Омран као симбол пропагандног рата

ОмранПише ФИЛИП РОДИЋ

Да ли је случај сиријског дечака којег из рушевине његовог дома у Алепу извлаче спасиоци, чему је сведочио читав свет, само трагедија која се да уочити на први поглед, или се ради о вештом пропагандном трику

Песник који би само седео у фотељи и писао строфе никада не би могао да напише заиста квалитетну строфу. Он не би могао да опева херојског ратника, осим ако и сам не би био херојски ратник“, написао је још средином 19. века Томас Карлајл у свом најпознатијем делу „О херојима“. Можда управо због недостатка врхунских „песника-ратника“ последњих деценија, па и дуже, не слушамо приче о ратним херојима и њиховим подвизима него о жртвама. А можда је тако јер они који данас воде већину ратова и контролишу готово све медије немају хероје, па приче о њиховим делима замењују причама о страдању (посредно или непосредно њихових) жртава. Најближи модерном хероју Запада је Крис Кајл, познат и као „Ђаво из Рамадија“, амерички снајпериста о којем је снимљен филм на основу његове аутобиографске књиге, а који је по Пентагону убио више од 150 људи. Кајл можда јесте био амерички херој, али тешко да је био витез, неко ко поштује непријатеља на бојном пољу, што се свуда, осим можда у Америци сматра неопходним елементом херојства. Кајл је, наиме, у својој књизи написао и да „мрзи проклете дивљаке“ и да „пет пара не даје на Ирачане“.

[restrictedarea] ДОБРЕ И ЛОШЕ ЖРТВЕ С друге стране, са жртвама врло добро стоје. Имају их свуда. Најновија је мали Омран, сиријски дечак из источног дела Алепа који је извучен жив из рушевина после наводног ваздушног напада за који су оптужене легитимне сиријске или руске снаге. Дечак који се појавио на свим вестима и свим насловним странама светских медија на фотографији делује потпуно несвестан онога што му се дешава. Усамљен, али као да је изнад своје судбине, недирнут својом несрећом. Несумњиво у озбиљном стању шока због онога што га је снашло. У медијима се додаје да се напад догодио пошто је „коалиција побуњеничких снага“ заједнички покушала да пробије режимску блокаду Алепа, а да је Асадова војска (или можда Руси) узвратила разорним бомбардовањем. Москва је, наравно, демантовала да њене снаге имају икакве везе с овим нападом. „Побуњеничка коалиција“ названа је Џабат Фатех ел Шам (ЈСФ) представља у ствари огранак Ал Нусра фронта, који је пак потекао од Ал Каиде. По признању Американаца Ал Нусра је терористичка организација и не сврстава се међу остале „умерене побуњеничке групе“ које уживају подршку и помоћ САД. Проблем је, међутим, што је тако само на папиру и што је одавно већ кристално јасно да је највећи део наоружања које су САД слале „умеренима“ завршавао у рукама Ал Нусре и других терориста. У медијима ЈСФ се помиње као потпуно чиста и морално беспрекорна организација која се супротставља злом Асаду. Како би јавност икада могла да прихвати да су припадници терористичке Ал Нусре у ствари „добри момци“? Никако. Зато је ова организација преименована и створена је наводна подела која је „уједињеним побуњеничким групама“ дала легитимитет и могућност примања западне помоћи у оружју, новцу и обавештајним подацима који би требало да омогуће пробој обруча у Алепу. Поред осталог, несрећа малог Омрана дала је овој организације ново лице у очима света, лице недужног детета које пати.
Ситуација с Алепом умногоме подсећа на очајно стање које је владало у Сарајеву током рата у Босни, али које је читавом свету била лажно и једнострано приказано. Из медијских извештаја стиче се утисак да су Асадове снаге окружиле некада прелеп град с циљем да га немилосрдно униште. Истина је пак да је Алепо, баш као што је био случај и са Сарајевом, од почетка побуне 2011. године подељен град чији један део контролишу разне побуњеничке и терористичке групе, а други снаге одане властима у Дамаску. Искривљеност слике појачава и чињеница да је, за разлику од неких других градова и места у Сирији, на почетку сукоба Алепо био наклоњенији Асаду и да тамо није било масовних демонстрација карактеристичних за почетак сукоба у неким другим деловима земље. Штавише, сукоб у Алепу је почео када су се појавили побуњеници/терористи и силом оружја отерали регуларне снаге из појединих градских четврти које су потом окупирали. Као и онда из Сарајева, и данас из Алепа стижу вести о страдању само једне стране, „добрих момака“, док за патњу других не чујемо, па мислимо да она и не постоји. Као што је и онда свет био преплављен болним причама о деци из Сарајева, али није знао за судбину, на пример, малог Споменка Гостића којем су муслиманске снаге убиле мајку и баку, његову једину породицу, па се са 13 година придружио Војсци Републике Српске у чијим је редовима погинуо са својих 14 година. Слично је било и касније, током НАТО бомбардовања. Цео свет је био обасут сликама и причама о патњи албанске деце, али се нико није обазирао на смрт, рецимо, Милице Ракић. Тако и данас, из Алепа, сазнајемо за бол малог Омрана из источног дела Алепа, али не и за судбину мале Рим која игром случаја живи у западном делу овог града и која је извучена из рушевина свог дома срушеног побуњеничким ракетама (вероватно достављеним из САД).

ЂАВОЉИ ФОТОГРАФ Пошто се прославио сликом малог Омрана, 27-годишњи фотограф Махмуд Рслан рекао је Агенцији „Франс прес“ да је тај петогодишњи дечак „симбол патње деце“ у опкољеном Алепу. „Фотографисао сам многу мртву и повређену децу у свакодневним нападима. Обично плачу или су без свести, али мали Омран је у шоку фиксирао објектив, само неколико минута после напада, као да не схвата шта му се управо догодило“, рекао је храбри фотограф и додао: „То дете, као и друга деца у Сирији, симболи су невиности. Они немају никакве везе с ратом.“ Основано се, међутим, може посумњати у истинитост ове изјаве и то да сву сиријску децу сматра „симболима невиности“.
Недуго пошто је ова фотографија обишла свет, сазнало се да је Махмуд Рслан, „ратни извештач и активиста“ (што тешко иде једно с другим, осим ако извештавање није пропагандно), веома близак исламистичкој организацији Харакат Нур ел Дин ел Зенки која се на Западу сматра „умереном побуњеничком групом“ и као таква прима америчку помоћ, укључујући и оружје. Ова група се, међутим, прославила у јулу када се на интернету појавио снимак у којем неколико њених припадника у Алепу малтретира и вређа видно преплашеног 12-годишњег палестинског дечака и потом му ножем одсеца главу, потврђујући неколико тренутака раније дату реч да су „суровији од Исламске државе“. Да ствар буде још гора, убијени дечак Абдулах Иса је по свему судећи отет из болнице о чему сведоче медицинске цевчице које још вире из његове руке. Још пре овог „инцидента“, међународна организација за заштиту људских права „Амнести интернешенел“ у свом извештају је ову групу означила као одговорну за киднаповања и мучење новинара, хуманитарних радника и цивила у Алепу. Да се руководство ове организације оградило од злодела почињеног над малим Палестинцем саопштивши да се ради о „грешци“ и „арбитрарном“ чину који ће бити истражен, Рслан би могао да оправда своју повезаност с њима. Проблем је што је испало да је Рслан близак не само руководству или неким члановима ове групе него управо онима који су „симбола невиности“ који „нема никакве везе са ратом“, како је рекао „Франс пресу“, заклали. Рслан је, наиме, 5. августа, око две недеље после гнусног убиства, крајње непажљиво на свој Фејсбук профил (сада затворен) окачио селфије са неколико људи, међу којима су и двојица учесника у мучењу и убиству палестинског дечака. Један од њих (на Рслановом селфију се налази директно иза њега) идентификован је као Умар Салхо, човек којег арапски медији описују као лидера Зенки организације. Други је Мухамед Мајуф. Покушавајући да објасни фотографију, Рслан је написао да у том тренутку није знао којој групи припадају особе с којима се слика. Коментар уз ту фотографију, међутим, говори много више и другачије: „Када на фронту видиш команданте, знај да се победа ближи, уз божју помоћ.“ „Тај фотограф је познат на Фејсбуку и Јутјубу као неко ко стално објављује фотографије у славу Зенки милиције, добро познате терористичке организације чак и пре овог грозног одсецања главе. Он ни у најлуђим сновима не може бити активиста за људска права“, рекла је Сара Флаундерс, шефица Међународног акционог центра, који је 1992. основао бивши амерички државни тужилац Ремзи Кларк.

Рслан и убице палестинског дечакаХУМАНИТАРЦИ ИЛИ ОРУЂЕ Занимљив је случај и са осталим актерима око малог Омрана. Њега су, наиме, спасли такозвани „Бели шлемови“ – организација коју Ал Џазира (за њу фотограф-активиста Рслан најчешће ради) описује као „добровољачку спасилачку хуманитарну групу која упркос свакодневним бомбардовањима спасава живот десетина хиљада људи“, те је због тога номинована за Нобелову награду за мир. Британска новинарка Ванеса Били објавила је, међутим, истраживање у којем показује да ни у овом случају ствари нису ружичасте и невине као што се на први поглед чини, него да се ради о врло опскурној организацији са опасним циљевима која је пре свега „хитна помоћ“ Ал Нусре и Ал Каиде. „Ако је то случај, а бојим се да јесте, поквареност наше (британске) владе, америчке владе, државних медија и придружених група за подржавање сиријске кампање је достигла нови ниво изопачености човечанства. Бели шлемови су се показали пре свега финансирани од САД и НАТО и утемељени су искључиво у регионима под контролом Ал Нусре и Исламске државе“, навела је она. Указујући да је ова „наводно невладина организација“ до сада добила најмање 23 милиона долара од САД, 29 милиона долара од Британије и 4,5 милиона долара од Холандије, изнела је да су многи истраживачки новинари до сада покушавали да раскринкају истинске корене ове организације, а најјачи аргумент против ње дошао је од њеног оснивача и заштитника – Стејт департмента, који је покушао да објасни због чега је шеф Белих шлемова Раид Салех депортован са вашингтонског аеродрома 18. априла 2016. „Тако ћемо поступити са било којом особом у било којој групи осумњиченом за везе или односе с екстремистичким групама које, верујемо, прете Сједињеним Државама. Али то не значи да ћемо осудити или прекинути везе с групом за коју та особа ради“, рекао је портпарол Стејт департмента Марк Тонер одговарајући на питање у вези са овим случајем. Стејт департмент, дакле, јасно сматра да Салех и његова организација представљају опасност по САД, али не намеравају да прекину везе с њима. Само их не желе на својој територији. Ванеса Били је навела и да су се Бели шлемови показали као „најважнија компонента паралелне државе коју САД и НАТО граде у Сирији“. „Вођена Америком и Британијом, ова група је суштински значајна за пропаганду која омогућава константну медијску и политичку кампању против изабране сиријске владе и омогућава Америци и НАТО да оправдају своју политику против Сирије“, навела је она.
Занимљиво је да се и кинеска државна телевизија Си-Си-Ти-Ви, чија се земља до сада није много уплитала у дешавања у Сирији, пита да ли је цео догађај око Омрана пажљиво осмишљена представа. „Критичари указују да се ради о делу пропагандног рата чији је циљ стварање ’хуманитарног’ изговора за западне земље како би се умешале у дешавања у Сирији. Радници нису начинили брзе напоре зарад спасавања, него су уместо тога брзо постављене камере“, навела је телевизија. Да би овако нешто могао бити случај говоре пређашња искуства, као и развој ситуације у Сирији после овог медијског потеза. Подсетимо се Сарајева и чињенице да је пред сваку важнију одлуку Запада у односу на рат у Босни дошло до неког крвавог инцидента попут Васе Мискина или Маркала. Сетимо се и да су после увек следиле одређене мере. Сада су САД запретиле да ће отварати ватру на руске и сиријске авионе на територији ове земље уколико буду представљали претњу за њихове саветнике на терену. Ово значи да Руси и Сиријци практично не смеју да дејствују нигде, јер не знају где би се амерички „саветници“, што је термин који се користи за специјалне јединице, налазе.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.