Писмо из Донбаса – Писмо четврто: На вези је Украјина

Пише Захар Прилепин

14. јула 2016. 14:46

Свашта се дешава, по свој прилици; али у Доњецку ни у једном друштву, ни у продавницама, ни у превозу, па чак ни на првој линији одбране нисам чуо никакве ружне речи о Украјини и Украјинцима.

О добровољачким батаљонима — јесам, о кијевској власти — јесам; али украјински народ, украјинска историја, украјински језик — ама баш ништа од тога никог не узбуђује, не нервира и већ је несумњиво да их не љути.

Висе фирме на украјинском језику, у случају потребе људи лако прелазе на украјински, у кафани су украјинска јела, и наравно, улица Тараса Шевченка блиста као што је и блистала. А и није то једина улица угледних Украјинаца.

Седео сам за столом где су људи спокојно говорили о љубави према Украјини, па чак и туговали за њом и за неуспелим — већ неостварљивим јединством; реакција на то била је потпуно мирна.

Све ово ми потврђује само једно: Донбас осећа своју силу. Осећа је до те мере да чак и не бренује за ситнице као што су фирме и све наведено.

Поготову што у граду заиста има новца за социјално обезбеђење: зграде се поправљају, путеви се крпе, лампиони светле: фирме и табле ће сигурно доћи на ред.

А зашто вређати потпуно невине Украјинце који су постали таоци варалица, простачина одевених у сакое који им певају своје «тра-ла-ла-ла», интелигенције помућеног разума и 5 % малоумне „зиг хајл“ омладине која диже руку на фашистички начин и црта себи соларне знакове.

Украјина није крива.

***
Када је настала та идеја — да се отвори директна линија челника Доњецке Народне Републике Александра Захарченка са становницима различитих региона и градова Украјине, чак и нама самима је изгледала као претерано амбициозна.

Неки узбуркани Руси често понављају «Украјина је полудела», тако да је неко искрено поверовао у то.

Признајем, и нама се понекад чинило да ће 99% питања отуда бити клетве, стандардни безобразлуци (једнолични, као упијачи) мајданџијских испрограмираних интернет-робота — ботова, сузна писма у стилу «ја сам Кримчанка, кћер официра». Не зато што ми верујемо да у Украјини већину чине присталице „мајдана“ (не верујемо), већ зато што свуда постоје маргиналци и ботови, активни као буве.

Клетви је заиста било, хрлили су нам ботови и «Кримчанке», али убрзо су схватили да нема никаквого смисла у томе. Ионако им нико није одговарао.

Разговарали смо са људима — па чак и са критички настројенима.

Међутим, наше основно чуђење било је везано за добијање десетина питања сасвим другог смисла, затим су нам стизале на стотине, а после — хиљаде и хиљаде таквих питања.

Голема већина писама дошла је управо са територије Украјине.

Треба имати на уму: тим људима је јасно да украјински неуморни полицајци могу, ако желе, да прочитају писма и евидентирају им адресе. Утолико је чудније било што су се многи од њих потписивали пуним именом и презименом, при чему су наводили и своје место боравка.

Кажу, постепено у Украјини настаје нови ефекат: умор од страха.

Недавно су моји познаници из Харкова причали како се у почетку, када су стотине активиста стрпали у затвор усред Харкова, стишао и замро град у којем су још недавно десетине хиљада људи излазиле на проруске митинге.

То је трајало месец, два, три.

Али после годину дана ситуација је почела лагано да се мења.

Људи још нису спремни да вичу о свом незадовољству — знају да их због тога могу убити — али заиста не желе да живе одсутног изгледа, а још мање да тегле на себи мину ропске покорости.

***

Наравно, Александар Захарченко никако није могао да стигне да одговори на сва питања: директна линија је сваки пут трајала сат, најдуже два — затим су морали да је прекину: у Републици је и стотину других послова, а ви одједном заборављате да рат није био прекидан ни на један једини дан. Последњу директну линију спроводили смо удвоје, Захарченко и ја — с правом његовог помоћника, достављача хуманитарне помоћи, «јатака сепаратиста» и руског писца који, колико може, брине о Донбасу.

Природно, он је добио десет пута више питања, што је и разумљиво. Од мене становници Украјине не очекују ништа. Од њега — очекују врло много.

Тако много да има о чему да се мисли.

Надам се да чак и последњем глупаку не пада на памет идеја да је некоме затребало да пише та питања уместо Украјинаца: није било ни најмање потребе за тим. Људи говоре својим природним гласовима који се, изгледа, чак и чују, а питају о нечему што ја нисам ни наслућивао.

Знате, за мене су и сама та писма — срећа. Нисам очекивао да ћу их добити — а ево их. И иза сваког писма је човек. Наша браћа и наше сестре.

Навешћемо неколико питања, готово не бирајући — сва су индикативна.

А одговоре нећемо чак ни да наводимо. Прво, сви изговорени одговори су објављени, друго, желим да дам реч управо Украјинцима.

Питања сама по себи овде значе врло много.

Људи, изгледа, не питају онолико колико се надају и верују.

***

Таја: Може ли држављанин Украјине да добије личну карту Доњецке Народне Републике? Ако му боравиште није доњецко него украјинско. Хоћемо да се преселимо и живимо у ДНР.

О истом од Алика: Ако човек није сагласан с украјинском спољном и унутрашњом политиком и има основа да страхује за живот и слободу својих ближњих, па и за своју сопствену, хоће ли га примити у ДНР? Ако је одговор да, шта је потребно за то?

(Уопште, то је једно од најчешћих питања. Узгред, индикативна је и друга чињеница: до сада је број пребега у армију ДНР вишеструко већи него на супротну страну. Размислите о томе).

Саша: Ја сам из Западне Украјине. Желим вам успех, момци. Можда ће вам поћи за руком да угушите ту проевропску булументу. Ја сам у потпуности за вас.

Дмитриј: Зашто разговарате само са Харковском облашћу? А шта је са Запорошком, Одеском, Дњепропетровсом, Херсонском, Николајевском? Овде су људи који воле Русију и њен народ више него колаче Викторије Нуланд и геј-параде!

Степан: А шта да очекујемо ми, овде испод Карпата,? Шта ће се десити са нама ако ви не можете да завршите то што сте почели? Драги Александре, ми смо у великој недоумици, не знам шта да радимо!? Надам се вашем одговору. Хвала из Закарпатја.

Петар, Виница: Шта мислите, када ћете се ујединити са Русијом? (Колико времена ће требати?)

Сергеј: Александре Владимировичу, ја сам из Кијева, а моје питање гласи: спремате ли се Ви да се у будућности кандидујете за председника за сада још Украјине — или ће бити други назив те територије?

Константин: Како замишљате даље постојање Новорусије? Нема сумње да вас украјински злодуси неће остављати на миру. Узмите барем С-400 од Путина, даће вам. И само једном, одмах распалите по Ради!

Michael: Ako vidite da Poroshenko i Sakashvili tonu, kome ćete prvom pomoći da potone?

Николај Иванович: У Украјини обарају споменике оснивачу Украјинске Републике, Лењину. Обарају споменике Ђержинском, Кирову, Орџоникидзеу… Преименују се улице, тргови, булевари. Забрањена је Георгијева лента. Како то, по Вашем мишљењу: шта је то?

Валериј: Становник сам града Запорожја, право да вам кажем, уморио сам се од гледања смећа које лије са тв-екрана украјинских медија, зато и пребацујем канал кад иду вести. Дакле, желим да питам Вас, Александре, како се грађани наше државе могу обавестити да борци ДНР и ЛНР не пуцају по својима, да они бране своје породице, своје куће и своју земљу од хунте.

Јан, Харков: Александре Владимировичу, је ли планирано да се Харкову врати статус престонице после ослобађања Украјине од данашњег режима? Била би велика грешка да се Кијеву дају права престонице.

Андреј, град Лавов: Поштовани Александре Владимировичу, најпре хоћу да Вам изразим подршку у вашем послу! Ви сте прави јунак! Кажите, молим вас, хоће ли Република да гради добросуседске односе с Украјином?

Николај: Здраво! Ја сам из Одесе. Хоћу да кажем хвала Вашој смелости и истрајности. Немам питање, једино жаљење што се Украјина претворила у државу где су на власти лопуже и подрепаши. Искрено Вам желим да се држите, Донбас и Луганск су, по свој прилици — кутак наде за људе који су против свеколике данашње украјинске хунте. Надам се да ће једном из Украјине да се очисте гадови, као ђубре, и да ће Украјина опет бити јединствена држава са јединственим православним народом, а можда то више неће бити Украјина него Новорусија, мада мало верујем у то. Срећно Вама и Вашој екипи. Ви сте јунаци!

Човек из Лавова: Када ће, по Вашему мишљењу, да се успостави уставни поредак у Украјини и животни стандард буде макар као премајдански?

Александар: Здраво, Александре Захарченко. Када ћете се ви кандидовати за председника? По вама се одмах види да сте ви човек из народа и ратујете раме уз раме са својим људима, а код нас је окупација, и обичне клинце шаљу у борбу. Заведите ред. Грађанин Богодухов. Сви верујемо у вас.

Александар: Многи људи с поштовањем прате ваше успехе у мирној изградњи нове државе, па и ја. Те жртве најбољих синова Донбаса дају вам не само сва права, већ и шансе за стварање нове светле, високоморалне, исправне и комфорне државе за људе. Очекивања многих људи из других региона некада постојеће Украјине су и наде у ширење граница те нове државе — Новорусије. Питање: да ли бисте могли Ви, Александре Захарченко, да будете тај активни лидер који ће да предводи тај свети историјски покрет? Људи чекају, људи су се уморили од зверстава хунте! Људи ће вам изаћи у сусрет!

Алексеј: Здравља вам желим! Александре, разматрате ли могућност да постанете председник Украјине? Ако разматрате, онда у ком року? Управо режим хунташа конкретно напио се крви читаве Украјине! Становник Виницке области. Хунташе на колац!

Андреј из Житомира: Нећу ништа да питам. Просто хоћу да изразим своју подршку. Хвала вам што не дате да се не оскрнави Знамење Велике Победе.

***

Редом наводимо још неколико питања која се тичу украјинског регионалног живота.

Анатолиј: Александре, има ли наде да се осам области Југо-истока придруже Донбасу? Или су то ипак заувек изгубљене територије?

Јуриј: Хоће ли армија ДНР да ослобађа Кијев?

И још једно, од Кијевљанке: Има ли наде да видимо Југо-источну армију у Кијеву током 2016. године?

Виктор: Ја сам Кијевљанин. Ја сам Украјинац. Ви сте прави херој моје Отаџбине. Ја сам против Порошенковог крвавог режима. Потпуно Вас подржавам. Подржаћу сваку иницијативу за Ваше победе.

Наталија, школовала се у Харкову, сад је у Кијеву: Здраво, Александре! Нама је преко потребна ова Победа над силами мрака, над хунтом! Како да приближимо нашу Победу? Кажите нам шта можемо за то да радимо ми овде, у Кијеву?

(И још много, много пута, другим речимао, о истој теми).

Николај: Ово није питање него молба. Молим да не називате владу Украјине кијевском хунтом. Кијев је град-херој, и свој статус није добио тек тако. У Кијеву је много светих места, и уопште, покрштавање Русије обављено је управо у Кијеву.

vfhufl: Можемо ли да се надамо у вашу помоћ и ми, Херсонци? Страсти кључају, и многи код нас предвиђају рат, мада нас је и страх.

Андреј: Кажите, молим вас, Запорожје ће да остане под хунтом!?

Људмила, совјетски човек, град Николајев: Руски људи из Николајева — с узнемиреношћу и болом чекамо велику Новорусију. Када?!

Игор: Када ћете помоћи Одеси да се избави од гадова?

Јулијана: Хоће ли бити ослобођени Запорожје, Николајев, Одеса и др. градови Новорусије? Људи су излазили на митинге «антимајдана», али нису имали среће: лидере су похапсили, митинге забранили. Врло много народа чека напредовање ополчења, како би им приступили. Људи немају оружја (за разлику од нацистичких омладинаца које подржава такозвана власт Украјине). Поштовани Александре, хоћете ли спасити људе у тим областима? Хвала. Дај Вам Боже снаге и здравља. Победа ће бити Ваша. Уверена сам!

Соња: Можете ли заједнички с одеским антимајдановцима да очистите Одесу од профашиста једном и заувек? Читаво украјинско удружење «Свобода» (украјинска радикално-националистичка партија – Р. М.) и организација «Сокол» намеравају да спроведу у Одеси «Марш у славу добровољаца» поводом 73. годишњице стварања дивизије «Галичина» (дивизија је улазила у састав војске СС нацистичке Немачке – . Р. М.). То је светогрђе.

Сергеј, г. Лавов: Наговестите ми постоји ли неки правни портал, сајт, где се може писмено обликовати жалба на лица, крива за државни преврат у Украјини? Желим Вам успех и победу!

Александар: Срећно, људи. Можда ћете успети да се избавите од овог «европско-бандеровског» шљама. Ја сам из Луцка. Верујем да ће из Донбаса доћи ослобађање Украјине.

Викторија: Хоће ли бити победе над овом фашистичком влашћу и када? Шта да радимо ми, становници бивше Украјине? Нама су везане руке. Више немам снаге да трпим овај фашистички режим. Ниједна држава на свету, у којој је фашизам дигао главу, без спољашњег мешања није излазила на крај. Желим вам што скорију Победу.

Галина: Поштовани Александре! Хоће ли ВС Новорусије успети да ослободи Запорожје пре него што укроговнари дигну у ваздух Запорошку атомску електричну централу, где се врше злочиначки експерименти?

Светлана: Поштовани Александре! Становница сам Запорошке области. Имам питање: када и где војска ДНР намерава да се заустави? Јер нам је овде живот неподношљив!

Олга, Криви Рог: Здраво! Желимо ДНР и ЛНР процват. Ми не желимо да живимо у овој фашистичкој држави. Питање: нејасно је зашто ви још нисте ослободили остали део Доњецке и Луганске области? Зашто Мариупољ још није ваш? И када ћемо се ми ујединити са вама да нам главни град буде Харков?

Укупан број питања — око петнаест хиљада. Је ли избор репрезентативан? Него шта.

На крају крајева, армија ДНР бројила је тих истих плус-минус петнаест хиљада особа — и успела је да задржи, топи у котловима и истерује из градова двоструко, троструко, па и четвороструко већу армаду ВСУ и добровољачких батаљона.

***

Било је, наравно, и тешких, и потпуно неочекиваних питања.

Сергеј, град Кировоград: Господине Захарченко! Шта мислите, шта ће бити даље? Само одговорите ми поштено, не оптужујући једино Украјину за неиспуњавање Минских споразума.

Ја, ако ћемо поштено, не желим да живим у истој држави са вама, зато што се ваша база гради на категоричком одбацивању свега украјинског. И да је моја воља, признао бих ваш референдум, пожелао вам срећан пут и намртво се оградио високом тарабом. А са мном су сагласни многи које познајем.

Владимир: Поштовани Александре. Зашто сте ви лидер проруских сепаратиста, а не лидер проруске украјинске опозиције? У данашње време кијевска власт је успела да помоћу казнених батаљона заплаши становнике Украјине.

Ко би, по вашем мишљењу, у насталој ситуацији требало да предводи опозицију у Украјини?

Аљона: Радим у вези са јавном и друштвеном одговорношћу (Кијев). Мене чуди ваша пропаганда против Украјине. Такав притисак може да врши једино Русија.

Имам питање те врсте: како ви видите Украјину после завршетка рата? (После победе Новорусије, имам на уму).

(У почетку чак и не разумеш за кога навија ова особа. АлиАљона се, наравно, наљутила због антиукрајинске пропаганде. Доњецка средства за масовно информисање, право да вам кажем, све незаинтересованије и незаинтересованије пишу о украјинским проблемима, а од руских новинара у овом тренутку, овде у граду сам једино ја. А и не бавим се овде сад тим послом).

Или ево, друго питање.

Денис: Између Украјине и ДНР води се рат? Ако је одговор да, зашто уместо срушених мостова преко Дњепра иду хиљаде вагона угља у украјинске термоелектране? Зашто до сада нисте загњурили Украјину у мрак, нисте је вратили у камени век? Ако нема рата, ако постоје трговински односи, зашто свакодневно гину људи? Шта се уопште дешава? И да ли заиста постоји ДНР или је то фикција, марионетска држава? Људима је потребна одређеност, знање и увереност, сва та мутљавина не доприноси развитку. Дајте ми ослонац — и преврнућу свет, познате су речи; дајте ослонац људима.

И, најзад, ево и оваквих писама — истина, због нечег су без имена.

(Сећате се како су на самом почетку рата украјинске оружане снаге биле, све одреда, с фантомкама, а ополченци — откривених лица. Ово је слична ситуација).

Кијевљанин: Шта мислите, хоће ли на Хашком међународном кривичном суду за злочине против човечанства судити Захарченку, Плотницком и Путину заједнички или одвојено?

Имигрант: Зашто још не видимо вас и ваше тенкове у Кијеву или Лавову? Испоставило се да смо ми тврђи него што сте мислили?

(Куда и одакле је мигрирао овај човек, било је нејасно. И ко смо «ми» — такође).

 

***

Чудаци скачу, лудаци зигују, на сваком руском каналу гледа Ковтун бестидним очима, одеска интелигенција је делимично остала без памети и изгубила нагон за опстанак, ћуте људи који су се преселили са Московског проспекта на Бандерин проспект, Порошенко неуморно лаже и живи од тога.

Знање о свему томе не сме да нас растави с Украјином.

Чудаци ће да се разиђу по својим кућама, лудаке ће послати на лечење, Ковтун ће остати да ради на руској телевизији, на Бандерином проспекту сами становници ће да поскидају табле и обесе нове, најважније је да са таблама не обесе оног који је доносио те одлуке.

Да, заборавио сам одеску интелигенцију: питао сам једном Анатолија Васермана, такође Одешанина, како ће се понашати ти људи који су умилно гледали поворке бакљоноша, ако се смени власт.

«Пресвући ће се у ваздуху» — одговорио је мирно Васерман.

Затворена социолошка анкетирања и отворени подаци о томе да 80% Украјинаца неће да ратују нити желе да дају своју децу у рат потврђују све ово. (Осталих 20% немају децу).

За сада посматрам сунчани Доњецк и схватам само једно: онима који се пресвуку, нико ко је дошао одавде сигурно неће да се свети.

А нормалне Украјинце и Русе који живе у Украјини овде нико не окривљује. И за сваким столом могу, по старом, да отпевају украјинску песму.

Људи живе тамо где сваког дана грува канонада, па ипак изгледају кудикамо боље него многи од оних који живе и даље скачу у мирним украјинским градовима.

Тако да, драги Украјинци, како год се односили према свему што се дешава, упамтите: пуцају са ваше стране, пуцају непрестано, циљано и жестоко.

Тек што је на Горловку пало око 400 граната: оштећено је око 70 кућа, укључујући и школу. То је ужас, јасно вам је, па ви људисте .

Нико вас не моли да узмете оружје у руке. Али барем немојте гласати за ништака. И, по могућности, не саветујте то ни познаницима.

А тамо ће, видиш, доћи и други људи — уместо ништака. Прави руски Украјинци, или просто Руси, или просто Украјинци.

Овде седимо са Захарченком, и синула нам је идеја: хајде да овековечимо сећање на Олесја Бузину у Доњецку.

Ако су лудаци у Кијеву убили Бузину и погазили успомену на њега, нико осим Доњечана неће се побринути о сећању на њега.

Сваки Украјинац мора да зна: истински Украјинци увек ће наћи азил у Донбасу.

А када престане раскол, загрлићемо се са онима који су нас чекали.

А остали ће таворити као сирочад, без родбине, без кормилара у глави, на канадском ветру.

То се догађало више пута. И опет ће се поновити. Украјина ће доћи до истине: њена срдачна, добра и разумна већина.

С руског превела Радмила Мечанин