja ne živi i nije u dodiru sa Turskim naseljenicima i islamistima, ne poznaje, ili površno poznaje probleme u multikulturalnim (mešovitim) sredinama (Turci-Nemci).
Iz neznajna i površnosti Nemci (evropejci) su preduzimali socijalne i političke mere koje potstiču islamizaciju Nemačke (i EU): Naročito velika socijallna davanja za svako novoredjeno dete i porodično, ne uzimajući u obzir ideološko-versko-kulturološki karakter Turaka i muslimana (opis u nastavku).
Takva politika “planera” promašene integracione politike je identična promašenoj autošovinističkoj politici Srbije na Kosovu i Metohiji (KiM). Nemoguće je govorito o toj politici a da se ne uporedi sa “metodama” albanizacije-islamizacije KiM, jer je u Srbiji duplo veći promašaj integracije Albanske manjine u okvirni sistem države Srbije: Albanska manjina je ideoliško-separatističko-šovinističkim metodama od manjine prerasla u apsolutnu većinu i sprovodi višedecenijsko etničko čišćenje Srba u mirnodopsko doba-(!). – da otme teritoriju od Srbije. Albanskoj separatističkoj politici i enormnom natalitetu – je najviše pogodovala višedecenijaka politrika “konstantno nerazvijeno i zaostalo Kosovo (Albanci se na svim poljima borili da steknu apsolutnu većinu, pregaze Srbe i otmu teritoriju, što su sa velikom lakoćom ostvarili cilj, a Srbi se borili da razviju jadne i nerazvijene-zaostale Albance…
Nastavak…
Nastavak…
Integraciona politika – je kontradiktorna sa ranijom izjavom Angele Merkel koja je govorila da su pogrešili u vezi ekspanzije turskih gastarbajtera – jer se smatralo da će oni biti na privremenom radu i da će se vratiti u svojoj državi Turskoj, kao i
skorašnja više puta ponavljana njena izjava u vezi migranata koje je pozivala – da su dobrodošli u Nemačkoj, otvorenih vrata!
POSTOI prosto i adekvatno rešenje “integracione politike” – ja bih rekao “BEZBEDNOSNI ASPEKT” hrišćanske evrope, a to je da se svim gastarbajterima, imigrantima, azilantima – daje privremen-ograničen boravak i radna dozvola, sa mogućnošću brodužetka roka, i na principima paritete i reciprociteta u medjunacionallnim, medjuverskim, medjudržavnim i medjuetničkim odnosima!
Jedan visoki predstavnik Saudijske Arabije kaže, citiram: “Mi izdajemo privremene radne dozvole strancima, ne prihvatamo strance za stalan boravak-azil jer smo mala zemlja, a to će da ugrozi naš muslimanski i teritorijalni integritet! Isto su i u Libiji radili stranci sa ograničenom radom dozvolom, a nikako da se trajno naseljavaju (i žene sa muslimankama)! Samo su hrišćani (Evropljani i Pravoslavci naivni i okreću vodu na tudju vodenicu!
Aleksandar Vulin je nekoliko puta na TV pozivao imigrante da mogu da traže i da će svi dobiti azil u Srbiji! Jel Srbija njegova dedovina da se tako razbucuje sa teritorijom, ko mu daje instrukcije da to radi
, sram ga bilo!
Svi projekti integracione politike Nemačke su kontraproduktivni, vreme to pokazuje. Postoje “adekvatniji principi” za rešavanje te politike (u nastavku), naročito socijalna politika! A to je takodje zastupljeno i u Srbiji (naivna i rekao bih jalova politika! To govori sledeći primer:
Lideri 3-4-5 stranke u predizbornoj kampanj za medije i pisanim programima imaju naopak stav o rešavanju bele kuge u Srbiji. Imenovaću jednog, Boška obradovića-Dveri-patriotski blok. Pored svih simpatija za njih, ja njega ne razumem. ON kaže, citiram:
naš program protiv bele kuge je – da svaka majka sa troje i više dece dobije penziju (ili platu) i mnoge druge olakšice, a za svako naredno dete – još veću pomoć! Ovakva socijalna politika biće jalova za Srbiju, a najviše će dobiti albanci sa Juga, romi, sandžaklije… kiji imaju visok natalitet! Sa takvom politikom kod njih bi se potsticao natalitet joj više! I sa takvom politikom teško je zamisliti da će Srbi prihvatiti troje i Više dece!
Nagoveštena socijalna politika je nepravedna i diskriminatorska prema Srbima, jer se zaobilazi kulturološki, verski i tradisionalni aspekt kod naroda i manjina koji je od presudnog značaja. NEKA SE REŠAVAJU PROBLEMI TAMO GDE IH IMA, gde ima bele kuge, alarmantna demografska kriza – a to su Srbi!
NAJBOLJE REŠENJE bi bilo – da se daje jednak iznos državnog novca za “dečji dodatak” za sve registrovane-venčane bračne parove – to je ramnopravnost-jednakost. A Srpski narod – Srbi koji su ugroženi od bele kuge – da formiraju “FOND ZA PODSTICAJ NATALITETA” protiv bele kuge, i drugih pogodnosti”. Ubedjen sam da će ogroman broj Srba da prihvati odredjen simboličan prilog za podsticaj nataliteta! Albanci-Romi-Bošnjaci – neka formiraju svoje fondove ako žele enormni natalitet! Nema tu nikakvi diskriminacije! Nastavak…