БИТКА ЗА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

Пише Никола Врзић

Ако је предстојећи референдум у Републици Српској заиста „увод у распад БиХ“, као што страхује амерички Радио „Слободна Европа“, шта ће за Српску и за Србију, али и за балканске интересе Сједињених Америчких Држава с једне, Европске уније с друге, и Русије са треће стране, значити евентуални успех референдума о Дану РС?

Када је 2009. године Џозеф Бајден први пут долазио на балканску турнеју у својству потпредседника Сједињених Америчких Држава, у Босну и Херцеговину није свратио само да би обуздао тадашњег премијера Републике Српске Милорада Додика у његовим изливима неконструктивног национализма који ометају даљу централизацију БиХ већ и да би изразио своје, дакле америчко, озбиљно незадовољство бирократски неделотворним начином на који је Европска унија реаговала на ове изливе Додикове неконструктивности зачињене вишком национализма који је непожељан зато што је српски. Седам година касније као да се ништа није променило, осим што су процеси који се Американцима тада нису допадали у међувремену узнапредовали – требало би да кулминирају 25. септембра, када ће у Републици Српској бити одржан референдум о Дану Републике Српске – што ће рећи да Додик наставља да ради по своме, САД му се и даље супротстављају углавном безуспешно, а ЕУ још упадљивије стоји по страни и не покушава да помогне свом трансатлантском савезнику тешке руке… Тек, у РС и у БиХ у овом се тренутку, док нам на дневни ред не дође следећи тренутак, бије најважнија битка на Балкану. Битка коју, за разлику од многих претходних, можемо да добијемо.
ИЗЕТБЕГОВИЋЕВ АТАК Да ли ће се испоставити да су лидер СДА Бакир Изетбеговић и његови инострани инспиратори, а склони смо да посумњамо да их је било, пуцали у сопствену ногу када су прошле године покушали да изврше симболичну агресију на Републику Српску? Читав овај след догађаја, наиме, започео је иницијативом Бакира Изетбеговића пред Уставним судом БиХ да 9. јануар, Свети Стефан, Дан Републике Српске, буде проглашен неуставним, и настављен је одлуком тог суда – правно климавом а морално и политички још климавијом, будући да је одлука донета прегласавањем, и то гласовима страних судија којима је истекао мандат – одлуком дакле Уставног суда БиХ 26. новембра прошле године да Републици Српској укине њен дан.
При чему слутимо и да је овај Изетбеговићев атак на РС био само део ширег пакета усаглашеног са САД и Великом Британијом, пакета усмереног ка симболичкој и фактичкој кастрацији РС чији су део те 2015. представљали и јавно изражена намера америчке амбасадорке у БиХ Морин Кормак да дејтонски устав БиХ буде измењен – а из „Викиликсових“ депеша америчке дипломатије поуздано знамо да би те измене ишле ка даљој централизацији БиХ, чему су уосталом служиле и све досадашње промене изворног дејтонског поретка – а уз то и британска резолуција о Сребреници у Савету безбедности Уједињених нација која је захваљујући руском вету прошла онако неславно.

ОФАНЗИВА Додајмо, подсећајући на шири контекст како бисмо боље разумели ово што се сада догађа, и да је Милорад Додик, такође прошле године, већ заиграо на карту референдума у РС, тада у вези са радом Тужилаштва и Суда БиХ, али је од тог референдума у међувремену одустао.
И тада, као и сада, Американци су се оштро успротивили одржавању референдума у Српској. И тада, као и сада, од Србије је затражено да саучествује у спречавању Додика. Тада, али не и сада, Додикова опозиција у РС успротивила се референдуму. Ту околност, да не постоји унутрашњи консензус око референдума о Тужилаштву и Суду БиХ, Додик искористио као оправдање за одустајање, премда се не сме искључити могућност да је ово оправдање било само изговор, а да је од референдума заправо одустао због притиска Америке и недовољне подршке Србије, све и ако јавни трагови тога нису посејани. Како год, садашњи развој догађаја показује да тај поступак није био пораз већ привремено, тактичко повлачење пред нову, а изгледа и боље припремљену офанзиву.
Управо овде лежи једна од вредности – али не и једина – референдума 25. септембра. Досадашњи потези у непрестаној бици за Српску, наиме, од спречавања даљег нарушавања Дејтона до спречавања британске резолуције о Сребреници, све и ако су били успешни, били су реактивни, дефанзивни дакле по својој природи; за разлику од њих, референдум 25. септембра, иако представља реакцију на поступак супарничке стране, исувише је крупан искорак да би могао бити окарактерисан само као реакција. Овим потезом српска страна прелази у офанзиву.

ЗНАЧАЈ РЕФЕРЕНДУМА У чему је значај 25. септембра? То је на америчком Радију „Слободна Европа“ лепо објаснио Курт Бесинер из Савета за политику демократизације, и ето нас да се на страницама „Печата“ коначно сложимо с неким кога финансирају Џорџ Сорош и Фондација браће Рокфелер: „Овим референдумом поставља се преседан за све референдуме које РС може хтети да организује у будућности… Ово је први пут у десет година, колико председник РС-а Милорад Додик говори о референдуму, да ће то заиста и урадити… Мислим да је ово стратешки потез… РС је одбацила једину домаћу контролу – Уставни суд – што значи да, ако се не умешамо, онда прихватамо да ентитет може прегласати државу.“ На сличном је трагу и Бакир Изетбеговић, оцењујући да је „референдум пробни балон за отцепљење РС“, па се и са њим слажемо: „Ово је први антидејтонски референдум: председник РС Милорад Додик је изјавио да ће ’пре или касније’ бити организован референдум о ’самоопредељењу РС’.“ А са Бакиром Изетбеговићем као да се слаже и Додик, оцењујући у интервјуу „Спутнику“ да ће „овим референдумом и Срби схватити да имају адекватан одговор на све одлуке које неко доноси у име њих“ и да референдум, против кога се Запад бори годинама „као што се и ми годинама боримо да га спроведемо“, „представља неку вододелницу у политичком процесу и односима… Срби не треба да оклевају да на свако узурпирање њихових права у БиХ одговоре референдумом“, при чему „процесе раздвајања не треба искључити као могућност у будућности. Свакако да је референдум начин на који ће се одлучивати о свим важним питањима овде, па и о статусима“.
И то је то, у томе је значај 25. септембра, значај који умногоме превазилази пуку реакцију на одлуку Уставног суда БиХ о неуставности Дана Републике Српске. Имајући то у виду, нимало не чуди оштро противљење и сарајевских Бошњака и њихових патрона из Сједињених Држава и Велике Британије демократском изјашњавању грађанки и грађана Републике Српске.

СУПРОТСТАВЉЕНИ ИНТЕРЕСИ Али читава је ова ситуација и кудикамо сложенија и интригантнија, из простог разлога што није овде реч (само) о борби тврдоглавог Додика и Срба из Српске против старих, сталних противника из Сарајева, Вашингтона и Лондона. Сада се, на помало неочекиван, нов а због тога и непредвидив начин, на 25. септембру преламају балкански интереси и тренутне могућности више заинтересованих страна.
С тим у вези, пре свега ваља приметити досадашње упадљиво и нимало безначајно ћутање Турске, чланице Управљачког одбора ПИЦ-а (Peace Implementation Council, Савет за спровођење мира), која се није отворено успротивила референдуму у РС као што би се иначе очекивало, а време пред нама показаће да ли је реч о последици њеног приближавања Русији какву прижељкујемо откако је то приближавање изненада отпочело.
Што се Руса тиче, очекивано али можда експлицитније него што би се очекивало, референдум су подржали. „Амбасадор Руске Федерације (у БиХ) Петар Иванцов казао је током састанка да се РФ слаже да народ РС има право да путем референдума искаже свој став“, стоји у саопштењу са састанка Додика и Иванцова, одржаног ове среде, на коме је председник РС амбасадору РФ „поновио да Република Српска неће одустати и да ће референдум о Дану Републике бити одржан 25. 9. 2016. године“.
Србија? На отворене позиве да Додика спречи у спровођењу опасних референдумских намера, премијер Србије Александар Вучић отворено је одговорио да се неће мешати у унутрашње послове друге државе, што су сви који су га на то позивали (исправно) протумачили као прећутну подршку спровођењу референдума. Додику довољно.
Уз неочекивани бонус у виду несагласја између Европе и Америке. Према већ цитираном Бесинеру, наиме, Високи представник међународне заједнице за БиХ не користи своја (злогласна) бонска овлашћења и не забрањује референдум „зато што нема договора међу западним чланицама ПИЦ-а, највећим земљама Европске уније и Американцима, Турцима, Јапанцима и Канађанима. Највеће ЕУ земље сада не желе да се боре против овога… Не желе да улазе у сукоб с Додиком и надају се да ће њихов аргумент како то заправо није битно, бити довољан“.
Задржимо се кратко на овоме. Ово несагласје између ЕУ и САД, а Високи представник Валентин Инцко заиста је отказао састанак ПИЦ-а овог уторка услед недостатка договора, док се ЕУ збиља није огласила противећи се референдуму, надовезује се на наговештај неслагања између ових партнера који се појавио после Бајденове посете Приштини, када је амерички потпредседник тамошњим Албанцима припретио ускраћивањем помоћи ако не спроведу договор о Заједници српских општина да би, само два дана касније, ЕУ изасланик на Косову Самуел Жбогар рекао да се ЗСО не може наметнути ни Србима ни Албанцима. Могући закључак: САД би да убрзају процесе на Балкану а ЕУ то опструише, уплашена да би даље мешање карата на овом простору могло да јој отвори још један проблем, а већ их има превише.
До 25. септембра остало је још месец дана, и таман још толико времена Американци и њихове копнене трупе у БиХ имају да спрече Додика у спровођењу референдума. Да ли ће прибећи и оштрим мерама, па и личним против председника РС? Има назнака да су то већ почели да чине и да Додик то зна, што његов споменути састанак с руским амбасадором, и оно што је на њему изречено, чини још значајнијим. Овог пута први човек Републике Српске отишао је предалеко да би могао да се повуче а да то повлачење не буде озбиљан пораз, и његов и Републике Српске. С друге стране, победа је близу као што није била задуго. И означиће почетак нове ере на Балкану, почетак краја америчке свемоћи.