Плашимо по кућама, варамо по темама

СПИН, СТРАХ И ВИДЕО-ТРАКЕ

Пише Љиљана Богдановић

Да је у Србији хибридни рат, посебно у информативној сфери, на врхунцу потврђују садржаји у медијима и њихов владајући дискурс који настоји да код грађана учврсти и продуби безнађе, депресију, фатализам и страх. Технике овог деловања унапређују се и маштовито дорађују – сликом и речју, понекад и фото-анимацијом, или једноставно – обманом. Ево неких свежих примера телевизијских и новинских прегнућа ове врсте

Русија неће ући у рат због Србије. Није то Источна Украјина, није ни Крим. Те илузије наших политичара да када направе глупост неко ће доћи да им почисти двориште, то нас може пуно коштати.“

Ову мисао, чисту као суза и јасну као погана намера, прошле недеље је, гостујући на ТВ Н1, изрекао виђени аналитичар Душан Јањић (др Јањић је иначе и председник политичке странке Активна Србија). Уз наведено, он је подсетио на неколико чињеница контекстуално важних за разумевање описане ситуације. „Србија је део америчке зоне и НАТО интересне сфере, она је претерала у тој војној неутралности и мора да донесе одлуку. Ако иде у ЕУ, мора војну неутралност да почне да реинтерпретира.“

„НЕКА ТАКО БУДЕ“ Оно што је овај тактични тумач српских невоља овом приликом прећутао подједнако је битно као и оно што је казао. Све заједно – и речено и прећутано – разумеју они о којима је реч, дакле и политичари и грађани који деле илузије о руској љубави, и могућем руском ангажману у случају да Срби западну у озбиљну невољу, међу којима је, сходно ширим приликама, реална и ратна. Е, да би се те несреће (због којих би Русија могла, али, према Јањићу, не би стварно и хтела да заштити Србију) избегле, ваљало би да се политичари освесте, па „реинтерпретирају“ (српски речено да се „ослободе“ неутралности), тј. сврстају у правцу оног вектора на који им указује истина да је Србија „део америчке зоне и НАТО интересне сфере“. Ако је пак грађанима живот са илузијама (о руској љубави!) лепши, ако их можда греје помисао да на широј геополитичкој ветрометини нису сами, да имају пријатеље, и да неће бити препуштени черечењу каквом су не једном и у блиској прошлости били изложени, ако је, дакле тако, онда и они – хитро и сами треба да „реинтерпретирају“. Овом, по тону резолутном, говору, у којем Јањић као тумач светих истина „зна“, па стога и без колебања наговештава каква мучна судбина и постраданије очекују заробљенике руског„баласта“ (који их удаљава од америчких пријатеља и НАТО загрљаја) као да недостаје само једно „амин“. Ову реч, симбол пристајања и потврде у значењу „Нека тако буде!“, засад грађани не изговарају, али управо у истом тону и са истоветном поруком – оставите се Руса, окрените се Западу, или вам се пише црно да црње бити не може – то „амин“ изричу Јањићеви саборци, колеге из медија задужених да у јавном мњењу негују туробно расположење, колективне страхове и психозе.

Владајући дискурс у овим медијима настоји да код грађана учврсти и продуби безнађе, депресију, фатализам и страх. У таквом стању је неминовно и пасивно препуштање судбини која кроз „реинтерпретацију“ свезнајућих аналитичара учи да је опирање узалудно, јер су прилике у којима се живи суђене и неизбежне. Што дубље то боље, јер грађанин не сме имати самопоуздање и наду, већ мора живети у страху као оквиру за „деперсонализацију и урушавање сопствене личности“. Како то постићи? Један од начина и путева је управо ово што чини Јањић, и што се, у ширем смислу, убраја у облике и поступке хибридног ратовања, будући да спиновање свакако и јесте облик овога. Ако је помисао на „руску помоћ“, односно подршку и сарадњу део наде, онда ову наду ваља развејати без оклевања, а методе, средства и вештина, као и посредници и путеви да ова вештина јавност опсени и опчини не недостају. У делу српских медија ово „разбуцавање руске приче“, уз манипулативне досетке у прилог западног дискурса постају дневни ангажман. Наслови као што су „Српске снове руши сусрет Путина и Ердогана?“, или „Србију кочи велика блискост са Русијом, а не Хрватска“, па „Зашто је Путину Србија на мети?“, „Путин јача притисак на Србију“, део су те свакодневице, а својим подразумевајућим и дрским „управљањем утисцима и чињеницама“ мала су школа обмањивања и лагања које се у савременој професионалној терминологији назива спиновање.

НЕОДОЉИВО УПРАВЉАЊЕ СТРАХОМ Откуда ова потреба да се делује тако широко, тако неувијено и промптно и да се у кампањи у којој је Јањић својом неизнијансираном ужурбаношћу и сажимањем аксиома актуелне пропагандне и прозападне „књиге“ само мало испредњачио остављајући на корак иза себе остале борбене посленике да се довијају и „ките“ маштовитијим и компликованијим садржајем (привредног, енергетског, културног и финансијског садржаја из домена руско-српске сарадње) његове тако оштро казане и поједностављене „истине“? Објашњење за убрзања у наступању редова борбених јахача у домаћем информативном простору (поменути наслови само су део скорашње и најновије „производње“) без сумње ваља тражити у ширем и сложеном међународном контексту, пре свега у епохалним променама у односу снага Русије и Запада, односно Америке. Војно присуство Русије на Балкану, тачније речено у Србији, предстојеће заједничке вежбе (у септембру и октобру) руске и српске војске у Никинцима, дакле на српском тлу, моменат је који је огласио звона за узбуну: спин доктори, њихови шегрти и други опсенари на прагу су доживљаја који теорија назива „граничном ситуацијом“, сада или никада. На пољу страха и узнемиравања, нарочито маштовитијег света, има и досетки које бисмо лако могли сврстати у зону сумрака и патологије… На пример „Шта би било да вам атомска бомба спржи завичај“? Јесте ли радознали, и да ли баш то желите да видите, односно колико желите да уживате у томе? Има оних који ће вам помоћи да машту не напрежете, све ће вам то лепо новинари показати…

Управљање страхом доживљај је којем је изгледа немогуће одолети ако искусите властиту моћ да у медијима учините нешто као што је изазивање ужаса, панике, макар језе и нелагоде. Верујемо да су управо такву „сласт“ доживели они медијски прегаоци који су прошле недеље, уз више упечатљивих фото-монтажа, у једном дневном листу, односно његовој интернет платформи објавили прилог под насловом „Шта би било када би атомска бомба бачена на Хирошиму пала на Београд“. Онима који мисле да је ово прилог направљен „тек онако“, у сврху забаве, честитамо на поседовању истинске унутрашње честитости и чистоте достојне светачког Карамазова, а онима који су склони доживљајима попут рецимо симулирања и режирања наводне сопствене сахране, или пак верном дочаравању могућег покоља у властитом комшилуку, препоручујемо овај, према иницијалној замисли и остварењу, „домишљати“ текст, посебно његове веродостојне детаље.

ДЕМАНТИ ИЗ „БЕЛОГ“ СВЕТА Без сумње да је легитимно и питање: због чега је размишљање попут Јањићевог, или његових колега који деле уверења вредносне, идеолошке и политичке парадигме, која се може реконструисати из његовог поменутог ТВ излагања, уопште спорно? Шта није у реду у поретку који он афирмише, а у чију корист говоре и поједине чињенице? Одговор је можда и мање компликован него што би се могло наслутити. И мање у идеолошкој или емотивној равни. Ево шта је, рецимо, у две-три минуле недеље, писала западна штампа, а што је иако не директан одговор Душану Јањићу и другарима, свакако повод за размишљање око веродостојности и снаге њихове идејне парадигме и окоснице њиховог „управљања истинама“. Навешћемо два карактеристична прилога поменута и у нашим медијима. „Запад неће ратовати са Башаром ел Асадом, као што је својевремено са ’диктатором’ Слободаном Милошевићем“, наводи лист „Индипендент“. Тако, дакле, кажу британске новине, док америчке („Њујорк тајмс“) тобоже мирно констатују да Запад и Москва ратују на Блиском истоку, али да је у овом тренутку Русија супериорна. Наравно, овде се не помиње Србија, али – посредно, и овде је могуће и упутно потражити разлоге за уверења да „српски снови“ можда и нису само „пусти снови“. Није много месеци прошло од тренутка када је садашњи руски ангажман у Сирији био незамислив и када је, рецимо, неки аналитичар у Дамаску са одговарајућом надменошћу могао да напише како „Путин неће ратовати због Сирије“. Шта тек рећи о тада изгледно узалудном сневању и пустим надама Сиријаца! Наравно да су оваква поређења и размишљања не баш сасвим умесна, да Србија није Сирија, међутим, ни Путин није Јељцин, а геополитика свакако није поље којим суверено владају спин доктори. Поготово што и неке ноторне чињенице демантују ове у које заклињу. Пишући о посебном месту које у делу медијског острашћеног мејнстрима има Владимир Путин, у „Спутнику“ недавно наводе и чињеницу која би и за Јањића могла бити занимљива: „Министарство одбране и Војска Србије тврде да најразвијенију сарадњу имају са Сједињеним Америчким Државама и државама ЕУ, са којима на билатералном и мултилатералном плану учествују на више од половине од укупног броја међународних вежби на годишњем нивоу“. Дакле панични страх од поменутих Никинаца овај податак озбиљно компромитује.

Када је пак реч о буђењу страхова и убијању наде код Срба засипаних „анализама“ и професионалним „критичним“ текстовима и демистификацијама ширег политичког дискурса, а у служби инсталирања пожељног идеолошког дискурса (чији је тек део сарадња и посебне везе са Русијом, Русима и Путином), можда је умесније присетити се реченица које се приписују великом познаваоцу човекове природе Сигмунду Фројду: „Пре него што себи дијагностикујете депресију и низак ниво самопоуздања, обавезно се уверите да нисте окружени идиотима.“