Зашто кажеш ЕУ а мислиш НАТО

Милорад Вучелић / главни уредник

Са београдским еврофанатицима и присталицама Европске уније нешто озбиљно није у реду. Проблеми су или у њиховим карактерима или у уверењима, или неискрености или у нечему другом што све невештије прикривају. Наводно се свим силама боре за српско чланство у ЕУ, а емитују највеће могуће задовољство када нас Хрватска или Велика Британија блокирају на путу према Бриселу. То им је прилика да онако озарено искале свој бес према данашњем српском режиму и Александру Вучићу јер су они, према њиховим монополисаним мерилима, недоследни и неискрени према Бриселу. А пре свега одбијају да уведу санкције Русији и клекну пред Хрватском. Не могу да прикрију своју злурадост због блокаде и могућег неуспеха европских интеграција, па на тренутке изгледају као заклети антиевропејци. Они делују као острашћени навијачи сваке екипе која игра против Србије.

[restrictedarea]

Када се догоди оно што се догодило у Паризу пре четири дана, када је одлучено да се до 19. јула отворе нека од чувених поглавља, наши евроунијати су постали несрећни људи. Очекивали су да се Србији поставе нови услови. За почетак да се уведу санкције Русији, да се начини још који корак ка признању независности Косова, да се пред Вучића постави захтев да прихвати полиграфско испитивање о искрености свог европеизма и ко све зна шта. Пошто се ништа од тога није догодило, и пошто је Ангела Меркел још интервенисала у нашу корист и при томе прекорила вољене Хрвате, наступило је разочарање.

Главни уредник једног еврунијатског недељника мрзовољно је изјавио да је све то неважно јер ћемо у ЕУ можда ући негде око 2030. или 2040. године ако Уније уопште буде. Њему је очигледно битно да Србија иде у недођију, па што то дуже траје то боље. Један економски аналитичар и тешки фискални и монетарни неоконзервативни фундаменталиста је напрасно постао нападни патриота и устремио се на могућу изградњу ауто-пута Ниш–Приштина договорену на поменутој париској конференцији и који треба да се финансира и из европских фондова. Љут је, наводно, због тога што треба градити ауто-пут до Крагујевца, који се, узгред буди речено, већ гради и који ће бити завршен до 2018. године. Баш као да једно искључује друго. Не држи више овај наш оцвали обожавалац фискализма до стабилности Балкана, ауторитета Немачке и европске сарадње и постаје политекономски националиста. Рекао би неко, какав неолиберални фундаменталиста, такав и патриота!

Брегзит је посебна тема. Ту смо у нападима на Енглезе на нивоу бриселске администрације на челу са Јункером који каже да је реч о „пацовима који напуштају брод“, али пропушта да запази да је тај брод који тоне можда баш Унија чији је капетан. По Енглезима се млати свим средствима, а још више по неким од њихових лидера. Проглашени су малоумницима, бомбашима самоубицама, кукавицама, сељачинама, примитивним популистима, противницима мира и благостања, ксенофобицима, лажним демократама… Европска вођства емитују праву и нескривену англофобију. Нема потребе да кријемо наше задовољство што на њих сваљују дрвље и камење. Добро је да и ми Срби мало одахнемо и починемо.

Илустрације ради, својевремено су холивудског глумца Мела Гибсона, када је режирао филм „Патриота“, питали зашто је приказао злочине Енглеза у америчком рату за независност. Његов одговор је био духовит и кратак: „Нека се мало одморе Немци.“ Па, тако није лоше да се и ми мало одморимо и погледамо да ли ће се и како судити бившем британском премијеру Тонију Блеру за доказано почињене злочине у Ираку и не само у Ираку. На ред ће доћи и злочини причињени Србима. Не би било лоше да Блера осуде за злочине у Ираку и Србији, па да нам то буде мамац за бољи однос према западној војној алијанси. А ми, наравно, да га не прогутамо.

Али, ето, ни тај нам предах „наши“ предлагачи нове резолуције о геноциду у Сребреници у Скупштини Србије не дају. Ваљда се тако препоручују мандатару да уђу у састав владе. Пошто није успела британска резолуција о геноцидности српског народа, нека бар прође ова у српском парламенту. Да мало утешимо Енглезе.

Неко би погрешно могао да закључи како је на неки начин  пресахао ентузијазам за ЕУ и да га је можда највише остало у самој влади. Такав закључак је погрешан јер је највећи део ентузијазма и фанатизма окренут ка чланству у НАТО. Када кажу Европска унија, они мисле НАТО. Ту је кључ за разумевања наших дешавања. Ту наше жуте паткице и пачићи не би имали ништа против Вучићеве ауторитарности. Његову ауторитарност када би он изразио недвосмислену одлуку о приступању западној војној алијанси и још рекао да ће одлуку о приступању донети сам и без референдума и парламента, нико од њих не би ни поменуо, а камоли замерио. То би се међу нашим натовцима, грађанистима и другосрбијанцима славило као блистави пример ауторитарне модернизације и демократизације. А свака помисао да се поводом овакве одлуке мора расписати референдум третирала би се као популизам. Уосталом „избори су лоши за демократију“! Некада је одлучивање народа слободном вољом сматрано демократијом, а сада се оно назива популизмом или владавином олоша. Седам одсто српског грађанства и народа подржава приступање НАТО-у и зато такву одлуку не сме да доноси народ. Ово су у ствари тежње да се од Србије направи разбојиште и ратиште, а не зона мира, неутралности и стабилности.

Стално инсистирање на увођењу санкција Русији, с једне, и упорна медијско политичка потрага за могућим местима за руску базу од Ечке до Ниша, с друге стране, много тога објашњава. Доста тога објашњавају и могући одговори на следећа питања.

Хоће ли Србија, ако уведе санкције Русији, њој задати фаталан ударац? Хоће ли руска економија крахирати? Хоће ли Русија остати без нафте и гаса? Хоће ли руски градови остати жедни и гладни без увоза из Србије? Моли ли нас Русија да нешто учинимо за њу? Траже ли нешто од нас? Постављају ли нам неке захтеве? Боје ли се наше војне моћи и силе? Хоће ли се евроазијским друмовима уопште возити аутомобилима ако не буде „Фијатових“ возила из Крагујевца? Које ће и какве штете од српских санкција у политичком, економском, војном и моралном погледу претрпети Русија, а које Србија? Хоћемо ли забранити да нам при гашењу летњих пожара помажу руски пилоти и авиони или да нам у поплавама помажу руски специјалци? Хоћемо ли блокирати рад НИС-а и потерати Русе из Београда, Панчева и Новог Сада? Хоћемо ли извршити конфискацију и национализацију нафтних поља и рафинерија, а онда их продати западним компанијама? Хоћемо ли затворити „Збербанку“ и „Беопетрол“? Хоћемо ли одбацити са индигнацијом руски кредит за обнову железнице? Хоћемо ли ликвидирати „Србијагас“? Хоћемо ли Русима затворити војне или хуманитарне базе које ионако немају? Хоћемо ли захтевати ревизију Дејтонског споразума коју већ траже и Бошњаци и Хрвати да би Русија престала да буде гарант тог уговора? Хоћемо ли тражити од Путина да сруши Резолуцију 1244 Савета безбедности УН? Хоћемо ли тражити од Путина да промени став према Републици Српској? Које нам се и какве компензације нуде да окренемо леђа Русији? Хоћемо ли добити отварање бар три поглавља или можда и четири?

На који начин Србију и Србе угрожава руски фактор и којим захтевима нас руска страна мори, а да нас то директно оштећује и шкоди нам? У последњих четврт века нас и нашу безбедност највише су угрожавали шовинистички сецесионисти и неки новонастали суседи. Познато је на чијој су страни биле западне велике силе и њихова милитаристичка организација. Познато је и како се то засад завршило.

Данас свет, па могуће је и Србију као део света, безбедносно угрожава тероризам исламиста. Да Србија на тако промишљен и успешан начин (захваљујући, истине ради, пре свих премијеру Вучићу и министрима Вулину и Стефановићу) није изашла из претходне имигрантске кризе, која је изазвала дугорочну кризу у највећим европским државама, опасности од тероризма биле би знатно веће. У борби против Исламске државе Русија се показала убедљиво најефикаснијом и то би био довољан разлог да не зазиремо од ње, а да се још мање због тога осећамо угроженима. И Париз и Брисел и Истанбул су на НАТО територији. Да ли им је то помогло да буду безбедни и заштићени од тероризма? Знамо да није.

Руско-турски односи и њихова новонастала сарадња никако не може допринети угрожавању наше безбедности. Наше интересе свакако не угрожава ни могућа реализација „Јужног тока“ са обновљеном енергијом.

Упорни су за сада само медијски и пропагандни покушаји да се Србија стрпа у „балкански лонац који поново ври“. Србија то нити хоће нити треба да прихвати, а још мање треба да прихвати да се због тобожње бриге за своју безбедност сврста у неки војни или полувојни блок.

Све учесталије, са све већом отвореном мржњом, говори се о српском народу због његовог русофилства. Често се поново призива Титово историјско не совјетској Русији из 1948. године и ту тражи упориште за данашњу актуелну политику. Тада смо одбили Резолуцију Информбироа као својеврсни ултиматум. Шта би то данас требало да одбијемо када нам с те стране нико ништа не тражи. Тада је био неопходан и Голи оток, те следствено томе, по аналогији, треба размишљати о локацији неког новог и повећег концентрационог логора, отприлике величине Шумадије, да би се преваспитали српски русофили.

Нећемо и не можемо ми својим одлукама у вези са националном безбедношћу и државним интересима наудити Русији него нама самима. Од тога користи немамо ми, али би имао неко други. За те друге се залажу наши НАТО фанатици који се повремено заодену у еврофилску кожу.

[/restrictedarea]