ПОЛИТИЧКЕ ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ

рио логоПише Слободан Иконић

Олимпијске игре никада нису биле лишене политизације, али се не памти случај попут оптужбе на основу које су уведене санкције Русији на олимпијади у Рио де Жанеиру, у којој нема ни конкретних имена, ни конкретних доказа

Спорт је одавно постао инструмент политике већ самим тим што државе на стадион улазе с националном химном, спортисти представљају своје земље, и, у случају победе, њихов положај се побољшава. Или обратно. Потврдило се то и на самом почетку ових олимпијских игара када је дошло до два политички мотивисана инцидента. Прво је либанска делегација одбила да прими у аутобус израелску, како би се заједно одвезле на церемонију отварања. Потом, два дана касније, саудијска џудисткиња Јоуд Фахму предала је борбу у првом кругу такмичења не би ли, како неки медији тврде, избегла суочавање с Израелком Гили Цохен. Инцидената ће, сигурно, бити још с обзиром на то да су ове игре изразито оптерећене политиком. За угледног харвардског професора Џозефа Наја спорт је, у ствари, инструмент „меке моћи“, што је очигледно и на Играма у Рију, које је Запад искористио за ударац на Русију и њен углед.

Очигледно је Запад морао да удари на имиџ Русије, јер санкције нису донеле ништа од планираног. Москва се не предаје пред политичким и економским притисцима. Иако сви судски и меродавни органи нису рекли своје, Извршни одбор МОК-а покренуо је „привремене мере“ против руског спорта, што значи да неће подржати било какво спортско такмичење у Русији, укључујући припреме за Европске игре 2019. године. МОК такође неће издати акредитације за Рио 2016. године било ком члану Олимпијског комитета Русије, а подржан је предлог да се руски спортисти лише „претпоставке о невиности“ у вези с допингом. То значи да међународне федерације треба појединачно да донесу одлуку о дозволи сваком спортисти да се такмичи.

За најтрофејнију руску клизачицу на леду Ирину Роднину одлука МОК-а је политичка, али пре свега дискриминаторска. Треба имати на уму „да захтеве за наше неучешће нису писали спортисти, већ званичници који представљају међународне организације“, каже Роднина. „Ствара се атмосфера да је крива цела земља, иначе одувек лидер у олимпијским спортовима, која је остваривала високе резултате. Разумемо да је било прекршаја, таква ситуација ће само позитивно утицати на бољу контролу руских спортиста. Ипак, сматрам да треба да се држимо пароле: ’Не ударај човека кад лежи на земљи.’ Нажалост, видимо да се сада удара испод појаса“, изјавила је Роднина. И двострука олимпијска шампионка у скоку мотком, Рускиња Јелена Исинбајева добила је негативан одговор од Међународне атлетске федерације (ИААФ) на своју молбу за учешће на олимпијским играма 2016. године у Рио де Жанеиру.

 

ДЕО СПЕЦИЈАЛНОГ РАТА Многи спортски експерти, уз оцену потпуне конфузије на међународном спортском плану, истичу да не памте да се овако нешто икада дешавало на светској спортској сцени. Кључно је да у овом случају нема ни конкретних имена, ни конкретних доказа. „Вероватно има кривице на руској страни, али је и чињеница да је ово део специјалног рата који се последњих година води на политичком и економском плану против Русије. Ситуација је конфузна зато што треба да испаштају сви спортисти на летњим играма, због нечега што је можда неко урадио на зимским олимпијским играма“, рекао је за „Спутник“ угледни новинар и публициста Владимир Станковић.

Он додаје да је очигледно да је цела хајка усмерена на одређене личности из врха руске власти, пре свега из Министарства спорта. У прилог томе иде и вест да акредитацију за олимпијске игре у Рију неће добити ни руски министар спорта Виталиј Мутко. Нелогично је да неко ко је сигурно „чист“ и невин испашта због неког ко је евентуално крив, а та кривица није доказана у моменту када је преступ учињен.

„Необична је сумња на петнаест руских спортиста на олимпијади у Сочију, као да су те допинг контроле обављали само руски лекари, па су могли нешто да сакрију. Тај посао раде међународне екипе. Данас то апсолутно није лако сакрити, прошла су времена када се то радило, уосталом, никада у историји није кажњена цела земља“, каже Станковић.

Подсећа да је било заташкавања у Минхену 1972. године у кошаркашкој утакмици између Југославије и Порторика када је један Порториканац био допингован. То је доказано, међутим, МОК и ФИБА су, присећа се Станковић, то неколико дана држали у тајности, прошао је воз, штета није могла да буде поправљена.

 

ПРЕСЕДАНИ ПРЕСЕДАНА Ни претходна велика такмичења нису била лишена системских притисака на поједине репрезентације. Такав је био случај с Атлетским савезом Јамајке, чији су спортисти по правилу најуспешнији у спринтерским дисциплинама већ више од деценије, освајачи светских рекорда и носиоци олимпијског злата на свим кратким стазама. С друге стране, имамо примере бројних спортиста из западних земаља који су суспендовани због допинга, одслужили су казне и опет се такмиче, а да при томе нико не помиње да ће против њихових савеза покренути било какав поступак. Аршини заиста нису једнаки за све спортисте на планети.

Све је, изгледа, почело с највећом преваром у историји бициклисте Ленса Армстронга. Седмоструки освајач престижне трке Тур де Франс „бежао“ је и негирао наводе Америчке антидопинг агенције, а онда је почетком 2013. у ексклузивном интервјуу Опри Винфри открио да је користио еритропоетин (ЕПО), који утиче на драматично повећање еритроцита у крви. Армстронг је признао да је био део најсофистициранијег, најорганизованијег и најпрофесионалнијег допинг система у историји професионалног спорта, након чега су му одузете све титуле и потврђена доживотна суспензија.

Велику прашину подигла је и америчка спринтерка Мерион Џонс. Године 2007. признала је да је била умешана у аферу „Балко“ (лабораторија која је правила наменски допинг за спортисте), а због лагања под заклетвом, као и због прања новца, осуђена је на затворску казну од шест месеци. Али због тога није страдао ни Амерички атлетски савез, нити је другим „чистим“ спортистима забрањено такмичење на међународним спортским манифестацијама.

Немогуће је у овој причи заобићи и неке фантастичне резултате актуелне годинама, да не кажемо деценијама, а за које је са данашњег гледишта просто невероватно да су постигнути. Многи су, сумња се, постигнути под допингом, али пошто су докази изостали, никада нису укинути. Превасходно се то односи на светски рекорд Јармиле Кратохвилове у трци на 800 метара (1:53:28), забележен пре равно 30 година – у јулу 1983. у Минхену. То је уједно најстарији светски рекорд, а за који многи тврде да никада неће бити оборен јер је остварен захваљујући недозвољеним стимулативним средствима. Ипак, госпођа из Чешке никада није „уловљена“ на допинг контроли…

Валидан је и рекорд Немице Марите Кох на 400 метара – 47,60, необорив 28 година, као и рекорди спринтерке Флоренс Грифит Џојнер на 100 и 200 метара (10,49 секунди и 21,34 секунде), постављени давне 1988. Американка је ушла међу легенде атлетског спорта, иако је преминула у 38. години у сну под недовољно разјашњеним околностима. Званично од последица епилептичног напада, а незванично због допинга који је користила годинама.

Најгора је прича о вишегодишњем планском допингу спровођеном у Демократској Републици Немачкој (ДДР). Према државној заповести спортистима су тајно, али свесно и с намером, давана стимулативна средства. Највећи кривци за монструозни подухват били су Манфред Евалд, дугогодишњи директор олимпијског програма Источне Немачке, и његов главни лекар Манфред Хапнер, који су од 1974. до 1989. стероидима „пунили“ спортисте зарад постизања врхунских резултата. О том скандалу сазнало се много касније када су отворени тајни досијеи Штазија, тајне полиције ДДР, у којима је стајало да је допинговано више од 15.000 спортиста.

Последице планског допинга биле су несагледиве – пливачице и атлетичарке „кљукане“ недозвољеним средствима касније су мењале пол, попут светске рекордерке у бацању кугле Хајди Кригер, понеке су успеле да роде децу, али с трајним последицама – жестоким деформитетима удова (пливачица Мартина Горшталт) и слепилом (пливачица Јута Котшалк), док су бројне спортисткиње остале без потомака, попут троструке олимпијске шампионке у пливању Рите Рајнш – имала је пет спонтаних побачаја и никада није постала мајка због закржљалих јајника и материце, који су остали на нивоу девојчице од 11 година…

 

ПОЛИТИЧКИ НАБОЈ И МАНИПУЛАЦИЈЕ Данас смо, међутим, често сведоци очигледних малтретирања спортиста – тестирају их често и ненадано. Нашег прослављеног и тренутно првог тенисера на свету Новака Ђоковића знали да изненаде и у најнезгоднијим тренуцима, док Роџер Федерер, стоји тврдња у упућеним круговим, до сада није имао ниједну антидопинг контролу.

Како тек објаснити да се неки медикаменти стављају на допинг листе, попут мелдонијума који је каријере коштао руску тенисерку Марију Шарапову. Руси пак оптужују америчког пливача Мајкла Фелпса због невероватног начина на који се ослобађа бола и упале мишића после трка – користи стару кинеску методу с врућим чашама под вакуумом којом регенерише мишиће.

На страну што фармацеутска индустрија на Западу уско сарађује са антидопинг агенцијама у коруптивној игри с лековима, односно када ће који лек ставити на допинг листу, или га скинути.

Наравно, допинг је само један сегмент политичке манипулације и не одувек. Присуство снажног политичког набоја на модерним олимпијским играма  пратиле су и бројне политичке контроверзе. У раним годинама олимпијског покрета посебно значајно место заузело је национално питање. Огромне империје тог времена, попут Уједињеног Краљевства, Аустроугарске и Руског царства, обухватала су широка пространства насељена различитим етничким заједницама. Тако је Чешка на олимпијским играма у Паризу 1900. године одбила да наступа под заставом Аустрије (Аустрија и Мађарска су наступале одвојено), због чега је ова земља самостално учествовала под властитом заставом и називом Бохемија; на Играма у Сент Луису 1904. године Ирци су одбили да наступају под енглеском, а Финци под руском заставом. На овим олимпијским играма било је забрањено учешће „обојених спортиста“, као припадника „нижих раса“.

На првим олимпијским играма одржаним после Првог светског рата, у Антверпену 1920. године, земљама пораженим у рату, а исто тако и совјетској Русији, било је забрањено учествовање.

Једанаесте олимпијске игре (Берлин, 1936), прекривене сенком нацистичке идеологије и политике, свакако представљају класичан пример политичке манипулације овим спортским мегадогађајем, па ће остати упамћене као највећи скандал у историји олимпијског покрета.

Последњих педесет година су оставили изузетан траг у политизацији спорта. Најстравичнија олимпијска слика је свакако она израелских спортиста које држе терористи на ОИ 1972. године у Минхену. У нападу је погинуло 17 људи.

Амерички председник Џими Картер је, због рата у Авганистану, 1980. донео одлуку да се бојкотују олимпијске игре у Москви. Картерови услови за учешће су били да МОК измести Игре у неку другу државу и да се Совјети повуку из Авганистана у року од месец дана. Двадесет пет америчких спортиста је тужило државу суду због забране играња, али Картер је остао чврст у одлуци да свако ко помисли да оде у Москву губи право на пасош. На крају, 67 држава није учествовало. Са знатно мањим одзивом, Совјети су, заједно са још 14 земаља, бојкотовали следеће ОИ у Лос Анђелесу 1984. године.

Један од највећих победника тог рата била је Југославија, која је у Москви освојила једино злато у кошарци, а у Лос Анђелесу 1984. остварила учинак од 18 медаља (никада пре тога двоцифрен број), што је Југославију у коначном пласману сместило на девето место. Међутим, већ у Барселони 1992. године СРЈ неће учествовати због санкција.

Сасвим је извесно да ће велике међународне спортске догађаје и даље пратити скандали, тензије и сукоби. У тој борби политичке елите не бирају средства како би обезбедили политичку доминацију и токове глобализованог капитала, не либећи се да у те сврхе злоупотребе и савремени олимпизам.

Косовска олимпијска фарса

Један о највећих политичких скандала у Рио де Жанеиру је учешће групе албанских спортиста са Космета на под именом и заставом „Косова“.

Да ће „Косово“ (без звездице и без фусноте) учествовати на Играма у Рију знало се скоро годину, када је јужна српска покрајина примљена у Међународни олимпијски комитет.  Српски министар спољних послова Ивица Дачић је ту одлуку тада назвао „неприхватљивом“, мада се заборавља да је председник МОК-а Томас Бах том приликом захвалио председнику Олимпијског комитета Србије Владу Дивцу „на његовом истинском спортском понашању и на чињеници да је ставио индивидуалне интересе иза интереса спортиста Косова“.

За разлику од благих реакција Србије, Македонија је, захваљујући тврдој дипломатској линији Грчке, била приморана да на ОИ учествује под помало понижавајућим именом Бивше Југословенске Републике Македоније (БЈРМ).

Србија није ни покушала да укаже да је КиМ под протекторатом УН, да за њу важи Резолуција 1244, и да су такмичари из Приштине једино могли да наступе под заставом УН. Мало се зна да се и Бразил, домаћин олимпијских игара ове године, противио учешћу косовских сепаратиста које ни сам није признао.

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.