Русија разбила НАТО обруч

За „Печат“ из Москве  Богдан Ђуровић

Повлачење америчких бојевих глава јасан је сигнал да Вашингтон процењује да у Турској предстоје немири, државни удари, грађански рат и распад, и да се у таквој земљи не може чувати нуклеарни арсенал

Прекомпоновање Блиског истока и срца Евроазије иде брже него што је било ко могао да очекује пре само три или пет година. Када се Владимир Путин 2011, а затим још одлучније 2012, умешао у сиријску кризу, нису сви веровали да је спреман да иде толико далеко. Иако смо пре више од четири године писали да ће руски војници бранити Сирију („Печат“ бр. 222), ипак је за многе то деловало нереално. Одлучност Москве да се испречи на путу америчкој војној интервенцији против сиријског лидера Башара Асада, први пут је тестирана 2013. године. Ако су у Белој кући и Стејт департменту помислили да би мали, победоносни рат против неупоредиво слабијег непријатеља могао обновити пољуљани амерички утицај, убрзо су увидели да ће их у Сирији заиста сачекати неки руски „спецназ“, па су од ове идеје привремено одустали. Медији су брујали, аналитичари спекулисали да ли ће Асад издржати 72 сата или 96 часова. Али је Барак Обама изненада повукао ручну и одустао, подржан Путиновим планом о уништавању сиријског хемијског оружја. Многи су то ипак протумачили као невиђену бламажу за једину суперсилу и њеног лидера.

[restrictedarea]

НЕОПРОШТЕНО ПОНИЖЕЊЕ И сиријском председнику добро је дошао тај предах, као да је знао да ће се борбе радикализовати недуго затим. Овај случај показао је први пут после много година да Американци нису свемоћни. Раније се знало: чим се амерички носачи авиона приближе некој територији, бомбардовања ће бити. Кад светски полицајац извади пендрек, неко ће добити по леђима, али је примену овог неписаног правила зауставио Путин. Вероватно је прави разлог Обаминог повлачења то што је Кремљ Асаду испоручио противваздушне системе „Бук“. Конгрес и Пентагон одобрили су интервенцију и чекао се само знак из Беле куће, али он није дошао. Уместо тога дошли су терористи Исламске државе, који су – свесно или несвесно – компензовали ову немоћ и одиграли улогу америчке пешадије на терену.

Обама је морао да одустане. Јасно је било да обарање неколико десетина америчких авиона изнад Сирије не би практично ни окрзнуло укупну моћ војске САД, али би уништило Обамин председнички рејтинг и уопште амерички углед. Процена је била да ће неславно одустајање од најављене агресије бити мања штета од увлачења у опасан рат против сиријске армије коју је Русија годинама спремала и опремала озбиљним и разноврсним наоружањем – много ефикаснијим против регуларних војски, него против терориста и герилаца. Напад на Сирију не би био само летачка екскурзија са још једним обешеним „диктатором“, јер руски „Букови“ обарају и на преко 14.000 метара. Ово понижење Американци никада нису опростили и заборавили Путину. Нови хладни рат који је иза тога уследио, последица је спознаје да постоји земља, Русија, која је у стању не само да говори о оспоравању америчког лидерства већ да га реално „уштопује“ на терену. Био је то опасан сигнал најмоћнијој земљи света, а последице видимо данас.

Три године касније показало се да су овакве америчке оцене биле апсолутно на месту. Русија је попунила сваки центиметар слободног простора на Блиском истоку, немилосрдно истискујући Американце. Прошле недеље поново је ракетирала мете у Сирији са својих бродова у Средоземљу, а далекометни бомбардери Ту-22М3 извели су први пут борбена полетања са иранске базе „Хамадан“. Ово последње је очигледна последица тројног самита Русије, Азербејџана и Ирана (Владимир Путин, Илхам Алијев и Хасан Рухани), одржаног почетком месеца у Бакуу, само дан пре сусрета Путина и Реџепа Ердогана у Санкт Петербургу. (Про)западни медији једва да су и понеку реч објавили о овом историјском тројном сусрету – чији је значај ем у томе што је чвршће привукао Техеран у загрљај Москве, ем због тога што је Алијев коначно преломио ком ће се царству приволети. Америчке понуде и претње Азербејџану могу се потпуно изјаловити, с обзиром на то да Алијев осећа привлачност и сигурност коју му пружа ново партнерство Русије, Ирана и Турске.

УДАР И КОНТРАУДАР Као да су многе коцкице сада дошле на место, па и Азербејџан може да размишља о дугорочним предлозима Москве. Они се првенствено тичу стабилизације јужног Кавказа и најважније неуралгичне тачке – Нагорно-Карабаха. Управо је Азербејџан карика која спаја Техеран, Москву и Анкару, имајући у виду његове добре односе са све три силе. С Русијом га веже вековна културна и цивилизацијска припадност (на пример азербејџанска презимена имају руске суфиксе), с Ираном религијска, а с Турском етничка и језичка блискост. Уколико овај четверац учврсти међусобно разумевање у питањима која се тичу Кавказа, Средње Азије и Блиског истока, то ће бити веома јак ударац за амерички утицај у региону. Зато је контраудар Вашингтона одмах изведен у Јерменији, кроз вишедневне немире, побуне и убиства у престоници Јеревану – где су демонстранти узвикивали екстремне пароле против Русије, која је споразумима с Азербејџаном наводно издала братски јерменски народ.

Наравно, о томе нема ни говора. Јерменија је најважнији чинилац у сложеном мозаику интереса на јужном руском крилу. Да није Јеревана као најближег савезника, Москва не би имала одскочну даску у региону. Зато су јерменски страхови, обилато потхрањени из Вашингтона, не само неутемељени већ пре свега штетни по њих саме. Без Русије на својој страни, Јермени би брзо били прогутани. Али то се сигурно неће догодити. Напротив, сада је прави тренутак да све ове земље направе дугорочни стратешки оквир. И на томе се озбиљно и увелико ради. Американци покушавају да дестабилизују и Анкару и Јереван, али за сада без много успеха.

Назире се један део руског плана. Ако су у Москви схватили да главни НАТО и амерички удар долази са западних граница, где се буквално цела источна Европа мобилише на антируски фронт, онда је јужно крило остало прилично рањиво. Тако је Русија разбила обруч баш на том делу фронта – најпре Грузија (2008), затим Украјина и Крим (2014), па онда Сирија (2015), а сада Турска, Азербејџан и Иран. На свим овим правцима Русија је стекла стратешку иницијативу и надиграла Американце. Изузетак може бити само донекле Украјина, која је у принципу зона утицаја Москве, али се налази на додиру западног и јужног руског вектора, где је заузимање најважније тачке, „кримске тврђаве“, донело Русији релативни мир и спокојство пред коначни расплет. Нерешен резултат Москви савршено одговара у датим околностима, али не и Вашингтону, јер време не ради у његову корист.

Зато је у први план избила Турска, као до скора потенцијално најјача ударна песница Запада против Русије. Али показало се – не тако чврста. Да ли под притиском санкција Москве, уведених након новембарског обарања руског авиона, или због тога што је Ердоган увидео неодрживост антируске политике – знајући за изузетно блиске односе Русије с Кином и Ираном – сада је мање битно. Како ствари стоје, Ердоган и његова политика изгубили су поверење и подршку Вашингтона, о чему сведочи и најављено пребацивање америчких нуклеарних бојевих глава из базе „Инџирлик“ на југу Турске.

ОТПИСИВАЊЕ АНКАРЕ Медији су спекулисали да ће атомске бомбе бити пребачене у базу „Девеселу“ на југозападу Румуније, где је недавно отворена прва база америчке противракетне одбране у Европи, али Букурешт то за сада не потврђује. Могуће је, како преносе руски новинари, да ће нуклеарне главе бити пребачене у тајности на нову локацију у некој НАТО чланици и да чак ни становништво нове земље „домаћина“ то неће знати. Између осталог, једна од могућих дестинација је и Немачка, где већ постоји велика количина америчких нуклеарних пројектила.

Међутим, за руске аналитичаре ова вест је двоструко алармантна. Осим што ће Москва морати да преусмери свој (анти)ракетни нишан на нову мету, нови развој догађаја показује да је Вашингтон практично отписао Анкару. Повлачење бојевих глава јасан је сигнал да Вашингтон процењује да у Турској предстоје немири, побуне, државни удари, грађански рат и распад. Јасно је да се у таквој земљи не може чувати нуклеарни арсенал. Да ли је то и порука Запада Ердогану да би га опасан (амерички) сценарио ипак могао мимоићи ако буде кооперативан, само он најбоље зна. Како сада ствари стоје, већ се отишло предалеко у урушавању поверења између Запада и Ердогана, мада се по изненадним обртима у турско-руским односима показало да су Турци крајње непредвидиви играчи.

На садашњој етапи може се рећи да се руски план развија у позитивном правцу и жељеном динамиком. За Москву је од кључне важности да неутралише Турску као агресивну америчку песницу, макар она и остала формално у НАТО-у. Последњи сигнали указују на убрзано преоријентисање Турске ка истоку, што може веома ојачати руске позиције у обрачуну са НАТО-ом и Америком. Ако неко у Вашингтону очекује да би Пољаци, Румуни, Прибалтијци, па чак и сами Немци могли у неком новом походу да стигну до Москве – па макар били „ојачани“ и украјинским јунацима – веома брзо би се уверио да је то опасна заблуда. Зато је у овом тренутку једино извесно да је Русија много ближа стабилизовању свог јужног крила него раније. А то никако не може бити добра вест ни за оне са „западног фронта“.

[/restrictedarea]