МИРА СТУПИЦА – ГЛУМИЦА ЗА НЕЗАБОРАВ 1923–2016

Mira Stupica 1Пише Рашко В. Јовановић

Кад се она појави на позорници, без обзира у којој улози, на сцени се осете дамари истинског живота и публика је то увек умела да опази и доживи

Мирослава Мира Ступица (рођена Тодоровић, 1923. у Гњилану) почела је да глуми још као ученица Државне трговачке академије у Београду: била је запажена већ на ђачким представама приказиваним у сали Коларчевог универзитета.

ВРЕМЕ ОКУПАЦИЈЕ У трећем разреду напустила је школу да би се посветила театру. Одмах је ангажована у тада веома популарном и угледном Уметничком позоришту чија је чланица била од јуна до августа 1941, али је на истој сцени наступала све до половине 1942. године. То позориште неговало је домаћи драмски репертоар и природну, реалистичку глуму; основали су га 1939. године писац и глумац Петар С. Петровић, редитељ Јован Коњовић и глумци Виктор Старчић и Никола Поповић. У првом ансамблу били су Блаженка Каталинић, Мила Величковић, Милорад Величковић, Рахела Ферари, Капиталина Ерић, Олга Спиридоновић, Станко Колашинац, Никола Гашић, Милан Барић и др. Свој репертоар изводили су на калемегданској Летњој позорници и у дворанама Коларчеве задужбине и палате „Риунионе“. Мира Тодоровић је дебитовала као Друга Девојка у Влахековом комаду Жена у позадини, али ће убрзо скренути пажњу на себе и већим улогама као што су: Херувим у Бомаршеовој Фигаровој женидби, Софија у Шилеровој драми Сплетка и љубав, Клодина у Молијеровом Жоржу Дандену и Пук у Шекспировом Сну летње ноћи.

За време немачке окупације, од 15. августа 1941. до 30. септембра 1943, Мира Тодоровић била је ангажована у Народном позоришту у Београду где је први пут заиграла 20. децембра 1941, у малој улози Друге Девојке на премијери Ђида Јанка Веселиновића и Драгомира Брзака, с музиком Станислава Биничког, у режији Душана Раденковића. Ваља напоменути да је овом премијером Народно позориште обележило стогодишњицу прве позоришне представе у Београду. Неколико дана потом, на представи Ђида 26. децембра, Мира Тодоровић наступила је као Љубица.

[restrictedarea]

Mira Stupica 2МЕРА ЊЕНОГ ТАЛЕНТА Током наредних година одиграће у Народном позоришту још десет улога, углавном у комедијама. Посебно се истакла као Рушка у Зони Замфировој Стевана Сремца и Симе Бунића, као Милка у Глишићевој Подвали и као Катица у Стеријином Кир Јањи. Била је запажена и као Дорина у Молијеровом Тартифу, у режији Велимира Живојиновића, као и у улози Кристине у Вечитом младожењи Јакова Игњатовића и Александра Илића, у режији Десе Дугалић.

У то време Мира Тодоровић се удала за истакнутога глумца Миливоја Поповића Мавида с којим је наступала у Ђиду, Избирачици, Кир Јањи и другим представама. По његовој жељи, они су 1943. године прекинули ангажман у Народном позоришту. Претпостављајући да ће ускоро доћи до слома окупационе власти, те да ће уследити репресалије ослободилаца према глумцима који су наступали за време рата, као што се, уосталом, и десило, склонили су се у Мавидов родни Шабац, где су повремено наступали у Шабачком занатлијском дилетантском позоришту и у Подрињском народном позоришту „Јанко Веселиновић“. Од маја 1945. до марта 1947. брачни пар је ангажован у нишком Народном позоришту. Године 1947. Мира је поново ангажована у београдском националном театру, од 1. априла до 1. августа, када ће прећи у тек основано Југословенско драмско позориште. Уједно ће постати и уметничка и животна сапутница Бојана Ступице, те ће почети да се нижу њени највећи успеси на позоришној сцени.

Већ друга улога у ЈДП-у биће један од њених највећих уметничких успеха: Петруњела у комедији Дундо Мароје Марина Држића, у адаптацији Марка Фотеза и режији Бојана Ступице. Позоришни критичар Милан Богдановић савршено тачно је о тој, у тадашњим југословенским размерама уистину врхунској улози, написао: „Мира Ступица је у Петруњели дала тако разигран тип несташне и лукаве слушкиње, са толико природне необузданости да се у тренуцима чинило да се затворене сцене проширују и да тај живи ведри лик вибрира у слободном простору. Крупна мера њенога талента овде се осетила без иједне сенке која би била изазвана жељом за ефектом.“

Mira Stupica 3СКЛОНОСТ КА ВРАГОЛАНСТВУ Међутим, критичар Ели Финци био је суздржан у процењивању и са извесним резервама и опаскама: „Улогу Петруњеле тумачила је Мира Ступица, глумица великог темперамента и малог искуства, с много драстичног подвлачења клизавих места и с радосним експлозијама смеха, ведрине и младости. Спонтани изливи темперамента, и кад нису имали своју позоришну патину, неодољиво су повукли публику за собом. Колико овај успех сведочи о изванредном глумачком таленту, који још није нашао зрелу форму испољавања, толико он наговештава и опасности на које ће у свом даљем путу развитка ова глумица наићи ако не постане сигуран господар својих изражајних могућности.“ Управо такве разлике у критичарским приступима и оценама глуме Мире Ступице пратиле су уметницу током већег дела каријере, коју су красиле многобројне улоге као што су Мирандолина у истоименој Голдонијевој комедији, Лавренција у драми Фуентеовејуна Лопе де Веге, Поли Пичам у Брехтовој Опери за три гроша, Паола у комаду За Лукрецију Жана Жиродуа, Тоанета у Молијеровом Уображеном болеснику, Бат Себа у драми Раше Плаовића Цар Давид, Настасја Филиповна у Идиоту Достојевског-Таљникова, Катарина у комедији Мадам Сан-Жен Сардуа и Мороа, Груша у Брехтовом Кавкаском кругу кредом, Бранка у драми После љубави Милана Ђоковића, Леди Милфорд у Шилеровој драми Сплетка и љубав, Жана Марија у комаду Руке Жане Марије Жана Ануја, Крстиња у драми Огњиште Жарка Команина, Стана у драми Станоје Главаш Ђуре Јакшића и многе друге.

Карактеристичан је пример реакција на њено тумачење насловне улоге у комаду Милионерка Бернарда Шоа, у режији Бојана Ступице, на сцени Народног позоришта у Београду. „Да би дочарала ову рационалну, промућурну и пословну жену – ту напаст која увек нешто жели и то што жели увек и добија, јер је несентиментална и одлучна, Мира Ступица морала је да дисциплинује своје природне склоности ка враголанству и мелодраматичности, које тако непосредно и темпераментно тумачи.“

Mira Stupica 4ВАНРЕДНИ СЦЕНСКИ ШАРМ На жалост, заборав је почео сустизати Миру Ступицу веома рано, тако да наша најбоља глумица није играла ни у једној представи Народног позоришта у Београду како неколико сезона пре, тако и после одласка у пензију 1979. године, а није наступала ни на сцени неког другог београдског позоришта почетком осамдесетих година прошлога века. По одласку у пензију Народно позориште није показало занимање да је ангажује неким новим сценским задатком. Када сам јој, почетком 1983. године, у својству уметничког руководиоца Београдског драмског позоришта, упутио позив да тумачи улогу Игнације у комаду Луиђија Пирандела Вечерас импровизујемо у режији Паола Мађелија, Мира Ступица, пошто је прочитала дело, одмах ми је позитивно одговорила. Њена поновна појава на сцени била је дочекана са великим одушевљењем гледалаца: публика је на премијери и на свим репризама поздрављала одушевљеним пљескањем њено прво појављивање на позорници! За представе Вечерас импровизујемо све улазнице су увек биле распродате и пред благајном редовно се тражила „карта више“. Представу Вечерас импровизујемо повољно је оценила и позоришна критика. „За многе у публици представља пријатно изненађење повратак Мире Ступице у улози Игнације, мајке четири лепе кћери око којих се и стварају конфликтне ситуације и гради ова необична драма. Ову уметницу су до пре десетак година сви хвалили, играла је велики репертоар, да би је нагло и неправедно пре времена почели да заборављају. У овој улози она је фасцинантна, сјајно импровизује, прелази из расположења у расположење, успева да одржава потребну драмску тензију и доминантна је у својој игри.“ – писао је Петар Волк у Илустрованој политици. Глумица великог талента и широког креативног дијапазона, остварила је у свим позориштима у којима је деловала, особито у Народном позоришту у Београду и Југословенском драмском позоришту, низ улога које представљају врхунце српске позоришне уметности 20. века. Редовно је пленила пажњу публике непосредношћу своје глуме, ванредним сценским шармом и вибрантним темпераментом, што је до пуног изражаја долазило подједнако – у драми и комедији. Кад би се она појавила на позорници, без обзира у којој улози, на сцени би се одједном осетили дамари истинског живота и публика је то увек умела да опази и доживи.

СПОНТАНА ЕМОЦИОНАЛНОСТ Природност њеног глумачког израза можда највише почива на искреној, заправо спонтаној емоционалности, којом су прожете све њене сценске креације, на емоционалности коју еманира увек у правој мери и на адекватан начин, зависно од сценских ситуација. Њена глума обележена је присношћу и ванредном сугестивношћу, којом везује пажњу гледалаца. Са сигурним осећањем ритма, одличном дикцијом и раскошним гласом она показује сјајну сналажљивост и несвакидашњу инвентивност приликом извођења драмских дела различитих стилова и жанрова, те је остварила безброј улога од којих многе представљају антологијске вредности у историји српског глумишта.

Њене последње креације у нашем глумишту биле су у „Звездара-театру“ и одавале су велику животну енергију ванредну моћ концентрације. Најпре, 1992. године, тумачила је улогу Живке Недић у драми Ђенерал Милан Недић, да би, три године потом, наступила као Баба Јована у комаду Наши синови Војислава Јовановића-Марамбоа.

Мира Ступица често је наступала на радију, телевизији и филму, редовно постижући велике успехе. Поједине креације што их је остварила на телевизији, као интерпретација Кике Бибић у серији Александра Поповића ТВ буквар, коју је изводила и на позоришној сцени, освојилла је симпатије великог броја гледалаца. Остварила је и запажене улоге у домаћим филмовима: Јара господа, Бакоња фра-Брне, У мрежи, Била сам јача, Стојан Мутикаша, Ханка, Мали човек, Народни посланик, Рој, Делије, Крвава бајка, Дан четрнаести, Доручак са ђаволом и Како умрети. За ова остварења освојила је многобројне награде и признања на филмским фестивалима.

За позориште се понекад каже да је уметност успомена, јер живи у сећањима оних који су гледали представе. У имагинарном музеју успомена наших љубитеља позоришта Мира Ступица остаће у трајном сећању као ненадмашна глумица за незаборав.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.