Шест сати квалитетног програма

ФОРМИРАЊЕ ВЛАДЕ СРБИЈЕ

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Када се непосредно после парламентарних избора Александар Вучић изненада појавио у Москви на састанку с Владимиром Путином, атлантисти у нашим редовима одмах су гракнули како је Вучић код цара отишао по директиве. Састав нове Владе Србије и Вучићев експозе нам, међутим, говоре да од „робовања“ Русији нема ништа. Александар Вучић очито намерава да настави по старом – с политиком неутралности и балансирања између Истока и Запада и учвршћивањем економске стабилности у земљи

Kубански лидер Фидел Кастро чувен је по својим дугим, темељним и надахнутим говорима. На Трећем конгресу Комунистичке партије у Хавани 1986. године Кастро је говорио седам сати и десет минута, а говором дугим четири сата и 29 минута одржаним у Уједињеним нацијама 1960. ушао је у Гинисову књигу рекорда. Ових дана његовим стопама кренуо је и нови премијер Србије Александар Вучић који је свој експозе износио пуних шест сати и, за сада, оборио само рекорде у Србији.

[restrictedarea]

ЗНАЧАЈ ЕКОНОМСКЕ СТАБИЛНОСТИ Највећи део свог дугачког експозеа Вучић је посветио економским и привредним питањима. Нагласио је да су најважнији приоритети нове владе очување стабилности државе и повећање животног стандарда грађана. Колики значај је Вучић посветио економији говори и чињеница да је државну стабилност ставио управо у контекст привреде рекавши да без стабилности нема ни инвестиција, нити економског бољитка и да је она управо зато најважнија. „Стабилност доноси и међународни углед, поштовање за нашу земљу, јер је способна да се сама сналази, јер је суверена, јер јој се верује и јер је поуздан партнер својим пријатељима“, рекао је Вучић напомињући да је стабилност већ остварила и претходна влада, а да ће нова радити на просперитету и напретку. Да би остварио тај бољитак и привредни напредак који ће, како је најавио, довести до раста плата у јавном сектору и пензија, што ће, опет, довести до повећања потрошње којом ће се, а не само извозом и инвестицијама, подићи раст привреде, Вучић је најавио сет мера које ће влада спроводити. У том контексту он је говорио о стварању макроекономске стабилности, отварању нових радних места и јачању привредних активности, побољшању пословног окружења, учвршћивању правне сигурности институција и јавног сектора, инвестирању у пољопривреду и село, повезивању с другим тржиштима у региону и свету, као и о стварању људског капитала за будућност кроз реформу образовања.

Такође, Вучић је најавио да ће наставити с повлачењем државе из делова привреде који нису стратешки ресурс, а да ће спровести и реформу јавних предузећа и реструктуирати велике системе у сектору саобраћаја и енергетике.

Вучић је у експозеу обратио пажњу и на односе у региону, који су значајни за стабилност и, самим тим, по привреду. „За фабрике, путеве и школе потребан је стабилан Балкан, регион без сукоба, регион дијалога“, рекао је он, али је напоменуо да „поједине земље у региону, зарад политичких поена, попут Хрватске, отварају старе ране и угрожавају регионалну стабилност“, те да „није лако ни у односима са БиХ, што посебно отежавају изјаве званичника и непроцесуирање оних који су починили злочине“. „Ствараћемо услове за боље односе, али ћемо знати да заштитимо своје националне интересе“, напоменуо је он. Као важне тачке наведени су и брига о наталитету, социјална одговорност, као и поштовање људских права и борба против криминала и корупције.

 

КО ЈЕ РУСКИ ЧОВЕК У НЕМАЊИНОЈ 11? У свом осврту на процес формирања нове Владе Србије, руски дневник Комерсант, који нимало није наклоњен Кремљу и Владимиру Путину, у први план истиче да у новом кабинету нису нашли очигледне назнаке да је Вучић „узео у обзир жеље председника Русије“. Штавише, и српски и руски прозападни аналитичари и онда, 26. маја, и данас оцењују да је Вучићево повиновање „Путиновој директиви“ апсолутни услов за помоћ Русије Србији. Истина је да се очекивало да Ненад Поповић, лидер Српске народне партије и пословни човек са значајним интересима, али и везама у Русији, добије место у влади са којег би могао да утиче на приближавање двеју земаља. Ови аналитичари, међутим, занемарују три веома важне ствари када разматрају однос Москве према Београду и према састављању владе. Прва је да се Москва никада до сада, за разлику од Запада, није мешала у унутрашња питања суверене земље. Ни када се радило о стварима битнијим од министарског кадрирања. И тог принципа се чврсто држе. Желели атлантисти то да признају или не. Даље, ниједна земља на свету, колико нам је познато, нема министра задуженог за сарадњу с неком другом државом. Истина је, Србија има министарку без портфеља задужену за европске интеграције, али, слагали се ми с том политиком или не, стратешки циљ је улазак Србије у ЕУ, а не у Руску Федерацију. При томе, управо је постојање ове функције показало колико је тако нешто, у крајњој линији, непотребно. С „европским човеком“ у Влади, јавно мњење Србије све је даље од ЕУ и све је мање за чланство своје земље у овом блоку, док је и без „руског човека“ у Влади Србија на путу значајног интензивирања сарадње не само са Русијом, за коју смо, како то на Западу воле да кажу, „емотивно везани“ него и с Кином према којој такве емоције не постоје већ се ради о чистом обостраном интересу. Трећа је ствар да Русија, за разлику од Запада, никада своју помоћ и сарадњу није условљавала политичким кадрирањем у некој земљи. Одличан пример за то је садашња ситуација с Турском. Без обзира на то ко је на власти у Анкари, Москва је с овом земљом сарађивала, односно није. И то није зависило од личности него искључиво од политике те земље у односу на Русију. Због свега овога јасно је да Вучићу у Влади не треба „руски човек“ и боље је да га нема. Још боље би било када не би било ни „америчког човека“, али нажалост такав можда постоји.

Ивица Дачић

Први потпредседник и министар спољних послова

Рођен је 1966. у Призрену. Завршио је Факултет политичких наука у Београду. Политичку каријеру започео је као први председник младих социјалиста Београда 1990, а потом је био портпарол СПС-а од 1992. до 2000. Председник ГО Београда и потпредседник СПС-а био је од 2000. до 2003. За председника СПС-а изабран је 2006. Иако је у прелазној Влади Србије (од октобра 2000. до јануара 2001) био министар информисања, право учешће у Влади Србије узима 2008. код Мирка Цветковића као заменик премијера и министар унутрашњих послова. После избора 2012. добија мандат за састав владе коју води до избора 2014, када то место препушта Александру Вучићу, а он прелази на место првог потпредседника владе и шефа дипломатије.

Расим Љајић

Потпредседник и министар трговине, туризма и телекомуникација

Рођен је 1964. у Новом Пазару. Медицински факултет завршио је у Сарајеву. Политиком је почео да се бави 1990. као генерални секретар СДА Санџака. Од 1994. године је председник Коалиције Санџак која је 2000. преименована у Санџачку демократску партију, а 2009. у Социјалдемократску партију Србије, што је име које и данас носи. Био је министар за националне и етничке заједнице у влади СРЈ, а након избијања кризе на југу Србије предводио је координационо тело за Прешево, Бујановац и Медвеђа. Од марта 2003. био је министар за људска и мањинска права у Савету министара СЦГ, а јула 2004. постао је и председник Националног савета за сарадњу с Хагом. Од 2007. до 2012. био је министар рада и социјалне политике, након чега је преузео Министарство трговине, туризма и телекомуникација.

Зорана Михајловић

Потпредседница и министарка грађевине, саобраћаја и инфраструктуре

Рођена је 1970. у Тузли. Смер за спољну и унутрашњу трговину завршила је на Економском факултету у Београду. Политичку каријеру започела је у Г17 Плус и била је саветница Мирољуба Лабуса, потпредседника Владе Србије за енергетику и заштиту животне средине од 2004. до 2006, а потом саветница за енергетику премијера РС Милорада Додика од 2008. до 2009. За министарку енергетике, развоја и заштите животне средине именована је 2012, а Министарство грађевине, саобраћаја и инфраструктуре преузела је 2014. У СНС има функцију потпредседника странке.

Небојша Стефановић

Потпредседник и министар унутрашњих послова

Рођен је 1976. у Београду. Завршио је Факултет за пословне студије на Универзитету „Мегатренд“, где и докторира. Био је члан СРС до септембра 2008. када је прешао у новоформирану Српску напредну странку, чији је потпредседник. Од 2012. до 2014. био је председник Скупштине Србије, а онда је преузео управљање МУП-ом.

Душан Вујовић

Министар финансија

Рођен је 1951. у Пожаревцу. Дипломирао, магистрирао и докторирао је на Економском факултету у Београду, а постдокторске студије завршио је на Калифорнијском универзитету у Берклију. Није политички ангажован, а пре доласка на место министра привреде априла 2014. радио је као асистент у Институту међународне политике и економије у Београду, те као асистент и ванредни професор на Економском факултету у Београду. Представљао је СЦГ у Одбору гувернера Светске банке и био је главни економиста Банке за Европу и Централну Азију. Од 2011. радио је као консултант Светске банке и „Ју-Ес-Ејда“ у области иновације, буџетских реформи и реформи јавног сектора. Министарство финансија преузео је септембра 2014. године.

Зоран Ђорђевић

Министар одбране

Рођен је 1970. у Београду. Завршио је Школу националне одбране – Високе студије безбедности и одбране. Мастер је економских наука из области Међународно банкарство и финансије на заједничком програму на енглеском језику атинског Универзитета „Пантеион“ и Факултета за друштвене и политичке науке и Факултета за међународну економију у Београду. Од 2012. до избора за министра одбране 2016. био је државни секретар у овом министарству. Председник је Политичког савета за родну равноправност Владе Србије и Национални директор за наоружање.

Бранислав Недимовић

Министар пољопривреде и заштите животне средине

Рођен је 1977. године у Сремској Митровици. Дипломирао је на Правном факултету у Новом Саду. Политичку каријеру започео је као члан Демократске странке Србије, чији је републички посланик био од 2004. до 2008. године. ДСС је напустио 2011. године и основао групу грађана „Вредна Митровица“, која је настала обједињавањем више невладиних организација. Члан је СНС од 2015. године, а у Председништву СНС је од 2016. године. За градоначелника Сремске Митровице изабран је у два наврата, 2008. и 2012. године.

Александар Вулин

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

Рођен је 1972. године у Новом Саду, где је дипломирао на Правном факултету. Политичку каријеру почео је у Савезу комуниста – Покрет за Југославију (СК- ПЈ). Један је од оснивача Југословенске левице, чији је био портпарол и заменик председнице Дирекције. Године 1998. поднео је оставку на све функције у ЈУЛ-у, након формирања коалиције ове странке и СПС-а са Српском радикалном странком. Покрет социјалиста основао је 2008. и од тада се налази на челу те партије. За директора владине Канцеларије за Косово и Метохију именован је 2012, а после реконструкције Владе Ивице Дачића постао је министар без портфеља задужен за Косово и Метохију. После избора 2014. године постављен је на функцију министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Горан Кнежевић

Министар привреде

Рођен је 1957. године у Банатском Карловцу. Дипломирао је на Економском факултету у Београду. Политичку каријеру започео је у ДС на чијој је листи 2003. године ушао у Скупштину Србије, а 2004. је изабран за председника Општине Зрењанин, што је остао и после избора 2008, све до априла 2009. када је смењен због хапшења под оптужбом за злоупотребу службеног положаја. По пуштању из притвора, у којем је провео 13 месеци, 2010. прелази у СНС захваљујући којој се 2012. враћа на чело Зрењанина, али по формирању владе прелази на место министра пољопривреде, шумарства и водопривреде, где остаје до септембра 2013. године.

Александар Антић

Министар рударства и енергетике

Рођен је 1969. y Београду. Дипломирао је на Економском факултету. Политичку каријеру започео је 1992. у СПС. Од 2004. до 2008. године, обављао је функцију председника Одборничке групе СПС у Скупштини Београда, а 2008. изабран је за председника Скупштине Београда, где је остао до 2013. када је у реформисаној влади Ивице Дачића именован за министра саобраћаја. Од 2014. је министар рударства и енергетике. Председник је београдског одбора СПС и члан Председништва СПС.

Нела Кубуровић

Министарка правде

Рођена је 1982. године у Сарајеву. Дипломирала је на Правном факултету у Београду. Од 2006. године радила је у Првом општинском суду у Београду, где је постала судијски помоћник. Од 2008. до постављења на место помоћника министра правде радила је на различитим позицијама у овом министарству.

Златибор Лончар

Министар здравља

Рођен је 1971. године у Београду, где је завршио Медицински факултет. Био је начелник Интензивне неге на одељењу Хирургије и Клинике за ургентну хирургију, а потом директор Ургентног центра. Политичку каријеру започео је јануара 2014. године када је изабран за члана Председништва СНС и од априла исте године је министар здравља.

Ана Брнабић

Министарка државне управе и локалне самоуправе 

Рођена 1975. године у Београду. На Универзитету „Нортвуд“ у Мичигену завршила је студије пословне администрације, након чега је стекла диплому из маркетинга с Универзитета „Хал“ у Енглеској. Од повратка у Србију 2001. радила је за различите америчке консултантске фирме на пројектима развоја локалне самоуправе, а које је финансирао „Ју-Ес-Ејд“. Оснивач је и председник УО Националне алијансе за локални економски развој (НАЛЕД).

Владан Вукосављевић

Министар културе и информисања

Рођен је 1962. године у Београду, где је дипломирао на Правном факултету. Од 2004. године члан је Крунског кабинета престолонаследника Александра Карађорђевића, а био је и потпредседник Управног одбора Задужбине „Милош Црњански“, али је по доласку на место градског секретара за културу 2013. поднео оставку због могућег сукоба интереса.

Младен Шарчевић

Министар просвете, науке и технолошког развоја

Рођен је 1957. године у Београду, где је завршио Природно-математички факултет. Пре именовања био је генерални менаџер Образовног система „Руђер Бошковић“, а основао је више приватних школа у Србији и у региону.

Вања Удовичић

Министар омладине и спорта

Рођен је 1982. године у Београду, где је дипломирао на Факултету организационих наука. После веома успешне ватерполо каријере 2013. прихватио је позив да постане министар омладине и спорта.

Милан Кркобабић

Министар без портфеља

Рођен је 1952. у Качареву. Дипломирао је на Економском факултету у Београду. Политичку каријеру започео је у ПУПС-у, где је на председничком месту заменио свога оца Јована. За заменика градоначелника Београда изабран је 2008. и на тој функцији био је до 2012, када је именован је за директора ЈП „Пошта Србије“.

Јадранка Јоксимовић

Министарка без портфеља

Рођена је 1978. у Београду, где је дипломирала на Факултету политичких наука. Политичку каријеру започела је у СРС – од 2005. до 2007. била је саветник Александра Вучића за међународне односе, као и у редакцији часописа „Велика Србија“. Један је од оснивача СНС 2008. године. У Скупштину Србије ушла је после избора 2012, а 2014. је именована за министарку без портфеља задужену за евроинтеграције.

Славица Ђукић Дејановић

Министарка без портфеља

Рођена је 1951. године у Рачи Крагујевачкој. Завршила је Медицински факултет у Београду на ком је и магистрирала и докторирала. Политичку каријеру започела је 1990. године као чланица СПС-а, где је прешла из СКЈ. У прелазној Влади Србије од октобра 2000. до јануара 2001. била је министарка за бригу о породици. У два мандата била је посланик у Скупштини Србије и у два мандата савезни посланик. Од 2008. до 2012. била је председница Скупштине Србије, а потом министарка здравља до 2014. године.

[/restrictedarea]