Šta će biti posle Lukašenka?

Piše  ZORAN  MILOŠEVIĆ

Brojni mediji iz zemalja koje se graniče s Belorusijom pitaju se šta će biti s ovom državom kada Aleksandar Lukašenko siđe s političke scene. To iznenađuje jer se, prema trenutnom stanju, predsednikov odlazak neće desiti u skorije vreme (najmanje deceniju), osim ako ne dođe do apokaliptičkih scenarija, koji se doduše ne mogu u potpunosti isključiti

Da li je bilo smisleno pitati „šta će biti s Amerikom posle Kenedija“, ili s Francuskom posle Miterana, ili… Mnogi mediji, pa i političari, međutim, veruju da je ovakvo pitanje u vezi s Lukašenkom i Belorusijom opravdano. Postavljanje ovakvog pitanja, ipak, govori više o onima koji ga postavljaju, nego o Lukašenku, jer polaze od pretpostavke da Belorusija zavisi samo od ovog čoveka, i otkriva nameru da se s ovom državom nešto učini po njegovom odlasku. Paralela bi se, na primer, mogla napraviti sa još dva slučaja – SFRJ i Kubom. Za Jugoslaviju, pokazalo se, ovo pitanje je imalo osnova, ali ne toliko zbog situacije u zemlji koliko zbog zlokobnih planova spoljnih sila vezanih za nju. Za Kubu je bilo pogrešno, jer i posle odlaska Fidela Kastra s vlasti ova zemlja se drži svog kursa. Da li nam sadašnja strujanja govore da postoje zlokobni planovi i za Belorusiju?

[restrictedarea]

NIJE VAŽNA LIČNOST NEGO POLOŽAJ Aleksej Dzermant, naučni saradnik Instituta filozofije Nacionalne akademije nauka Belorusije i glavni urednik portala IMNOclub.by,  sumira mišljenja analitičara iz okolnih zemalja i daje (im) odgovor: posle Lukašenka biće „novi Lukašenko“. Nije važno kako se preziva, jer i danas to nije toliko ličnost, koliko funkcija, položaj. A funkcionalni vakuum uvek traži odgovarajuće rešenje. Ovo „popunjavanje“ moguće je samo na osnovu važnosti nekoliko uslova: očuvanja i razvoja velikih industrijskih preduzeća, kao ekonomske osnove države, završetak domaćih velikih projekata (Beloruska nuklearna elektrostanica, kinesko-beloruski park „Veliki kamen“) i realizacija novih; očuvanje bezbednosti, unutrašnje i spoljašnje, tj. tesna saradnja s aparatom sile, ideološki kontinuitet Beloruske Sovjetske Socijalističke Republike i Lukašenkove Republike Belorusije, kako u vertikali vlasti, tako i među uticajnim intelektualcima.

Političar koji ovo obezbedi biće „Novi Lukašenko“, a verovatno će poticati iz oružanih snaga, policije ili tajnih službi i oslanjaće se na Rusiju i moguće na Kinu, pri čemu neće previše razdraživati Zapad u početku svoje vladavine. Neispunjavanje ovih uslova značiće krah ne sistema koji je ustrojio Lukašenko nego negiranje stogodišnjeg razvoja Belorusije kao istorijskog subjekta.

„Novi Lukašenko“, u kontekstu nabrojanih uslova, moraće da reši nekoliko zadataka. Prvo, da sačuva velike fabrike i da se distancira od neoliberalnih reformi. Drugo, ovo znači tesnu saradnju s Rusijom i Evroazijskim savezom, tj. izlazak na nadnacionalni nivo planiranja. Treće, bezbednost Belorusije može biti osigurana samo u saradnji sa Vojnoindustrijskim kompleksom Rusije – dakle, novog predsednika čekaju povećane porudžbine  oružja i opreme od ruskih vojnih preduzeća. Četvrto, uvažavajući geopolitičku situaciju Belorusija će morati aktivnije da istakne svoje regionalno liderstvo, oslanjajući se na rusku podršku.

GLAVNI RIVALI Na gore opisano predviđanje reagovao je Jurij Barančik iz ruske agencije „Regnum“ tvrdeći da je beloruska elita već izabrala naslednika Lukašenka, a da su teze Dzermanta interesantne jer iznose šta bi najviše odgovaralo nacionalno-državnim interesima republike u kontekstu evroazijskih integracija i održavanja samostalnog političkog i ekonomskog kursa od anglosaksonskih elita. No, nažalost, one, prema mišljenju Jurija Barančika, imaju niz objektivnih i subjektivnih ograničenja, zbog čega Belorusiju čekaju mnogo nepovoljniji scenariji.

Pre svega, posle jakih političara na vlast tokom XIX i XX veka po pravilu, govori istorija, dolaze ili klovnovi ili izdajnici (posle Staljina je došao izdajnik Hruščov, izdajnik Gorbačov posle Andropova, slabog Jeljcina nasledio je jaki Putin…). Drugim rečima, nema osnova da se posle jakog Lukašenka pojavi novi jaki predsednik. Jer da bi izabrali jakog predsednika, mora postojati i jaka elita, a trenutno u Belorusiji većina državnih službenika, poslanika (deputata) svih nivoa, lidera partija, što na vlasti što u opoziciji, politički su evnusi. Jednostavno, u Belorusiji ne postoji nastavljač „dela Lukašenka“.

Lukašenko može ostaviti naslednika, ali gde su garancije da se činovnička elita neće ujediniti i istupiti protiv njega? Takvih garancija nema, pa je Lukašenkovom nasledniku, da bi opstao, potrebna bar njegova harizma, ako ne i jača. A među aktuelnim političarima (na vlasti ili u opoziciji) takvog nema. Čak ni među pripadnicima vojske, policije i tajnih službi. Pri čemu, ovaj sloj beloruskog društva ima dodatni problem – ne shvataju prirodu političke vlasti pošto ih je Lukašenko odstranio iz svog sistema. Iako žive u tom sistemu, oni se nisu za njega borili nego su instrument očuvanja vlasti.

Ako govorimo o konkretnim Lukašenkovim naslednicima onda postoje samo dva čoveka – Viktor Lukašenko, njegov sin i pomoćnik za nacionalnu bezbednost, i Vladimir Makej, aktuelni ministar spoljnih poslova. Ako se može reći da će sin Viktor nastaviti očevu politiku, teško je to tvrditi za Vladimira Makeja. Makej odlično shvata šta se događa u spoljnoj politici republike i prateći transformacije Minska, ne skrivajući to ni od koga, pa ni od Lukašenka, priprema svoj, beloruski majdan (obojenu revoluciju). Ako se poredi podrška koju mogu obezbediti ove dve ličnosti od strane državnog aparata (činovnika) i političkih partija, onda je u velikoj prednosti Makej. Danas niko u Minsku neće da prizna da skoro sva republička elita faktički priznaje njegovu vlast. Drama borbe za vlast u Belorusiji biće veća i tragičnija ako Aleksandar Lukašenko ne uspe da za života preda vlast sinu Viktoru. Ukoliko to ne uradi, strah državnih činovnika od Lukašenka nestaće i oni će otvoreno podržati Makeja.

 

PROJEKAT MAKEJA Zašto? Projekat Makeja predviđa evropeizaciju Belorusije, pokatoličenje (tačnije povratak na uniju koja se poslednjih godina otvoreno populariše kao srednji sistem – ostaje vizantijska liturgija, a priznaje se papa), otklon od Rusije i ruskog sveta, a povod za to će biti i najmanji sukob Zapada i Rusije. U tim okolnostima niče parola da će Belorusija biti istočna Švajcarska, u kojoj birokratija upravlja spokojnim narodom i uz to svoj položaj kapitalizuje, što u mali biznis, što u trgovačke lance supermarketa, a treći u trgovačke lance „HU“. Rezultat ove „meke igre“ biće to da će „suverenitet“ Belorusije postati element Poljske (tačnije SAD i njene vilsonovske koncepcije međuprostora sa svim posledicama koje iz toga proističu).

Upravo „projekat Makeja“ ne znači „prvenstvo Beloruske Sovjetske Socijalističke Republike i Lukašenkove Belorusije“, jer desakralizuje centar Minska (dozvoljavajući da ga do jutra „drže“ narkomani, alkoholičari i besposličari – budući majdanaši). Makej ne želi da sačuva Belorusiju kao naučnoindustrijski centar, već Belorusiju vidi kao trgovačko-zabavni  centar za Evropljane.

Već sada primetna je deindustrijalizacija Belorusije usled odsustva realne ekonomske i privredne integracije s Rusijom. Da je tako govori broj Belorusa koji rade u inostranstvu – već sada ih ima milion, od pet miliona radnosposobnog stanovništva, tj. oko 20 odsto. To znači da projekat Makeja neće značiti razvoj sistema nasleđenog od Lukašenka, već njegovu demontažu.

A da se sistem ne razvija, tj. da je trenutno „zamrznut“, govore podaci o integracijama s Rusijom, tačnije Evroazijom. Naime, sada Belorusija ne prihvata ruske inicijative o povezivanju privrede pod izgovorom „da nema pravedne raspodele dohotka“, a istovremeno ne nude svoja rešenja. U svim razgovorima o integraciji s Rusijom beloruski političari razmišljaju isključivo u kategorijama nacionalnog suvereniteta, što onemogućava donošenje bilo kakvih odluka.

Zato Jurij Barančik misli da je tekst Alekseja Dzermanta uspavanka za Lukašenka, pri čemu, u kabinetima ministara i regionalnim centrima shvataju da tako neće biti. Uz sve to i sam predsednik Belorusije nije više tako oštar kao ranije, a novi ljudi u administraciji se više ne pojavljuju po njegovoj volji. Zapravo, njegovi ljudi se ubrzano uklanjaju iz ministarstava i vlade.

Negativnom razvoju događaja može se odupreti samo Aleksandar Lukašenko blagovremenom predajom vlasti odabranom nasledniku.

Ko je Vladimir Makej?

Vladimir Vladimirovič Makej rodio se 5. avgusta 1958. godine u Nekraševičima, Grodenska oblast. Završio je Minski državni pedagoški institut stranih jezika a u sovjetskoj armiji stekao je čin pukovnika obaveštajne službe (GRU). Školovao se i na Diplomatskoj akademiji Ministarstva spoljnih poslova Austrije 1992/1993. godine, kao stipendista Evropske ekonomske zajednice. U Republici Belorusiji obavlja funkciju ministra spoljnih poslova (od 20. avgusta 2012), a pre toga je bio rukovodilac administracije predsednika RB (2008–2012). Odlično govori nemački i engleski jezik.

List „Beloruski partizan“, koji neguje sovjetske tradicije u beloruskom društvu, okarakterisao je (avgusta 2011) Makeja kao „čoveka bez lica“ koji je zajedno sa još nekoliko političara doveo državu do ekonomske i socijalne katastrofe, sve prikrivajući se vernošću predsedniku Lukašenku. „Životni put i lične karakteristike Vladimira Makeja omogućavaju da se zaključi da se radi o uspešnom obmanjivaču.“

Svoj uspon u državnoj administraciji Makej duguje Viktoru Šejmanu, koji je primetio Vladimira (u obaveštajnoj strukturi zvanog „Tigar“) i preporučio ga Lukašenku. Makej se „odužio“ svom dobročinitelju tako što je beležio njegove greške i 2001. pokušao da ubedi Lukašenka, glavnog tužioca Belorusije i šefa beloruskog KGB-a da Šejmana uhapse „zbog ubistava poznatih Belorusa“. Lukašenko je postupio suprotno, smenio šefa KGB-a i tužioca, na čije je mesto postavio Šejmana. Sada je Šejman poveo borbu protiv Makeja, optužujući ga da radi za zapadne obaveštajne službe. „Beloruski partizan“ tvrdi da je Šejman za ovu optužbu Lukašenku pribavio snažne dokaze, ali predsednik Belorusije nije poverovao u valjanost dokumenata.

Posle toga Šejman je pribavio materijale o Makejovoj ljubavnici (glumici minskog pozorišta), na šta je Lukašenko rekao „Bilo bi strašno da je spavao s glumcima“. Afera je potom otkrivena njegovoj ženi, koja je podnela zahtev za razvod braka.

Makej je odgovorio – počeo je da diskredituje Šejmana preko starijeg Lukašenkovog sina Viktora i ministra unutrašnjih poslova Naumova, koji su zajedno pripremili materijal o mitu i korupciji ovog beloruskog političara. Lukašenko je zatim smenio Šejmana, a Mekej je postao šef predsedničke administracije, pa i ministar spoljnih poslova. No oni koji ga poznaju smatraju da su njegove ambicije mnogo veće.

POLITIČKE MAHINACIJE

Beloruski mediji manje-više uvek su predstavljali živo blato gde se mogu raspoznati različiti interesi i uticaji, najpre zapadnih država. Upravo ovog leta ponovo su počeli da istražuju „ruski uticaj u Belorusiji“, tačnije da prave spiskove ljudi prepoznatih kao pripadnici ruskog sveta. Imenuju ih, pa etiketiraju različitim, mahom negativnim nazivima, tako da su Rusija i rusko čak negde povezani s nacizmom. Ovo, za zdrav razum ludilo, ponegde i prođe.

Tako nešto učinila je i beloruska televizija ONT, emitujući emisiju o ruskim neonacistima u Belorusiji kao glavnoj opasnosti za zemlju. Međutim, teza je zasnovana na prikazu mladih ljudi iz organizacije „Rusko nacionalno jedinstvo“, koji su držali ruke na kukastom krstu i uzvikivali „Slava Rusiji!“. Kada su proruski mediji pošli tragom informacija iz ove emisije, ispostavilo se da je prikazivana omladina deo lokalnog nacionalističkog podzemlja „Mladi front“ i „Partije BNF“ koje finansiraju Poljaci, ali i da je politički zaštitnik novinara – autora pomenute emisije –Vladimir Vladimirovič Makej.

[/restrictedarea]