Изненађујућа пресуда МКСЈ

Пише ЕНДИ ВИЛКОКСОН

Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) у Хагу установио је да покојни председник Србије Слободан Милошевић није био одговоран за злочине почињене током рата у Босни од 1992. до 1995. године

У изненадној пресуди судско веће које је осудило бившег председника босанских Срба Радована Караџића за ратне злочине и одредило му казну од 40 година затвора, једногласно је закључило да Слободан Милошевић није био део „заједничког злочиначког положаја“ усмереног против Муслимана и Хрвата током рата у Босни.

У пресуди против Караџића од 24. марта наводи се да „Веће сматра да није изнето довољно доказа у овом случају како би се утврдило да се Слободан Милошевић сагласио са заједничким планом“ да се с територије коју држе босански Срби уклоне босански Муслимани и Хрвати.

Судско веће у процесу против Караџића сматра да се „однос Милошевића и оптуженог покварио почетком 1992; до 1994. они се више нису слагали о потезима које треба предузети. Штавише, већ почетком марта 1992. постојало је извесно неслагање између оптуженог и Милошевића на састанцима с међународним представницима током којих су Милошевић и други српски лидери отворено критиковали лидере босанских Срба да чине ’злочине против човечности’ и ’етничко чишћење’, те да рат воде из сопствених циљева“.

[restrictedarea]

Судије су оцениле да су и Слободан Милошевић и Радован Караџић више били за очување Југославије и да је Милошевић у почетку давао подршку, али да су се њихови погледи временом разишли. У пресуди се наводи да је „од 1990. до средине 1991. политички циљ оптуженог и вођства босанских Срба био очување Југославије и спречавање одвајања или независности БиХ, што би довело до одвајања босанских Срба од Србије; Веће је закључило да је Слободан Милошевић подржао овај циљ и говорио против независности БиХ“.

Веће је установило да је „декларација суверенитета коју је усвојила Скупштина Социјалистичке Републике БиХ у одсуству представника босанских Срба 15. октобра 1991. довела до погоршања ситуације“, али да Милошевић није био за одговор у виду формирања Републике Српске. Пресуда наводи да је „Слободан Милошевић покушавао да заузме обазривији приступ“.

У пресуди стоји да је у пресретнутим разговорима с Радованом Караџићем „Милошевић упитао да ли је паметно користити ’нелегитиман чин у знак одговора на други нелегитиман чин’ и довео у питање легалност формирања Скупштине босанских Срба“. Судије су установиле и да је „Слободан Милошевић изразио уздржаност због тога што би Скупштина босанских Срба могла да искључи Муслимане који су били ’за Југославију’“.

Даље пише и да је током сусрета са званичницима Србије и босанских Срба „Слободан Милошевић тврдио да ’сви припадници других нација и етничких група морају бити заштићени’ и да ’дискриминација није национални интерес Срба’“. Такође, да је „Милошевић изјављивао да се против злочина мора одлучно борити“.

Судско веће је указало да је „током приватних састанака Милошевић био веома љут на вођство босанских Срба јер је одбацило Венс–Овенов план и псовао оптуженог“. Они су, такође, установили да је „Милошевић покушавао да уразуми босанске Србе говорећи да он разуме њихове забринутости, али да је најважније окончати рат“.

У пресуди пише да је „Милошевић доводио у питање и да ли би свет прихватио да босански Срби, који представљају само трећину становништва БиХ добију више од 50 посто територије и охрабривао их на политички споразум“.

Током састанка Врховног савета одбране, наводи се у пресуди, „Милошевић је вођству босанских Срба рекао да они немају права на више од половине територије БиХ и да ‘не постоји начин да нам припадне више од тога, јер представљамо трећину становништва“. „Ми немамо права на више од половине територије, не можете отимати нешто што припада некоме другоме (…) Како замишљате да две трећине становништва буде сабијено на 30 посто територије док је вама 50 посто премало? Да ли је то хумано, да ли је то поштено?“, рекао је Милошевић према пресуди.

На другим састанцима са званичницима Србије и босанских Срба Милошевић је „изјавио да се рат мора окончати и да је највећа грешка босанских Срба што желе потпуни пораз босанских Муслимана“. Због раздора између Милошевића и босанских Срба, навеле су судије, „СР Југославија је смањила подршку Републици Српској и охрабривала босанске Србе да прихвате мировне предлоге“.

Став Трибунала да Слободан Милошевић није био део заједничког злочиначког подухвата и да је, напротив, „осудио етничко чишћење“ веома је значајан будући да је он био окривљен за све крвопролиће у Босни и због тога су Србији биле наметнуте оштре економске санкције. Неправедно оптуживати Милошевића је равно инвазији на Ирак само да би се открило да тамо никаквог оружја за масовно уништавање није било.

Слободана Милошевића је оцрнила читава западна штампа и практично сваки политичар у свакој НАТО земљи. Називали су га „Балканским касапином“. Упоређивали су га са Хитлером и оптуживали за геноцид. Сатанизовали су га и од њега направили крвожедно чудовиште и ту лажну слику су искористили да оправдају не само економске санкције против Србије, него и НАТО бомбардовање Србије и рат на Косову 1999.

Слободан Милошевић провео је последњих пет година свог живота бранећи себе и Србију од фабрикованих оптужби за ратне злочине почињене током рата који је, сада признају, покушавао да заустави. Најозбиљније оптужбе с којима се Милошевић суочавао, укључујући и оптужбу за геноцид, односиле су се на Босну. Данас, десет година после његове смрти, они признају да уопште није био крив – упс.

МКСЈ није ништа учинио да огласи чињеницу да су ослободили Милошевића оптужби за учешће у заједничком злочиначком подухвату. У тишини су сахранили тај налаз на 1.303. страници пресуде Караџићу која садржи 2.590 страна, добро знајући да се већина људи вероватно никада неће потрудити да их прочита.

Председавајући судија у процесу Радовану Караџићу О-Гон Квон из Јужне Кореје био је и судија на суђењу Слободану Милошевићу. Ослобађање Милошевића које је учинило судско веће на суђењу Караџићу може бити индикација о томе како би веће у случају Милошевић на крају пресудило, макар за оптужбе у вези с Босном, да је Милошевић поживео до краја свог суђења.

Треба подсетити да је Милошевић умро под врло сумњивим околностима. Умро је од срчаног удара свега две недеље пошто му је Суд одбио захтев да оде на операцију срца у Русији. Нађен је мртав у својој ћелији мање од 72 сата након што је његов адвокат уручио писмо руском Министарству спољних послова у којем је изразио сумњу да га трују.

Званични извештај Трибунала о истрази његове смрти тврди да је „у узорку крви узетом од Милошевића 12. јануара 2006. пронађен рифампицин“. И да „резултати нису саопштени Милошевићу све до 3. марта 2006. због тешког правног положаја у којем се доктор Фалке (главни лекар Трибунала) налазио због холандских законских одредаба у вези с лекарском тајном“.

Присуство рифампицина у Милошевићевој крви поништавало би ефекат лекова против повишеног крвног притиска које је узимао и повећало опасност од срчаног удара, који га је на крају и убио. Признање Трибунала да су знали за рифампицин месецима, али да Милошевићу нису дали резултате његовог сопственог узорка крви све до неколико дана пред смрт због „холандских законских одредби о лекарској тајни“ невероватно је лоше и подмукло оправдање. Нема одредбе у холандском закону која доктору забрањује да пацијенту каже резултате сопственог узорка крви – то би било идиотски. Напротив, прикривање такве информације од пацијента може се сматрати злоупотребом.

Све ово даје разлога за добро основану сумњу да су моћни геополитички интереси били пре за то да Милошевић умре пре краја суђења, него да буде ослобођен и разоткрије њихове зле лажи. Депеше америчког Стејт департмента које је објавио „Викиликс“ потврђују да је Трибунал разматрао Милошевићево здравствено стање и његове налазе с особљем америчке амбасаде у Хагу, без његовог пристанка. Они, јасно је, нису марили за законе о лекарској тајни када су блебетали о његовом здрављу у америчкој амбасади.

Незадовољавајуће је да, десет година после његове смрти, Милошевић буде тихо ослобођен за најозбиљније злочине за које је био оптужен. У најмању руку Трибунал би требало да исплати финансијску одштету његовој удовици и деци, а западне владе, које су кажњавале Србију да би Милошевић „одговарао“ за злочине за које, како њихов сопствени суд сада признаје, није био одговоран него је покушавао да спречи, требало би да плате репарацију Србији.

[/restrictedarea]