Др Зоран Чворовић: Воља народа против самовоље странаца

Разговарала Наташа Јовановић

Република Српска расписивањем референдума о ствари из њене искључиве уставне надлежности, брани дејтонско уставно уређење БиХ од даље ерозије коју изазивају одлуке Уставног суда БиХ

Власти у РС нису одлуком о референдуму прве прешле с правног на врућ терен политике, то је пре њих урадио Уставни суд БиХ понашајући се као политички творац новог уставног уређења БиХ. Једини излаз из ове ситуације био је да се Уставни суд БиХ, суочи и судари с вољом изворног носиоца суверености у РС, а то су грађани Републике Српске, који ће своју политичку вољу изразити непосредно – референдумом, каже у разговору за „Печат“ правни историчар др Зоран Чворовић.

Зашто је референдум који је Народна скупштина Републике Српске расписала у вези с једним државним празником, постао политичка тема број један не само у БиХ већ је окупирао и бриселску и вашингтонску бирократију која се бави Балканом?

Овај референдум под одређеним условима може да представља тачку преокрета у политичком и правном развитку БиХ. Да подсетимо, одлука о расписивању референдума донета је после одлуке Уставног суда БиХ да прогласи неуставним одредбу Закона о празницима, којом је 9. јануар проглашен за Дан Републике Српске. Ова одлука Уставног суда БиХ није одлука о тек некаквом празнику, јер 9. јануар за Републику Српску има значај који 4. јул има за САД. Тог дана је на основу права на самоопредељење народа донета Декларација независности српског народа на територији бивше југословенске Републике Босне и Херцеговине, којом је витално угрожени српски народ у бившој БиХ раскинуо дотадашње државноправне везе и прогласио државну независности. Српски народ у бившој БиХ је 9. јануара1992. манифестовао своју сувереност. Стварна снага ове суверености проверена је и потврђена током одбрамбено-отаџбинског рата (јер само држава има суверено право да води рат), а међународно-правно верификована Женевским и Њујоршким принципима, уграђеним у преамбулу Општег мировног споразума из Дејтона и преамбулу Устава БиХ. Отуда је удар на 9. јануар удар на међународно признату и ратом посведочену сувереност РС. Из тог угла посматрана, одлука Уставног суда БиХ делује као део једне озбиљне политичке стратегије унитарног исламистичког Сарајева. Референдум може озбиљно да поремети ове планове и отуда нервоза код сарајевског исламистичког вођства и њихових ментора у Бриселу и Вашингтону.

То је политички аспект одлуке Уставног суда БиХ, а какав је правни аспект одлуке која је иницирала расписивање референдума у Републици Српској?

Правно посматрано, и у овом случају, као и много пута пре тога, Уставни суд БиХ се понашао као постојећим правом невезани, изворни творац новог правног поретка у БиХ и то таквог који је садржински дијаметрално различит од оног успостављеног Дејтонским мировним споразумом. Уместо да своју улогу сведе на решавање спорова између ентитета и сукоба надлежности између ентитета и БиХ, што због кооперације суверености донекле приличи уставном суду једне конфедералне реалне уније, како је БиХ уређена према Дејтонском мировном уговору, Уставни суд БиХ већ више од 18 година својим одлукама ствара ново федерално државно уређење са суперматијом федералног правног поретка. Јер ако пођемо од дејтонског уставног уређења, Уставни суд БиХ не може својим одлукама којима оцењује уставност закона да задире у уређење ствари које спадају у искључиву надлежност ентитета јер Уставом БиХ нису изричито пренетe на ниво БиХ, а таква је и материја државних празника.

Муслимански званичници, амбасадори западних земаља у БиХ и бриселски политичари референдум су оценили као опасно средство политичке манипулације. Како судите о оваквим политичким дисквалификацијама руководства Републике Српске, које се стигматизује само због тога што се одлучило да путем најдемократскије установе – референдума – провери вољу народа о једном спорном питању?

Покушавајући да буде творац новог, а не тумач постојећег уставноправног поретка, Уставни суд БиХ је с терена права ступио на терен политике. Јер уставотворство је пре свега политичка радња и израз суверености као политичке категорије. То је изузетно клизав терен за надентитетске органе у конфедералној реалној унији, јер конфедерални органи нигде, па ни у БиХ, немају изворни демократски легитимитет, као што немају ни изворну власт. Ауторитет конфедералних (надентитетских) органа искључиво зависи од подршке држава чланица (у БиХ ентитета). Демократски легитимитет Уставног суда БиХ споран је не само због конфедералног карактера дејтонске БиХ већ и због иностраних судија у Уставном суду БиХ. Тако је одлука о неуставности Закона о празницима БиХ донета прегласавање судија из РС, уз помоћ Молдавца, Македонке и Немице. Имамо трагикомичну ситуацију да странци у Уставном суду БиХ, који су најеклатантнији доказ њене несуверености, покушавају да својим одлукама створе на нивоу БиХ правни поредак који би био суверен у односу на правне поретке ентитета.

Истакли сте да референдум под одређеним условима може да промени досадашњи курс правног и политичког развитка БиХ? Који су то услови и од кога они зависе?

Одлука Уставног суда БиХ и одлука Народне скупштине РС су прворазредни политички акти и као такви представљају акте манифестације суверености два поретка, надентитетског и ентитетског. Говоримо o потенцијалу јер ће се сувереност РС, односно несувереност надентитетског нивоа власти показати тек онда ако власти РС позитивну референдумску одлуку преточе у правнообавезујући акт којим ће одлуку Уставног суда БиХ учинити ништавном у Републици Српској. Сувереност једне политичке творевине није ствар вербалне прокламације већ ствар реалне демонстрације политичке моћи творевине кадре да саму себе правно уреди и да такво уређење апаратом принуде брани. Због судбинске везе између суверености и државности, у демонстрацију суверености се не сме кренути непромишљено и половично, нити она сме да буде жртва дневнополитичке рачунице. Зато је власт у РС својом одлуком да се у политичком спору с Уставним судом БиХ обрати народу РС, као носиоцу изворне власти, кренула путем који може имати само два исхода. Успешна демонстрација суверености подразумева враћање на изворно дејтонско уређење БиХ, кроз правно поништење од стране НС РС свих противуставних одлука Уставног суда БиХ, пре свега оних о Суду и Тужилаштву БиХ; неуспешна демонстрација суверености коначно би свела РС на федералну јединицу у оквиру БиХ, с перспективом да у новом уставном преуређењу БиХ, диктираном од стране ЕУ, постане етнички безличан регион једне регионално уређене државе.

Како оцењујете оптужбе да одлуком о расписивању референдума Република Српска руши Дејтонски мировни споразум? Да ли је Уставни суд БиХ својом досадашњом праксом бранио или подривао поредак утврђен у Дејтону, а који је БиХ донео мир?

Република Српска расписивањем референдума о ствари из њене искључиве уставне надлежности, брани дејтонско уставно уређење БиХ од даље ерозије коју изазивају одлуке Уставног суда БиХ. Прецизније, Уставни суд БиХ је у претходном периоду био, уз Високог представника, главни инструмент за урушавање дејтонског уставног уређења БиХ. Улога Уставног суда БиХ може се у потпуности разумети тек из угла изворног дејтонског уставног уређења БиХ и то кроз упоредну анализу са сличним облицима државног уређења. Уколико се посматра целина међународног мировног уговора из Дејтона, чији је саставни део и Устав БиХ, БиХ је уређена као реална унија. Њено уређење највише подсећа на уређење Аустроугарске по Нагодби од 1867. То је најочигледније када се погледају надлежности надентитетског нивоа, које су скоро истоветне надлежностима заједничких органа на нивоу Аустроугарске. Уз то, као што су Аустрија и Угарска пуниле заједнички буџет према пропорцији 70 одсто према 30 одсто, тако се и буџет БиХ према слову Устава формира из прихода ентитета, према пропорцији Федерација БиХ две трећине а Република Српска трећина.

Поред заједничких послова и министарстава, који скоро у потпуности одговарају оним на нивоу БиХ, Аустроугарска је имала још две копче, цара и војску. У БиХ улогу цара је на себе преузео Високи представник, а заједничку војску БиХ је добила доцније, противно одредбама изворног дејтонског уставног текста.
За разлику од Аустроугарске, БиХ је у Дејтону добила један заједнички орган потпуно несвојствен реалним унијама. То је уставни суд. Уставно суђење претпоставља да постојање савезног правног поретка који има суперматију над правним порецима држава чланица, чега нема у реалној унији као једном конфедералном облику. Тако нам се открива права намера истинских твораца дејтонског уређења БиХ, који су форму реалне уније прихватили привремено, натерани успешним ратним отпором РС, с надом да ће Уставни суд БиХ у условима НАТО окупације својим одлукама трансформисати конфедерално уређење у федерално. Замишљали су Устав БиХ као устав с дуплим дном, из чијих одредби о Уставном суду БиХ може да се извуче цео нови устав.

Улога главног инструмента централизације правног поретка у БиХ опомиње на порекло писаца дејтонског Устава. У САД се током 19. и 20. века посредством уставносудских одлука Врховног суд САД спроводило ширење надлежности федерације у односу на државе чланице и то пре свега позивањем на обавезу државе да заштити људска права и обезбеди слободу трговине и привређивања. Ради се о истим оним правним аргументима који се у процесу придруживања БиХ злоупотребљавају од стране ЕУ зарад изградње правосудне власти на надентитетском нивоу.

Да ли се може легално променити дејтонски облик државног уређења, који ви означавате као конфедерација, односно реална унија? Може ли то да учини Уставни суд БиХ или неки други орган приликом промене Устава БиХ?

Кључно питање је да ли је Уставни суд користећи се уставним надлежностима могао да мења изворни, дејтонски облик државног уређења БиХ. Промена изворног облика државног уређења БиХ један је протиправни чин, независно од тога ко га је предузео – Уставни суд својим одлукама или Парламентарна скупштина доношењем уставних амандмана. Прецизније, као што се променом Устава не може умањивати степен достигнутих људских права, тако се не може мењати ни изворни државни облик, то јест уређење БиХ. Наиме, Устав БиХ је саставни део једног вишестраног међународног уговора, па се на његово тумачење примењују одредбе Бечке конвенције о уговорном праву од 1969. Бечком конвенцијом је прописано да се код тумачења уговора узимају у обзир сви његови делови, како би се утврдила права намера уговорних страна.

Сходно томе, при тумачењу одредби анекса 4 Дејтонског споразума, односно Устава БиХ, неопходно је узети у обзир Женевске и Њујоршке договорене основне принципе, уграђене у преамбулу Општег оквирног споразума о миру у БиХ. Ови принципи сагласно Бечкој конвенцији имају карактер „споразума који је у вези са уговором“, па се као такви морају уважити код тумачења целог Споразума, укључујући и његов анекс 4, односно Устав. Према овим основним принципима ентитети, РС и ФБиХ, једним мировним споразумом су формирали реалну унију, преносећи право на коришћење дела суверености на надентитетски ниво БиХ. Органи ове реалне уније, њихов састав, начин рада и надлежности дефинисани су Њујоршким принципима и ови принципи уставног устројства су уз мале стилске, правнотехничке дораде унети у анекс 4 Дејтонског споразума. Променом облика државног уређења мењају се темељне одредбе Општег оквирног споразума за мир у БиХ и то једнострано, без сагласности уговорних страна, то значи и Републике Српске, као и држава са статусом сведока-јемаца овог Споразума, а то значи и Србије.

Време је да Република Српска, али и Србија затраже да се покрене процес уподобљавања постојећег уређења БиХ по Дејтонском мировном споразуму. Алтернатива овом процесу су сукоби, а одговорност за њих пашће на оне политичаре и државе који у процесу придруживања ЕУ од БиХ покушавају да направе федерацију национално безличних региона. Изворно дејтонско уређење је једини модус за очување БиХ, у супротном она мора да се растави на субјекте који су је својом сагласношћу 1995. и формирали као конфедералну заједницу. И као што су Хрвати између два светска рата, бранећи се од југословенског унитаризма, стално истицали да се треба вратити на исходну 1918, Срби у РС треба ради заштите своје суверености да стално истичу повратак на исходну 1995. Јер за разлику од виртуелне суверености виртуелне Троједнице каква је она била 1918. Срби у РС располажу стварном сувереношћу, која је крваво ратом потврђена и у Дејтонском споразумом 1995. верификована.