Викторија на Балкану

Пише Никола Врзић

Зашто посета злогласне помоћнице америчког државног секретара Викторије Нуланд Србији – неочекивано премда не и нерационално – садржи назнаке нешто мекше политике Сједињених Америчких Држава према Србији, и зашто те назнаке не значе и да ће САД одустати од поткопавања актуелне власти у Србији

Јелену Милић, најпознатију овдашњу НАТО лобисткињу која се радије представља као јавна заговарачица иако је реч о разлици попут оне између шије и врата, наљутила је овог понедељка особа од које би се то најмање очекивало, Викторија Нуланд, помоћница америчког државног секретара задужена за Европу и Евроазију, која је са својим парњаком из америчког Министарства одбране Мајклом Карпентером, замеником помоћника секретара за одбрану задуженог за Русију, Украјину, Евроазију и Западни Балкан, овог понедељка боравила у Београду, по трећи пут заредом у јулу, и састала се (поред осталих, а занимљиво је и ко су били и ко нису били остали, о чему касније) с председником Владе Србије Александром Вучићем. „Судећи по новинским насловима и ономе што су новине пренеле о сусрету Нуланд–Вучић“, прокоментарисала је Јелена Милић на „Твитеру“, „Вучић је савршен. Није ми јасно за које бабе демонстрирамо да се @недавимобгд (мисли се на паткицу – прим. аут.). И Амери почели ово мало ваздуха да нам узимају.“
Уочи сусрета Нуландове и Вучића пак, Јелена Милић препоручивала је, такође преко „Твитера“, извештај свог Центра за евроатлантске студије о расту руског утицаја у Србији за који је, као што је „Печат“ писао, управо Вучић главноосумњичени. Али састанак премијера Србије и америчке дипломаткиње, креаторке украјинског пуча и супруге Роберта Кејгана, једног од водећих јастребова америчког интервенционизма и заговорника антируске хистерије у Вашингтону, отишао је – као што је, уосталом, и Јелена Милић приметила – у сасвим другом смеру.

ГВАНТАНАМО У СРБИЈИ Шта нам је, дакле, ове године донела Викторија Нуланд? И какве трендове, у погледу америчког понашања према Србији, после њене посете можемо да очекујемо?
Донела је (јер вероватно није случајно што се њихов долазак у Србију поклопио с њеним) Мухамадија Давлатова и Мансура Ахмеда Сад ел Дајфија из Гвантанама, да их интегришемо у Србију. Да ли њихово угошћавање у Србији, да бисмо припомогли Американцима да затворе Гвантанамо, представља политички еквивалент приношења жртви боговима да би се богови умилостивили? И да ли смо сами затражили од Американаца да нам их пошаљу, или смо од Американаца добили понуду која не може да се одбије? Тек, нема сумње, ово јесте гест – жртва, да будемо прецизни, што због увреде достојанства што због реалне, макар, компликације коју нам та двојица сад представљају, али није то сада тема – гест дакле чији је циљ да Сједињене Америчке Државе, које због својих интереса нису и не могу да буду пријатељ Србије, не буду непријатељ какав могу да нам буду.

РУСКИ БЛАГОСЛОВ Али чини се да је пријем ове двојице бивших гостију америчког казамата на Куби била и највећа жртва коју смо морали да поднесемо угошћавајући Викторију Нуланд ове године. Јер не само што нисмо добили – јавно нисмо, у сваком случају – неки захтев који би додатно угрозио наше државне и националне интересе већ смо, на потпуни ужас Јелене Милић, добили јавну, макар и неискрену, подршку Викторије Нуланд да са Русијом наставимо да будемо добри пријатељи: „Разумемо да Србија има дуготрајну сарадњу и да су њене везе с Русијом чврсте. Не видимо контрадикцију у томе да Србија има добре односе и са Русијом и са САД. Никад не бисмо ни помислили да од партнера и савезника тражимо да бира страну.“ Да ли је иза затворених врата Викторија Нуланд Александру Вучићу рекла нешто сасвим супротно? Можда и јесте, али зашто би онда прибегавала оваквој јавној лажи кад је свој непристојни захтев – ако већ хоће да нас поштеди стреса, а сумњамо да је склона таквим мотивима – лепо могла да умота у неку фразу попут изражавања потребе за усаглашавањем са заједничком европском спољном и безбедносном политиком?
И мимо овога што је изговорила у вези са Русијом, Викторија Нуланд нападно се потрудила да нагласак стави на позитивне аспекте сарадње САД и Србије – подршка демократским реформама и осталим трицама, регионална сарадња и помирење, инвестиције… – а још нападније било је њено настојање да избегне и теме које би домаћину могле да буду непријатне, и утисак да је овде дошла да нам командује. Избегла је, тако, да спомене случај браће Битићи, што је упадљив куриозитет када је реч о састанцима српских и америчких званичника који свакако да није без значаја, и није нам делила задатке као што је задатке поделила македонским и косовским политичарима, Македонцима да реше тамошњу политичку кризу (на начин који САД прижељкују, разуме се) а у Приштини да заврше с питањем демаркације границе Косова и Црне Горе. Овогодишње обраћање Викторије Нуланд овдашњој јавности разликовало се и од њеног прошлогодишњег обраћања овдашњој јавности, када је јавно затражила храбре одлуке и убрзање дијалога Београда и Приштине. Као што је познато, то се у ових годину дана није догодило, због чега смо наравно веома радосни, и не само што сада није уследила (јавна) критика због тога већ овога пута тај дијалог она не би ни споменула да је новинари нису питали за то, а и пошто су је упитали, поновила је само механички како САД пружају подршку том дијалогу који ће, напоменула је, потрајати.
Сад, имајући у виду и функцију Викторије Нуланд и њене сентименте према Русији који су до изражаја дошли када је са осмехом делила колачиће антируским фашистима на кијевском Мајдану, потпуно је јасно да овакво њено држање у Београду није било резултат њеног осећаја љубави према Србији и руском утицају у Србији. Него је, рекло би се, оно представљало наговештај начина на који ће САД у наредном периоду (јавно) наступати у Србији. У најкраћем, биће то мекше него што смо навикли, па је зато и Викторија Нуланд била овако мекана и такорећи нежна. Зашто? Зато што би супротном тактиком, притискањем Србије, себи могли да направе више штете него користи тако што ће Србију отерати у чвршћи и интензивнији загрљај Русије, да у њој потражи спас од тих притисака. А као што знамо, најважнији амерички циљ на Балкану је да са Балкана протера Русију, и баш зато нас сада – парадоксално, на први поглед – и неће нарочито притискати да се Русије одрекнемо тако што ћемо јој увести санкције.
Или је пак у потаји Александар Вучић обећао Викторији Нуланд да ће се окренути од Руса ка НАТО-у, па га је зато она оставила на миру када су заједно изашли пред новинаре у дворишту виле „Бокељка“? Није незамисливо, макар зато што је – разоткриле су га депеше америчке дипломатије које је разоткрио „Викиликс“ – управо то чинио Борис Тадић у време свог председничког мандата, када је јавно обећавао да ће се борити за Косово а у потаји с Американцима координисао моменат једностраног проглашења независности и нашу реакцију на то, и када је јавно говорио како је за војно неутралну Србију док се иза затворених врата Американцима заклињао да му је учлањење Србије у НАТО „приоритет број 1“ (депеша 07BELGRADE158). Да ли је нешто слично учинио и Вучић? То наравно нећемо сазнати док не буду (ако уопште буду) светло дана угледале и депеше америчке дипломатије из садашњег времена, или док се промена које се прибојавамо не догоди. До тада можемо само да пажљиво пратимо индиције којима располажемо, и да из њих извлачимо закључке.

НАТО САМИТ У том смислу, важан за тумачење наших (то јест Вучићевих) будућих намера био је наступ српског министра одбране Зорана Ђорђевића на НАТО самиту у Варшави крајем прошле недеље. Многи који су – као и ми, уосталом – незадовољни зато што са НАТО-ом уопште морамо да сарађујемо, пожурили су да у самом Ђорђевићевом одласку у Варшаву виде доказ нашег пузећег уласка у амерички војни савез, превиђајући да смо (авај) чланови Партнерства за мир и да нам је као таквима упућен позив да будемо тамо, и да би наш изостанак представљао беспотребан инцидент од кога не бисмо имали ништа а да нас Ђорђевићев одлазак не кошта ништа и не приближава нас додатно НАТО-у јер тамо он није потписао никакав документ који би нас обавезивао на било шта.
А шта је министар Ђорђевић рекао члановима организације која је Русију управо прогласила за свог главног непријатеља а Западни Балкан за „регион од стратешког значаја“? Поручио је НАТО-у да нисмо пријатељи, али да смо свесни да са њима морамо да сарађујемо, и да нам не пада накрај памети да реметимо односе са Русијом и са Кином. Али да не препричавамо. Србија, рекао је Ђорђевић а то су заправо Вучићеве речи ако је он упола аутократа каквим га представљају његови противници и четврт од онога што у њему виде његови пратиоци, „потврђује решеност и одлучност за сарадњу са свим актерима на међународној сцени“ – акценат је на „свим“, јер то укључује и Русију – „гајећи пријатељство без обзира на искуства из прошлости која нису била пријатна“ – ово укључује и Америку и читав НАТО – „несугласице у садашњости које коче сутрашњицу, а са жељом за плодотворним односима у будућности. Чувени Макијавели каже: ’Непријатељства почињу неправдом, а пријатељства доброчинством. Зато греши сваки онај који жели да има некога као пријатеља, а почиње неправдом.’ (…) Непосредна и садржајна сарадња са свим међународним актерима у одговору на те претње, суштински је интерес Републике Србије. У том смислу ми и посматрамо примену принципијелне политике војне неутралности као избалансиран приступ сарадњи са свим партнерима широм света, без обзира на њихову формално-уговорну припадност било ком политичком, војном, трговинском, царинском и другом савезу. При томе, одлучно одбијамо било какву инсинуацију и од било кога о сврставању уз неки од поларитета у данашњем свету. Република Србија је вољом народа опредељена за неутралност као безбедносни избор и гаранцију свог суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка. (…) Када је војни аспект у питању, неутралност омогућава сарадњу са свим партнерима, а у складу са спољнополитичким циљевима заснованим на тзв. четири стуба – Европска унија, Руска Федерација, Сједињене Америчке Државе и Народна Република Кина. (…) Република Србија уважава чињеницу да је НАТО незаобилазан фактор евроатлантске безбедности са снажним утицајем на безбедносну архитектуру Балкана. У том смислу, подржавамо развој и унапређење Платформе за достизање интероперабилности и спремни смо да и даље у тим оквирима развијамо политику сарадње и партнерства. (…) На крају, желео бих да цитирам речи великог писца Виктора Игоа који каже да ’није тешко бити добар, тешко је бити праведан’’. Србија не тражи да свет према њој буде добар, за нас је суштински важно да према Србији свет буде праведан.“
Овим његовим, то јест Вучићевим речима задовољнији су Руси него Американци, то је сигурно, већ и зато што је Русима, а не Американцима, довољно да останемо неутрални.

ЈАНКОВИЋ И ПАТКИЦА И баш зато – враћамо се сад на Викторију Нуланд – прорачуната америчка политика неће ићи само у правцу омекшавања приступа Србији, већ и ка даљем бушкању актуелне власти (од ње се изгледа више и не очекује друго, до да нас радикалније не окрене Русији) у коначном циљу промене режима и довођењу оног који би америчким циљевима био много наклоњенији. Зато је важан био, за посматрање са безбедне удаљености, и београдски састанак Викторије Нуланд са представницима овдашњег цивилног друштва који је такође разљутио Јелену Милић, слутимо, зато што на њему није била, а били су заштитник грађана Саша Јанковић, повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић („Од кад су заштитник и повереник цивилно друштво???“ – Јелена Милић), потпредседник Савета за борбу против корупције Мирослав Милићевић и Изабела Кисић, извршна директорка Хелсиншког одбора за људска права у Србији Соње Бисерко. Викторија Нуланд, подсетимо се оног прислушкиваног разговора који је доспео у јавност, у Украјини је изговорила „Јац је наш човек“, и одмах потом, чим се указала прилика, Арсениј Јацењук постао је председник Владе Украјине. Ко је овдашњи наш човек Јац? Да би се то проценило, потребно је пажљиво пропратити даље понашање учесника на састанку с Нуландовом. И гле (предвидљивог) чуда, један од њих, Саша Јанковић, ове среде појавио се на паткица протесту у Београду, први пут, да га подржи уз занимљиво образложење: „Заштитник грађана Саша Јанковић службено ће пратити одвијање протеста у Београду који је најављен за данас у 18 часова. На тај начин овај орган ће по сопственој иницијативи непосредно контролисати и подржати остваривање права грађана на изражавање и окупљање, након што су у провладиним медијима грађани који протестују због кршења закона и утврђене опструкције државних органа у случају рушења објеката у Савамали означени као страни плаћеници и рушитељи сопствене државе.“ А у извештају са протеста, провладин медиј (али не Владе Србије), телевизија Н1, Јанковићево присуство на протесту нарочито је истакла. Докопа ли се Јанковић и микрофона на неком од будућих протеста, биће то знак да су догађаји почели да се згушњавају, и да са Београдом на води имају све мање везе… При чему треба имати у виду и да нас следеће године чекају председнички избори, и да се ове године Викторија Нуланд није састала са Бојаном Пајтићем, Борисом Тадићем и Ненадом Чанком као што је то учинила прошле године већ, уместо њих, са Сашом Јанковићем и осталим владино-невладиним службеницима.
Шта, дакле, можемо да очекујемо пошто је Викторија Нуланд обишла Балкан и одлетела назад у Вашингтон? С једне стране, као што рекосмо, нешто мање притисака него што смо навикли, а с друге, јер се избори ближе, све више позадинских игара и перфидног подстицања пожељних промена у Србији које већ нису успели да спроведу Пајтић, Тадић и Чанак па зато сада и нису почаствовани сусретом с Викторијом Нуланд. Уосталом, како то поодавно рече Винстон Черчил, „не постоје наши стални пријатељи и наши стални непријатељи, постоје само наши стални интереси“…