МИРА СТУПИЦА – ГЛУМИЦА ЗА НЕЗАБОРАВ 1923–2016

Пише Рашко В. Јовановић

Кад се она појави на позорници, без обзира у којој улози, на сцени се осете дамари истинског живота и публика је то увек умела да опази и доживи

Мирослава Мира Ступица (рођена Тодоровић, 1923. у Гњилану) почела је да глуми још као ученица Државне трговачке академије у Београду: била је запажена већ на ђачким представама приказиваним у сали Коларчевог универзитета.

ВРЕМЕ ОКУПАЦИЈЕ У трећем разреду напустила је школу да би се посветила театру. Одмах је ангажована у тада веома популарном и угледном Уметничком позоришту чија је чланица била од јуна до августа 1941, али је на истој сцени наступала све до половине 1942. године. То позориште неговало је домаћи драмски репертоар и природну, реалистичку глуму; основали су га 1939. године писац и глумац Петар С. Петровић, редитељ Јован Коњовић и глумци Виктор Старчић и Никола Поповић. У првом ансамблу били су Блаженка Каталинић, Мила Величковић, Милорад Величковић, Рахела Ферари, Капиталина Ерић, Олга Спиридоновић, Станко Колашинац, Никола Гашић, Милан Барић и др. Свој репертоар изводили су на калемегданској Летњој позорници и у дворанама Коларчеве задужбине и палате „Риунионе“. Мира Тодоровић је дебитовала као Друга Девојка у Влахековом комаду Жена у позадини, али ће убрзо скренути пажњу на себе и већим улогама као што су: Херувим у Бомаршеовој Фигаровој женидби, Софија у Шилеровој драми Сплетка и љубав, Клодина у Молијеровом Жоржу Дандену и Пук у Шекспировом Сну летње ноћи.

За време немачке окупације, од 15. августа 1941. до 30. септембра 1943, Мира Тодоровић била је ангажована у Народном позоришту у Београду где је први пут заиграла 20. децембра 1941, у малој улози Друге Девојке на премијери Ђида Јанка Веселиновића и Драгомира Брзака, с музиком Станислава Биничког, у режији Душана Раденковића. Ваља напоменути да је овом премијером Народно позориште обележило стогодишњицу прве позоришне представе у Београду. Неколико дана потом, на представи Ђида 26. децембра, Мира Тодоровић наступила је као Љубица.

[restrictedarea]

МЕРА ЊЕНОГ ТАЛЕНТА Током наредних година одиграће у Народном позоришту још десет улога, углавном у комедијама. Посебно се истакла као Рушка у Зони Замфировој Стевана Сремца и Симе Бунића, као Милка у Глишићевој Подвали и као Катица у Стеријином Кир Јањи. Била је запажена и као Дорина у Молијеровом Тартифу, у режији Велимира Живојиновића, као и у улози Кристине у Вечитом младожењи Јакова Игњатовића и Александра Илића, у режији Десе Дугалић.

У то време Мира Тодоровић се удала за истакнутога глумца Миливоја Поповића Мавида с којим је наступала у Ђиду, Избирачици, Кир Јањи и другим представама. По његовој жељи, они су 1943. године прекинули ангажман у Народном позоришту. Претпостављајући да ће ускоро доћи до слома окупационе власти, те да ће уследити репресалије ослободилаца према глумцима који су наступали за време рата, као што се, уосталом, и десило, склонили су се у Мавидов родни Шабац, где су повремено наступали у Шабачком занатлијском дилетантском позоришту и у Подрињском народном позоришту „Јанко Веселиновић“. Од маја 1945. до марта 1947. брачни пар је ангажован у нишком Народном позоришту. Године 1947. Мира је поново ангажована у београдском националном театру, од 1. априла до 1. августа, када ће прећи у тек основано Југословенско драмско позориште. Уједно ће постати и уметничка и животна сапутница Бојана Ступице, те ће почети да се нижу њени највећи успеси на позоришној сцени.

Већ друга улога у ЈДП-у биће један од њених највећих уметничких успеха: Петруњела у комедији Дундо Мароје Марина Држића, у адаптацији Марка Фотеза и режији Бојана Ступице. Позоришни критичар Милан Богдановић савршено тачно је о тој, у тадашњим југословенским размерама уистину врхунској улози, написао: „Мира Ступица је у Петруњели дала тако разигран тип несташне и лукаве слушкиње, са толико природне необузданости да се у тренуцима чинило да се затворене сцене проширују и да тај живи ведри лик вибрира у слободном простору. Крупна мера њенога талента овде се осетила без иједне сенке која би била изазвана жељом за ефектом.“

СКЛОНОСТ КА ВРАГОЛАНСТВУ Међутим, критичар Ели Финци био је суздржан у процењивању и са извесним резервама и опаскама: „Улогу Петруњеле тумачила је Мира Ступица, глумица великог темперамента и малог искуства, с много драстичног подвлачења клизавих места и с радосним експлозијама смеха, ведрине и младости. Спонтани изливи темперамента, и кад нису имали своју позоришну патину, неодољиво су повукли публику за собом. Колико овај успех сведочи о изванредном глумачком таленту, који још није нашао зрелу форму испољавања, толико он наговештава и опасности на које ће у свом даљем путу развитка ова глумица наићи ако не постане сигуран господар својих изражајних могућности.“ Управо такве разлике у критичарским приступима и оценама глуме Мире Ступице пратиле су уметницу током већег дела каријере, коју су красиле многобројне улоге као што су Мирандолина у истоименој Голдонијевој комедији, Лавренција у драми Фуентеовејуна Лопе де Веге, Поли Пичам у Брехтовој Опери за три гроша, Паола у комаду За Лукрецију Жана Жиродуа, Тоанета у Молијеровом Уображеном болеснику, Бат Себа у драми Раше Плаовића Цар Давид, Настасја Филиповна у Идиоту Достојевског-Таљникова, Катарина у комедији Мадам Сан-Жен Сардуа и Мороа, Груша у Брехтовом Кавкаском кругу кредом, Бранка у драми После љубави Милана Ђоковића, Леди Милфорд у Шилеровој драми Сплетка и љубав, Жана Марија у комаду Руке Жане Марије Жана Ануја, Крстиња у драми Огњиште Жарка Команина, Стана у драми Станоје Главаш Ђуре Јакшића и многе друге.

Карактеристичан је пример реакција на њено тумачење насловне улоге у комаду Милионерка Бернарда Шоа, у режији Бојана Ступице, на сцени Народног позоришта у Београду. „Да би дочарала ову рационалну, промућурну и пословну жену – ту напаст која увек нешто жели и то што жели увек и добија, јер је несентиментална и одлучна, Мира Ступица морала је да дисциплинује своје природне склоности ка враголанству и мелодраматичности, које тако непосредно и темпераментно тумачи.“

ВАНРЕДНИ СЦЕНСКИ ШАРМ На жалост, заборав је почео сустизати Миру Ступицу веома рано, тако да наша најбоља глумица није играла ни у једној представи Народног позоришта у Београду како неколико сезона пре, тако и после одласка у пензију 1979. године, а није наступала ни на сцени неког другог београдског позоришта почетком осамдесетих година прошлога века. По одласку у пензију Народно позориште није показало занимање да је ангажује неким новим сценским задатком. Када сам јој, почетком 1983. године, у својству уметничког руководиоца Београдског драмског позоришта, упутио позив да тумачи улогу Игнације у комаду Луиђија Пирандела Вечерас импровизујемо у режији Паола Мађелија, Мира Ступица, пошто је прочитала дело, одмах ми је позитивно одговорила. Њена поновна појава на сцени била је дочекана са великим одушевљењем гледалаца: публика је на премијери и на свим репризама поздрављала одушевљеним пљескањем њено прво појављивање на позорници! За представе Вечерас импровизујемо све улазнице су увек биле распродате и пред благајном редовно се тражила „карта више“. Представу Вечерас импровизујемо повољно је оценила и позоришна критика. „За многе у публици представља пријатно изненађење повратак Мире Ступице у улози Игнације, мајке четири лепе кћери око којих се и стварају конфликтне ситуације и гради ова необична драма. Ову уметницу су до пре десетак година сви хвалили, играла је велики репертоар, да би је нагло и неправедно пре времена почели да заборављају. У овој улози она је фасцинантна, сјајно импровизује, прелази из расположења у расположење, успева да одржава потребну драмску тензију и доминантна је у својој игри.“ – писао је Петар Волк у Илустрованој политици. Глумица великог талента и широког креативног дијапазона, остварила је у свим позориштима у којима је деловала, особито у Народном позоришту у Београду и Југословенском драмском позоришту, низ улога које представљају врхунце српске позоришне уметности 20. века. Редовно је пленила пажњу публике непосредношћу своје глуме, ванредним сценским шармом и вибрантним темпераментом, што је до пуног изражаја долазило подједнако – у драми и комедији. Кад би се она појавила на позорници, без обзира у којој улози, на сцени би се одједном осетили дамари истинског живота и публика је то увек умела да опази и доживи.

СПОНТАНА ЕМОЦИОНАЛНОСТ Природност њеног глумачког израза можда највише почива на искреној, заправо спонтаној емоционалности, којом су прожете све њене сценске креације, на емоционалности коју еманира увек у правој мери и на адекватан начин, зависно од сценских ситуација. Њена глума обележена је присношћу и ванредном сугестивношћу, којом везује пажњу гледалаца. Са сигурним осећањем ритма, одличном дикцијом и раскошним гласом она показује сјајну сналажљивост и несвакидашњу инвентивност приликом извођења драмских дела различитих стилова и жанрова, те је остварила безброј улога од којих многе представљају антологијске вредности у историји српског глумишта.

Њене последње креације у нашем глумишту биле су у „Звездара-театру“ и одавале су велику животну енергију ванредну моћ концентрације. Најпре, 1992. године, тумачила је улогу Живке Недић у драми Ђенерал Милан Недић, да би, три године потом, наступила као Баба Јована у комаду Наши синови Војислава Јовановића-Марамбоа.

Мира Ступица често је наступала на радију, телевизији и филму, редовно постижући велике успехе. Поједине креације што их је остварила на телевизији, као интерпретација Кике Бибић у серији Александра Поповића ТВ буквар, коју је изводила и на позоришној сцени, освојилла је симпатије великог броја гледалаца. Остварила је и запажене улоге у домаћим филмовима: Јара господа, Бакоња фра-Брне, У мрежи, Била сам јача, Стојан Мутикаша, Ханка, Мали човек, Народни посланик, Рој, Делије, Крвава бајка, Дан четрнаести, Доручак са ђаволом и Како умрети. За ова остварења освојила је многобројне награде и признања на филмским фестивалима.

За позориште се понекад каже да је уметност успомена, јер живи у сећањима оних који су гледали представе. У имагинарном музеју успомена наших љубитеља позоришта Мира Ступица остаће у трајном сећању као ненадмашна глумица за незаборав.

[/restrictedarea]