Ако историју нема ко да одболује…

Пише Милан Р. Симић

Проза се увек приближавала филозофији кад год није имала другог излаза: роман и јесте нека врста пучке и пародијске филозофије, говорио је Киш, а како се ово уверење одразило у његовом делу објашњавају аутор књиге Венац од трња за Данила Киша и његови „помагачи“

У предговору Енциклопедије мртвих Данила Киша (Братислава, 1995) Душан Шимко закључује да је историјска кулиса фашизма и стаљинизма у Кишовим прозама била пре свега реална а Киш ју је разумео као „метафизичку мисију човека“ и „као апел на читаоца који чита онако како би читао и сам аутор“. Можемо се сложити са словачким есејистом да овај Кишов апел није био одраз ароганције, више претпоставка и плодно тло за узајамно разумевање. Да, најбитније је узајамно разумевање. Зар није и Унамуно у рукопису Како се прави роман прецизно дефинисао узајамне односе све тврдећи да ми у нашој духовној размени покушавамо да не умремо: „Ја да не умрем у теби, читаоче који ме читаш, а ти да не умреш у мени који за тебе ово пишем?“Не смемо заборавити ни књижевне јунаке који такође не желе да умру ни у писцима, ни у читаоцима. Јер сама помисао на Киша чини да чујемо глас револуционара Новског: „Оставио сам за собом неколико цигарета, четкицу за зубе и животну причу која би, да није истражитеља Феђукина, личила на савршену биографију револуционара!“

[restrictedarea]

Но тема овог осврта је књига Миливоја Павловића Венац од трња за Данила Киша која је (ис)писани одговор – захвалница Кишовом делу. Павловић је то учинио кроз разговор с Кишом, приложеним документима и текстовима његових пријатеља, песмама и причама у којима је Киш јунак, анкетом на коју су се одазвали ововремени писци и критичари. И, што је посебна драгоценост ове књиге, „листањем“ књига из Кишове библиотеке којим Павловић истиче да „богатство и структура ових ’кућа памћења’ помаже нам да проникнемо у друштвени и духовни амбијент у коме је писац живео и стварао, а повремено и у дубљи, често скривени или затамњени смисао света идеја које су га окупирале“. Дакле, „листањем“ од Киша одабраних књига знамо тек за један од извора у коме је његова стваралачка снага избора и одакле је (делимично) захватао иницијалне мотиве који су га прецизно водили до сопствених књига – а које су просто израстале једна из друге све постајући дела што су јасно издвојила профил писца код кога не постоје „стваралачка изненађења“. Стваралачка снага – избора, готово све је у њој! Знао је то добро Киш, изузетна личност наше књижевности, зналачки је осмишљавао структуру своје књиге и успешно завршавао трагање за правом формом литерарног израза све храбро остављајући за собом траг писца, филозофа и књижевног математичара. Зато, обратимо пажњу и на фрагмент разговора Павловића и Киша (НИН, 4. март 1973, три дана после свечаног уручења награде): „Ипак, нема ли превише филозофије у Пешчанику? Показујете ли ви овим романом да је и будућност прозе (а не само поезије, како се обично мисли) у све већем приближавању филозофији? Или ви, можда, сувише знате да бисте били само писац?“, питао је Павловић. „Проза се, по мом мишљењу, увек приближавала филозофији кад год није имала другог излаза: роман и јесте нека врста пучке и пародијске филозофије. Погледајте Дон Кихота, погледајте Гаргантуу, погледајте Достојевског, Толстоја, Мана. У суштини се, мислим, променио само однос према пародијском елементу: како писац све мање верује филозофемама, он своје сопствене филозофеме, у које такође не верује, или бар сумња у њих, подмеће као стварне и једине. На тај начин то постаје све више и више елемент прозе, у оба значења те речи: животне прозе и прозе као жанра“, одговорио је Киш. Очекиван одговор од писца који је „сувише знао“! Отуда и Павловићева жеља да овом књигом одговори на питање може ли писац за собом да остави упозоравајуће дело за сва времена. Јер с правом слутимо да су идеје из прошлости применљиве и за будућност. А тако је јер идеје из прошлости нису завршиле своје, зато се и преносе на наше време. Истина: више не у онако чистом облику (изворни стаљинизам, фашизам), али се, нажалост, преносе. Да је Киш успео, налазимо потврду у више текстова сабраних у поглављу III Етика сапатништва и пркос саучесништва. Како је Киш успевао да тзв. локалне трагедије и интимне судбине смести у контекст знаних великих људских катастрофа, како је фрагментарне исповести о бивању познатих, али и непознатих „малих“ људи уздигао особеним књижевним поступком до универзалног значења све прецизно разграничавајући несумњиво од сумњивог и тиме оставио поуздано сведочанство да историја, ма колико била важна и моћна, не успева да прождере своје црно време. То црно време историје Киш је одболовао. Како? Сазнајемо то у тумачењу његових романа, прича и есеја Радована Вучковића (Киш није допуштао да се схема хроничарског приповедања, својствена генеолошком делу, у било којој форми појави у његовом роману), Виде Огњеновић (Кишов приповедни поступак је особен по томе што он не развија приповетку поступно откривајући узроке и последице збивања у њој већ зналачки кондензује исказ и тако у свом директно усмереном наративу постиже пуну усредсређеност на личност, или збивање о којима је реч), Гојка Божовића (У тој тачки сусрета самосвесне поетике и бруталне политичке и историјске стварности настаје неупоредиви сложај Кишове поетике којој је потребна форма као противтежа хаосу стварности и стварност као прворазредан изазов поетичког концепта приповедања) и текстова многих других после чијих ишчитавања видимо још јаснију слику о Кишовом „ходању по жици“ вазда разапетој између осећања која су крупњала у њему и осећања која је болног срца преносио читаоцима све не желећи да их неспремне затекне својим јасним односом према судбинама појединаца и одређеним збивањима. Припремао је читаоце из рукописа у рукопис, надао се њиховом саучесништву. Пристанак читалаца на саучесништво, тренутак је за који писац живи. Због тога однос писца и читаоца мора да буде озбиљан, Киш се гнушао читалачке необавештености. Грађу коју је прикупио и уградио у своју прозу сложио је тако да у целини јесте (не)поновљива реалност. И као таква, потресна изнад свега, у преплитању и сажимању виђења одабраних учесника историје – како жртава, тако и џелата! – постаје њихова неслућена судбина. Ето, толико је моћно и потресно дејство Кишове прозе која нас стално позива на осматрање наше цивилизације, на трагедије које су се већ збиле и које не можемо да спречимо, али трагедије (стаљинизам као универзална трагедија тек је једна) које никако не смемо прекрити заборавом. Павловић, и сви аутори који су му „помогли“, остављају Венац од трња за Данила Киша као књигу-опомену да је заборав могућ ако историју нема ко да одболује.

[/restrictedarea]