Ђорђе Јанковић – ОД НАШЕ АРХЕОЛОГИЈЕ СВАКО УЗИМА ШТО МИСЛИ ДА МУ ПРИПАДА (1. део)

Djordje JankovicРазговарао Јово Бајић 

Проф. др Ђорђе Јанковић студирао је археологију на београдском Филозофском факултету, где је докторирао и започео каријеру наставника, прво асистента, па доцента. Још на почетку научне каријере усмерио се на преднемањићке векове, што потврђује и наслов његове докторске дисертације Становништво Балкана у 6–7. столећу, археолошка истраживања. Углавном се бавио касноантичком и средњовековном археологијом Балкана, а учествовао је и у бројним археолошким истраживањима, и о њима написао многе научне радове.
Због научних ставова које детаљно износи у књизи Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, неусклађених са ставовима колега професора с Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, Јанковићу је 2009. одузето звање доцента, чиме му је ускраћено да предаје студентима. Све до недавног пензионисања био је професор на Високој школи СПЦ за конзервацију и уметност. Он не одустаје од својих научних погледа, што потврђује његова књига, али и наш разговор.

Убеђени смо да ће време потврдити да је Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије проф. др Ђорђа Јанковића једна од најзначајнијих српских књига, која се углавном бави пренемањићком историјом и смело залази у време и простор који су, пре појаве ове књиге, историчари и археолози углавном остављали у магли какву су и затицали. Нудећи преобиље археолошких, али и историјских и етнолошких доказа, ова књига изоштрава слику о присуству српског народа на балканским просторима од првих векова хришћанства, осветљавајући истовремено и околности у којима је обнављана српска државност у седмом веку, после чега се јављају српске династије Властимировића, Војислављевића и Вукановића. Захваљујући предању, археолошким и историјским траговима, Јанковић још шире образлаже своју ранију тврдњу да је хришћанство међу Србима засејао Апостол Павле са својим ученицима, који су устројили црквену организацију. У тада створеној Помесној цркви Срба, све до Ћирила и Методија, литургија се служила на латинском или грчком језику. Такву цркву Свети Сава је преуредио и усмерио правцем којим и данас иде.

Овом књигом Јанковић се упустио у „борбу“ с владајућом историјском догмом српске историографије коју је својевремено наметнуо аустроугарски историчар Константин Јирeчек тврдећи да су се Срби као пагани доселили на Балкан у седмом веку. Тиме су избрисани векови српске прошлости, а српском народу нанета велика политичка штета. Познато је наиме да се право на постојање једног народа на његовом матичном простору изводи из његове прошлости, из чега му се даје право на будућност.

[restrictedarea]

Због чега је преднемањићки период „забрањена зона“ за српске археологе и историчаре? Због чега се српски истраживачи, понесени новим археолошким открићима и новим читањем историјских извора, који не потврђују учење Константина Јирeчека, и даље игноришу и гурају устрану?

Ствар је у томе што се изворно српска држава налазила западно од данашње Србије. Цар Ираклије (610–641) Србима даје, свакако због заслуга за Царство, провинцију Далмацију у њеним класичним границама. Далмација је на западу обухватала Лику, а на истоку цело Подриње са Чачком, допирала је до Ибра и обухватала Метохију и Дрим. Та Србија вероватно је бранила и Посавину од Авара. Слив Мораве бранили су Срби на Дунаву, заједно с другим Словенима, још у 6. столећу. Територија Далмације данас је највећим делом у другим државама, и тамо су образоване нове нације; једино су Хрвати, досељени око 800. године у приобаље северозападне Далмације, основали своју народну државу. Границе садашњих држава на простору некад римске Далмације углавном су последица турског ширења и производ збивања у 19. столећу. Босна почиње да води самосталнији живот тек од Немање и бана Кулина. И после тога је латински извори називају Србијом. Цепање Србије и Срба у нечијим плановима још није завршено. Јесу створене нове нације од Срба, али да ли ће опстати без сопствених корена, да ли ће њихова следећа генерација открити ко су им преци?

У служби империјалних интереса Аустроугарске, Константин Јирачек је смислио и протурио бесмислицу да су досељени Словени заузели долине и отерали домороце у планине, а затим су Срби сишли с неких планина у долине, отерали домороце и наметнули своје име суседним словенским племенима. Измислио је и Романе као народ. Да смо прихватили унију с Римом, данас за нас не би било проблема, али нисмо. Константин Јирачек је дотеривао податке и није био једини. Да би оспорио могућност да је цар Јустинијан био Словен, Јирачек је датирао цркву Свете Софије у Софији у исто време са црквом Свете Софије у Охриду, иако је прва типична јустинијанска црква са зиданим сводом, а друга је базилика уобичајена за 11. столеће, с дрвеним кровом. Слично је и цркве Петро-Павловог манастира код Требиња погрешно датирао у 11–12. столеће не би ли их приписао бенедиктинцима. То је затим својим површним ископавањем потврдио Марко Поповић, а реч је заправо о епископском комплексу из 4–6. столећа.

И да буде сасвим разумљиво о чему говорим, о размерама стварања илузије и обмане, ево примера из немањићког периода. У уговору из 1308, склопљеном између Карла од Валоа и краља Милутина, а који се чува у Паризу, преведеном на српски пре скоро 150 година, пише да је краљ Милутин владао и Далмацијом и Хрватском. О томе ни речи у нашим историјама, али се зато глатко одбацују предања о оснивању манастира Крупе на Врбасу, Далматинске Крупе, Крке, Драговића, у то време, као митоманија! Ваљда да се Хрвати не увреде. Ако извучете један камен, цела историјска зграда почиње да пада. А колико ли таквих неоткривених примера има!

Crkve SrbaВаша нова књига Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије највећим делом се бави и преднемањићком историјом српског народа, где се указује на нове археолошке налазе, на остатке цркава, манастира, епархијских седишта и владарских двораца који осветљавају црквени живот и живот српских владара преднемањићких династија. Да ли је било стручних реакција на вашу књигу?

Управо тако, желео сам да на једном месту прикажем непознату историју Срба, реконструисану кроз археолошка налазишта и налазе. А њих није лако оспорити. Проучавајући погребне обреде древних Срба, наишао сам у пољској литератури на арапску белешку да Срби спаљују своје мртве, а владара с коњем, слично Индусима; на истом месту забележено је и да су Срби особени и окружени поштовањем осталих словенских племена. Тај податак постоји код арапских истраживача 10. столећа, али је препис из неког знатно старијег извора. Откуда сличност с Индијом? Тако ми се отворио пут за истраживање барем дела старе „старозаветне“ прошлости Срба. Онда сам започео археолошка ископавања манастира Тврдоша код Требиња, а убрзо и Иловице на Превлаци код Тивта, и у оба манастира се појавила словенска и српска грнчарија 6–9. столећа. То је био доказ о постојању тих манастира током „мрачног средњег века“, пре наводног покрштавања Срба тек после осталих народа у Југоисточној Европи. Тако је почело размршавање „новозаветне“ прошлости Срба.

Појавиле су се друге незапажене цркве тог доба, обично погрешно датиране, у Попама, Дренови, Затону, Дољанима, све до Шипова, од којих су неке с епископским престолима. Ако постоје манастири и цркве, онда су ту и ктитори, црквена организација, држава. Натпис на чувеном каменом базену крстионице исклесаном под владом кнеза Вишеслава, који Хрвати својатају, много тога показује. Исклесан је око 800. године и налазио се у манастиру Иловици, судећи по налазима сличног украса и новооткривеном делу натписа. Кнез Вишеслав је био миропомазан владар, крунисан у цркви Србије с архиепископом и више епископа; византијски цар није споменут у натпису. Несумњиво је тај кнез имао неке дворце, имао под собом жупане и војне команданте, команданта флоте, неку администрацију. При млађем кнежевском двору на Градини Мартинића у Зети, придворска црква је имала епископски престо. Придворска црква у замку жупана Раса није имала епископски престо већ оближња црква у Попама. Знао се неки ред.

Пошто је реч о објављеним материјалним чињеницама, могу се оспорити само таквим новим материјалним чињеницама. Зато није било јавних реакција, неће их ни бити. Када је научно веће Археолошког института напало моју књигу Српске громиле, и захтевало да се књига забрани за студенте, јер „трује српски народ“, организовано је „суђење“ на Филозофском факултету. Уместо осуде десила се презентација књиге, а академик Милутин Гарашанин је закључио да је било „сувише рано“ за таква моја открића. Слично се догодило у полемици организованој на ТВ с Марком Поповићем и Радивојем Радићем. Зато се више не усуђују да ме позивају на расправе у јавности. Када сам недавно критиковао истраживаче наших раних замкова и утврђења у Гласнику Српског археолошког друштва, због неспособности и погрешног тумачења прикупљених података, одговора није било, али је часопис непринципијелно кажњен.

На једном месту у књизи указали сте на неке колеге, археологе „танких“ библиографија, углавном професоре на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. Казали сте да они у свом послу заступају немачке интересе, да су обузети „готском фасцинацијом“. Који су то археолози, на који начин они раде у немачком интересу и шта је то у ствари „готска фасцинација“?

Двоумио сам се око навођења имена, нису они једини, ту су водећи и неки људи из Археолошког института, и нису само археолози у питању. Реч је о јаловим стручњацима, удруженим против бољих, који без стида крше морална начела, академска правила и процедуре, законе. Они су пролазни; главни проблем је у систему. Ми и даље као да живимо у једнопартијској држави, с комесарима који проверавају морално-политичку подобност, истог понашања као пре 30 или 50 година – вук длаку мења, али ћуд никад. Као да у свакој институцији постоји особа задужена за саплитање оних који раде.

Основни проблем је закон, наравно. Наша држава деценијама одбија да примени Европску конвенцију о заштити археолошког наслеђа. Прво, археолошка струка је обогаљена поделом на археолошка налазишта у надлежности завода за заштиту, и археолошке предмете у надлежности музеја. Супротно Конвенцији о археолошком наслеђу, за археолошко налазиште признаје се само оно под земљом. Ако је неки зид под земљом, онда је археолошко налазиште, а ако је његов део над земљом, онда може бити културно добро а не мора; када откопате тај исти зид, постаје културно добро. Код нас не одлучује струка о археолошким питањима већ институција, односно директор. Зато археолошко налазиште изузетног значаја (по европској дефиницији) могу да ископавају приправници или археолози без научних звања и стручних резултата. И обрнуто, они са највишим научним звањима често немају теренско знање, па ипак добијају неограничена средства за рад, а другоме се ускраћује и оно основно. Ако би се археолошки занат препустио археолозима, ако би се документација правила како треба и контролисала, ако би се редовно публиковало нађено, ствари би брзо дошле на своје место и знало би се ко је ко. Свако треба да ради оно за шта је оспособљен, али у контроли обављеног посла и документације не сме бити недодирљивих.

Немци су наши традиционални непријатељи, а за њима и Англосаксонци, они заједно мрзе Словене, вековима, то је познато и доказано. Њихов је интерес да нас што више ослабе и експлоатишу. Надменост им не допушта да с нама равноправно сарађују. Зато доказују да је германска култура надмоћнија од словенске, да смо се ми касније укључили у цивилизацијске токове, да они полажу историјско право на Подунавље јер су ту били присутни током Велике сеобе народа. Зато им никако не одговарају докази да није било тако. Срби су словенско племе које је зауставило немачки продор ка истоку на јужном правцу, а и једини су Словени још опстали у садашњој источној Немачкој, некада словенској. Зато свако ко ради на спутавању словенске археологије ради у немачком интересу, свесно или несвесно.

Због чега ми радимо у корист властите штете?

Djordje Jankovic 2Да, ту је боље питање где је наш интерес, зашто радимо у корист своје штете? Било би природно да радимо против њиховог интереса, да докажемо и покажемо да смо древну Европу стварали пре њих. Па код нас су најстарији неолит Европе и друге важне преисторијске културе, римска престоница Сирмијум, порекло многих римских царева! Зашто не покажемо опипљивом археологијом да је постојбина Словена код нас, оно што тврде генетичари? С таквим достојно приказаним налазиштима порастао би углед Србије, а и приходи. Али то није у интересу ЕУ и САД. Како то да су прве културе код нас, како то да они потичу од нас, а не ми од њих. Ми Словени треба да будемо народ настао од робова, према томе и да слушамо. Ту тезу заступају чак и неки руски либерали.

Порекло „готске фасцинације“ води у доба Велике сеобе народа. Стицајем околности, у 6. столећу нашао се историчар германског порекла, Јордан, који је написао историју Гота. Своју историју назвао је Гетика, по предримском племену код ушћа Дунава, не би ли их учинио старијим него што јесу. Наравно, писао је у суперлативима о Готима,  друге је потцењивао, али то дело ипак садржи мноштво података. Шкрто и контрадикторно бележи Склавене, Анте и Венеде. Укратко, Готи су били водеће германско племе у Панонији, а после похода по Илирику, Тракији и Хелади освојили су Италију и Рим. Зато се сваки богат налаз из доба Велике сеобе народа обично приписује њима, мада је можда направљен на тлу Римског царства или био у употреби Словена. Али све што је лепо је германско, све што је примитивно и ружно је словенско. Међутим, временом се показало да није баш све било како је Јордан написао. У областима које су Готи напустили у својим сеобама (данашња Украјина, Подунавље) опстала је стара култура и после њиховог одласка. То значи да је старо становништво, претежно словенско, опстало и да заправо њима припада та култура. Готи су оставили значајан траг у историји, и као освајачи и као аријанци. Готика и Готица настају када су Готи већ давно нестали.

Археологија је изузетно значајна наука која на најочигледнији начин показује да неки народ, у овом случају српски, има прошлост. Археолошким налазима представљена прошлост условљава и усмерава будућност српског народа, поготово у овим временима када се та прошлост немилице преотима и намерно фалсификује. Шта српска археологија и археолози могу да учине да се у овим временима одбрани научна истина о постојању српског народа на балканском простору?

У праву сте. Од наше археологије свако узме за себе оно што мисли да му припада, па нама не остане ништа, испадне да смо народ без прошлости, заправо „небески“ народ. Румуни кажу ово је дачко, Бугари то је трачко, а ми кажемо то је келтско, уместо илирско – словенско. Тако и Немци и други, да не спомињем наше народе и народности. Одавно се мисли да латинско (римско) име Оршаве, написано Dzierna, треба читати Черна (Црна), како се зове река на чијем се ушћу у Дунав налази тај градић, и то се узима за доказ о Словенима на Дунаву пре Римљана. Археолози би требало да размотре налазишта из доба римских освајања Гвоздених врата, предложе нека решења, и да се истраживање порекла Словена тим трагом настави. Међутим, нашим археолозима, стручњацима за ту епоху, лакше је да прихвате тезе страних археолога, рецимо да су ту живели Келти или Дачани, уместо да провере да ли су ту живели такозвани Илири. Чак радије траже доказе да су Дачани, наводни преци Румуна, држали рецимо Врање. Част изузецима који указују на везе са Словенима.

Да смо земља с нормалном политиком према светској, националној и народној баштини у нашој надлежности, археолози би могли да дају неизмеран допринос Србији, самоспознајни, културолошки, такође и привредни. Нису нам потребни бусање у груди да смо ми „народ најстарији на свету“. Треба нам логично сложена и доказана прича о континуитету културе на нашем тлу, приказана на лицу места, у нашим музејима у сваком граду. Чињеница је да неолитска култура Европе почиње овде (Лепенски вир). Винчанска култура је заправо најстарија држава у Европи, и тражи праве истраживаче. Реч је о светској баштини, о археолошким налазиштима важним за цео стари свет, па и за читаво човечанство. И многи други догађаји пресудни за настанак Европе одвијали су се на нашем данашњем тлу. Али то се мора приказати у музејима и на локалитетима, тако да се сваки странац увери да је тако, да сам донесе закључке. Цетинска култура се за сада може узети за српску уз помоћ антропологије – у њој се први пут појављује очигледно динарски тип људи, којима и ми углавном припадамо. Простире се од Подриња до Лике. Треба проучити особине и порекло те културе, а она је позната само преко гробова. То морају да истраже наши археолози, у нашем и светском интересу. И не смемо се ограничавати на републичке и покрајинске границе, већ морамо пратити културе у целини кроз време.

Да ли је могуће учинити нешто да би се проблеми, бар делом, разрешили?

Данас су археолози системски немоћни, немају услове да штите, немају пара да истражују, да публикују. Ми немамо археолошки музеј, већ двоглави Народни музеј састављен од археолога и историчара уметности, с два различита стручна знања и интереса. Њихови кустоси немају приступ својој библиотеци од НАТО бомбардовања, одавно нема запошљавања младих археолога, делатност је никаква. Боље је стање у Музеју Војводине, али ни они немају младе стручњаке. Град Београд археологија не занима; извештили су се да земљане радове на заштићеним површинама обаве брзо, и да све доказе о археолошком налазишту што пре уклоне. Могу да раде шта хоће, тешко да ће се наћи археолог који би протестовао. У унутрашњости музеји таворе или их своде на домове културе. Могло би се говорити чак о нетрпељивости власти према археологији, јер их не занима чак ни зарада од археолошких налазишта у туристичкој привреди. Наравно, археолошка „елита“ сноси свој део одговорности за лоше стање. Археологија је на дну, доживела је колапс, нема стручњака и нема могућности за опоравак у догледној будућности.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Ne zaboravimo da se u rimsko doba danasnja Bosanska Gradiska nazivala Serbicium iliti Srbac, Srbica. Neki istoricari su tvrdili da je to zbog moguceg prisustva naroda Sarmata. Opet to je odbaceno jer se Sarmati zvanicno smatraju Persijskim plemenom i ne mogu biti Sloveni. Ali niko nije iz zvanine istorije dao odgovor kako grad moze da se naziva po Srbima, jer zvanicno u to vreme Slovena na Balkanu (Helmu) nema.
    Rimski hronicar iz vrema kasnog rimskog carstva, Jordan, je napisao knjigu pod nazivom Getika, u kojoj Gote i Vandale naziva Slovenskim narodima. Njegvo delo je zvanicno odbaceno kao netacno i ne uzima se za ozbiljno jer potire neke stavove iz danasnjice kao recimo: Nemci su Luzicke Srbe nazivali Vendima, Venecija je smatra italijanskim nasledjem (ime dobila po plemenu Veneta), pleme Veneti je zivelo i na poluostrvu Bretanja u Francuskoj; rimska provincija Recija (iliti Raska), a danasnja Austrija sa gradom Vindobona (po nemackom Vin, srpski Bec); Venete nalazimo i u Spaniji.

    • Gospodin Jankovic je u pravu, postoji jedan snazan sistemski pritisak ka potiskivanju srpske i slovenske proslosti ne samo na Balkanu vec u citavoj Evropi. Profesori u sklama i na fakultetima kaznjavaju studente koji iznose istorisjke cinjenice koje su u suprotnosti sa uspostavljenom falsifikovanom istinom. Neophodno je da se organizuju protesti djaka i studenata na svim nivoima i da se na isti nacin suprotstavimo tim obmanama. Izgleda da se medju Srbima stvari mogu menjati samo silom. Za vreme mog studiranja 3 godine smo protestvovali i svaki put smo uspeli da ispunimo svoje zahteve ali tek nakom masovnih protesta i nakon toga sto smo se lancima vezivali za zgradu Vlade gde smo spavali cele noci na ulici. Svi djaci, osnovci, srednjoskolci i studenti i trebali da bojkotuju nastavu sve dok se u skolama ne revidira istorija Srba i Slovena u s kladu sa istinom. Sve nastavnike i profesore koji su i dalje na becko-berlinskim naucnim postavkama trebalo bi zameniti novim ljudima koji su na strani istinite istorije, i tako bi uposlili ogroman broj mladih nezaposlenih prosvetnih radnika i ucinili ogroman drustveni i kulturni preporod srpskog naroda. Samo narod koji ne poznaje i ne mari za svoju istoriju moze dopustiti da mu se drzava unistava i da mu okolne novostvorene nacije otimaju istorisjku bastinu i kulturu. Mi ne zelimo da vise ucestvujemo u tim lazima.

    • Jedan komentar u vezi ovoga sto je izneo Ivan, dragi Ivane, Sarmati nisu nikakav persijski narod, to je samo jedna od bivsih istorijskih teorija. Sarmatia je geografski pojam ogromnog prostranstva, na kome su ziveli razni nrodi kao i danas, i Sloveni i razni tatarski i azijatski narodi. Prema tome kada neko kaze da je Sarmat, to ne odredjuje precizno njegovu narodnost, jer na tom ogromnom prostoru zive milioni naroda, isto vazi za pojam Skitia i Skiti, to je geografski pojam ne etnicki. Kada se u Evropi kod evropskih naucnika antike i ranog sredjeg veka koristi termin Sarmat, on se gotovo uvek odnosi na Slovene, tako rimski istoricari nazivaju Slovene u danasnjoj Backoj, Baranji i Banatu, Sarmatima, ostale Slovene u istocnoj Evropi, tako isto Germani nazivaju Srbe i Slovene uz paralelan naziv Vendi u Germaniji i na celom pribaltiku, centralnoj i istocnoj Evropi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.