Судско компликовање ситуације

Спор у Јужном кинеском мору

Пише Милош Милојевић

Одлуком Арбитражне комисије Међународног суда правде у Хагу и овако сложени спор око Јужног кинеског мора ушао је у нову фазу и створене су нове поделе, чак и у оквирима ASEAN-a. Садашња криза не може се посматрати као регионални проблем, премда би Пекинг волео да га решава у тим оквирима, директним разговорима заинтересованих страна, него се у обзир мора узети и америчка геостратешка преоријентација на Пацифик

Намргођено лице на споменику кинеском војсковођи Гван Јуу откривеном 18. јула у граду Ђингжоу у провинцији Хубеи може да послужи као илустрација кинеског расположења поводом одлуке Међународног суда правде у спору који су покренули Филипини у вези с поморским правима у Јужном кинеском мору. Овај сложени спор у коме се преплићу питања суверенитета, економских интереса, националног поноса и геополитичких комбинација ушао је у нову фазу, а судска одлука, независно од правне садржине, може додатно да закомпликује ситуацију. Кина инсистира да се овај спор решава билатералним разговорима између Пекинга и Маниле, док је улога кинеског такмаца на Пацифику – Сједињених Америчких Држава – крајње амбивалентна. Одлука је довела и до поделе у оквирима ASEAN-a, организације која окупља десет држава Југоисточне Азије, те је паралисала рад исте. У Кини многи разумеју ову одлуку као директан уплив САД у питање кинеског суверенитета, што евоцира антиамеричко расположење које кинеске власти засад успешно контролишу.

[restrictedarea]

ШТА САДРЖИ ОДЛУКА СУДА Арбитражна комисија Међународног суда правде у Хагу донела је одлуку 12. јула која по свим тачкама иде у корист Филипина – покренули су спор против Кине 2013. године. Иако су многи очекивали да ће суд за који Кина сматра да је под директним утицајем САД донети одлуку у корист Маниле, мало ко је, чак и међу западним посматрачима, очекивао да ће одлука тако отворено негирати кинеска потраживања. Ово практично искључује сваку могућност да одлука буде и спроведена. Кина је од самог почетка одбацивала било какву интернационализацију спора, укључујући и арбитражу, а прве реакције Пекинга по доношењу одлуке указују да је тај став само додатно учвршћен.

Како наводи Мајра Реп-Хупер у Форин аферсу судска одлука је значајна из неколико разлога. У сложеној материји међународног поморског права њоме је успостављено неколико преседана који ће несумњиво утицати на даље одлуке у овој области. Суд је све територије у оквиру спорних Спретлских острва прогласио за стене и гребене, а не за острва. Иако ово делује као чисто терминолошка дистинкција, она има велики значај. Наиме, према Конвенцији Уједињених нација о праву на мору (енглеска скраћеница UNCLOS) гребени не могу да буду основа за заснивање права на ексклузивну економску зону (ЕЕЗ) – морску површину која може да се протеже до 200 наутичких миља од територије под суверенитетом неке државе – већ само на зону у радијусу од 12 наутичких миља (22,22 километара), док стење не може да генерише никакво право на околни морски или ваздушни простор.

Поврх тога Трибунал је проценио да је Кина изводила илегалне активности у оквирима филипинске ЕЕЗ. Према наводима судске одлуке кинеска пловила су рибарила тамо где немају право, опасно су се приближавала филипинским бродовима, а неке су и спречавали у њиховим риболовним и другим активностима. Ова одлука по којој се отворено осуђују кинеске акције у зони коју она сматра за њено морско пространство може да буде контрапродуктивна и да озбиљно наруши могућност побољшања регионалних односа.

На крају, Трибунал је у потпуности одбацио кинеске тврдње да Кина има историјска права на Јужно кинеско море до линије од девет цртица. Трибунал је проценио да је ово кинеско потраживање незасновано, па чак и да је постојало неко историјско право, оно је поништено споменутом Конвенцијом УН коју је Кина ратификовала 1996. године.

ИСТОРИЈА И ГЕОПОЛИТИКА Преко малих морских објеката у Јужном кинеском мору преплићу се историја и геополитика. Реч је о региону кроз који се годишње превезе товар у вредности од пет хиљада милијарди долара и чији ресурси чине 10 одсто светског риболова. Залихе угљоводоника се за сада различито процењују, али ни оне се не могу занемарити. Осим тога, Филипини су држава која са Сједињеним Америчким Државама имају одбрамбени споразум и представљају, речима америчке дипломатије, важног партнера у овом делу света. Ово јасно указује да кинеско инсистирање на историјском праву не представља пуку антикварну разоноду него прворазредни стратешки интерес. Стратешки резон посебно долази до изражаја ако се у обзир узме америчка геостратешка преоријентација на Пацифик, јасно истакнута током Обаминог председничког мандата, која има и своју практичну консеквенцу – чвршће повезивање за земљама југоисточне Азије које с Кином имају различите  спорове.

Према кинеским наводима острва у Јужном кинеском мору открили су кинески поморци још у древној прошлости и стога она представљају легитиман кинески историјски посед. Ови објекти дуго нису били интересантни чак ни поморцима и у картама су бележени као опасност по бродове, а не као потенцијални територијални добитак. Острва Ан Банг и Спретли је 1877. припојила британска круна, а Парацелска острва је заузела Француска, као и неколико острва суседног архипелага Спретли. Ову територију су током Другог светског рата заузеле јапанске снаге.

Снаге Чанг Кај Шека преузеле су поједина острва из обе групе по окончању рата и протеривања јапанских снага да би 1947. објавили мапу са линијом од једанаест црта која захвата оно што према кинеском тумачењу представља њену ЕЕЗ у Јужном кинеском мору. Иако су се снаге Куоминтанга повукле из ове зоне 1950. године пошто су трупе НР Кине заузеле Хајнан, Кина и даље ову линију сматра за основу својих потраживања. Број црта је додуше с једанаест пао на девет с обзиром на то да је с Вијетнамом постигнут договор о разграничењу у Тонкиншком заливу.

Од 70-их година када острва заузимају Вијетнам, Филипини, Малезија, Кина и Тајван ситуација се додатно усложњава. Сукобљавање за контролу над овом територијом постало је део често непријатељских односа држава у Југоисточној Азији. Сукоби Кине и Вијетнама били су најжешћи – ескалирали су у два наврата, 1974. када су се сукобили НР Кина и Јужни Вијетнам и 1988. када је дошло до размирица између Кине и Социјалистичке Републике Вијетнам.

Кина је истакла своја потраживања вербалном нотом пред Уједињеним нацијама 2009. године. Захтев је заснован на поменутој линији од девет црта. Поред тога Кина је извела читав низ акција којима је фактички установљавала суверенитет у овом подручју, укључујући и изградњу вештачких надморских структура. После почетка градње једне овакве структуре, Филипини су се и одлучили на покретање спора пред Међународним судом правде.

 

РЕАКЦИЈЕ И ПЕРСПЕКТИВЕ Прве реакције по објављивању судске одлуке показале су оштро размимоилажење између Филипина и држава које мање или више отворено подржавају њихове захтеве и Кине и њених савезника у међународним форумима. На порталу Дипломат Гилберто Теодоро, бивши филипински министар одбране и у више наврата члан Конгреса, нагласио је да је овде реч о победи правде над моћи у међународним односима. САД, Аустралија и Јапан позвале су све стране да се повинују судској одлуци.

У ASEAN-у, једином преосталом форуму где је могућ разговор о овим отвореним проблемима, дошло је до поделе која онемогућава практично одлучивање засновано на консензусу. Наиме, државе које имају излаз на Јужно кинеско море и извесне интересе у овом подручју подржавају Филипине и сматрају судску одлуку меродавним путоказом ка решењу спора. Друге државе, предњачи Камбоџа, које се у већој мери ослањају на економске односе а Кином и помоћ из ове земље, опструирају доношење било какве антикинеске одлуке. Кина с ASEAN-ом одржава редовне односе и заправо истиче да је филипинска тужба онемогућила дуготрајне напоре ове организације и Кине да се дође до обострано прихватљивог решења. Када се ово узме у обзир, не треба да изненади да кинески званичници филипински потез оцењују као издају.

С обзиром на то да међународним правним одлукама најчешће недостаје ефикасан метод имплементације, кинеско држање је од прворазредног значаја. Због тога изненађује што барем реторским триковима нису ублажене судске одлуке како би се кинеска страна одобровољила да их уважи. Кина не негира у потпуности филипинска потраживања, али инсистира да се договори воде на билатералном нивоу између ове две заинтересоване државе. Када је новоизабрани филипински председник још пре доношења одлуке изјавио хајде да разговарамо, из Пекинга је добио јасну поруку – да, али без позивања на судску пресуду. Заменик кинеског министра спољних послова Лиу Цемин је врло децидиран у одбијању ове одлуке. Према његовим речима у питању је само гомила неважних папира које никада неће прегледати. Он љубазно моли филипинске партнере да се ти папири који се односе на арбитражу баце у канту за смеће, склоне на полицу за књиге или у архиву. Командант кинеске морнарице Ву Шенгли изјавио је приликом посете свог америчког колеге Џона Ричардсона Пекингу да Кина сигурно неће напола прекинути радове на инсталацијама на Нанши острвима без обзира која држава или личност вршили притисак у том правцу.

Кинески државни медији Међународни суд правде посматрају као марионету Сједињених Америчких Држава и у складу с тиме процењују и ову пресуду. На кинеским друштвеним мрежама позива се на бојкот филипинске робе – посебно банана – као и америчких робних брендова. Пажљивији посматрачи ипак примећују да власти не охрабрују јавне демонстрације као приликом бомбардовања кинеске амбасаде у Београду 1999. и јапанске национализације Даију острва 2012. године. Фотографију која приказује демонстрације испред америчког ресторана брзе хране КФЦ цензура је уклонила с друштвених мрежа. Државна новинска агенција Синхуа и партијска штампа оштро критикују ирационални патриотизам. Судећи по овоме кинески државни и партијски органи и поред изразито негативног става о донетој одлуци не желе да ситуација ескалира и скрене у нежељеном правцу.

На терену кинеске реакције су пажљиво одмерене ка де факто потврди ранијих кинеских потраживања. Једна од првих кинеских реакција је било слање цивилног авиона у спорно подручје, а убрзо су установљење патроле далекометних бомбардера H-6K и ловачких авиона. Кинеске мере могу бити и оштрије. Спомињала се и могућност увођења зоне ваздушне идентификације за све ваздухоплове у овој регији – слично ономе што је Кина извела у Источном кинеском мору 2013. године. Амерички државни секретар Џон Кери је ову идеју проценио као нешто провокативно што би водило ка дестабилизацији. Постоји могућност да Кина покуша да наметне своје законе у овој зони, а у крајњој мери може и да се повуче из UNCLOS-а што, додуше, у овом тренутку мало ко очекује.

Када се сагледају ове реакције, види се да је Међународни суд пропустио да вештим практичним резоновањем приближи заинтересоване стране решењу спора. Постојало је више могућности за овако нешто – кинеска демаркациона линија је могла бити уопштено прихваћена да се односи на неоспорни кинески суверенитет над морским објектима, као и на припадајући морску површину. Поред тога, није се очекивало да се Суд уопште изјашњава о Ита Аби – објекту који је имао највише шансе да се прогласи за острво. Ова копнена структура налази се у тајванском поседу и проглашавањем ње за острво могло се посредно указати да ће кинеска ЕЕЗ у Јужном кинеском мору бити потврђена онда када дође до поновног прикључења Тајвана Кини.

Пропуштањем ових прилика Међународни суд правде је додатно заоштрио ситуацију. Јасно је да окупљање држава Југоисточне Азије у мање или више формалан антикинески блок може бити у интересу друге пацифичке велике силе – Сједињених Држава – па се и ова судска одлука може посматрати као део ових ширих, геополитичких сучељавања. Као део геополитичког одмеравања снага треба посматрати и најављене заједничке руско-кинеске поморске вежбе које ће у септембру бити одржане у Јужном кинеском мору.

[/restrictedarea]