Василије Крестић – Храбри у бестидности

Разговарала Наташа Јовановић

Рехабилитујући Алојзија Степинца Хрватска покушава да се ослободи кривице за почињени геноцид

Пресуда Жупанијског суда у Загребу којом је Алојзије Степинац ослобођен сваке кривице још један је показатељ, опомена и упозорење да Хрвати никад неће признати да су починили велики злочин над Србима. Они се никад неће извинити Србима ни за једно своје злодело ма колико оно било очигледно и неоспорно, али ће зато учинити све како би оправдали своја злодела и оптужили оне којима су зло нанели – каже у разговору за „Печат“ историчар и академик Василије Крестић.

Обиман научни рад и истраживачку пажњу посветили сте питањима какви су и колико дубоки корени хрватске идеологије. За вас ова пресуда није изненађење, али многи су је дочекали с неверицом.

Просто ме збуњује чињеница да нас Србе увек изненади уцена, захтев, испостава рачуна која долази од Хрватске. Увек, како данас тако и у прошлости, изнова се суочавамо са питањем зашто. Питање је излишно, одговоре нам је понудила историја. Проблем је што не желимо да се суочимо са чињеницама, а чињенице говоре да је хрватски народ 800 година био без државе и да је сталним насиљем, изнудама и истицањем некаквог свог права и интереса уцењивао најпре Аустрију, па Аустроугарску, одржавајући на тај начин своју идеју државности. Захваљујући таквој задивљујућој упорности која се граничи са безобразлуком, Хрвати су очували ту идеју захваљујући којој су и створили државу, нажалост, у време ендехазије. Морамо да се суочимо са тим да је реч о менталитету који не можемо мењати. Када је дошло до распада Хабзбуршке монархије 1918, један искусни мађарски политичар и новинар пожелео је Србима сву срећу у заједници са Хрватима уз опаску да они нису имали среће са тим народом, и сумњу да ћемо ми боље проћи. Али питање које се намеће је докле ћемо ми као нација да негујемо незрелост, илузије и емоције. Крајњи је час да се освестимо и заборавимо на братску љубав и добросуседске односе.

[restrictedarea]

Рехабилитацијом викара усташке војске Хрвати, чини се, јасно корачају Павелићевим стопама. Да ли та чињеница треба да нас забрине и у којој мери?

Иза рехабилитације Алојзија Степинца стоји потреба Хрвата да се ослободе баласта геноцида и злочина. Они нису хтели да признају злочин. И они не желе да га признају. То је мало ствар карактера, мало менталитета народа о коме се Јован Дучић најпрецизније изразио. Рекао је да су Хрвати најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје већ зато што се никога не стиде. Хрватска политика у идеолошком и политичком погледу, наставак је правашке, франкофуртимашке и усташке политике. Несхватљива мржња, која је овладала знатним делом хрватског друштва у другој половини XIX века, чини се да још увек живи не међу хрвaтским народом него међу његовом политичком елитом. Отуда је овај најновији потез Хрватске још један знак да Срби морају бити на опрезу и да никаква жеља за уласком у ЕУ не сме да нам буде оправдање за уступке и помирљив тон. Наши политичари, и у ближој и у даљој прошлости, једнако се неразумно и нерациoнално понашају када су у питању Хрвати. Не заборавимо да су часни Хрвати спремни на сарадњу упозоравали српске политичаре још у време стварања Краљевине Југославије да не смеју гајити илузије.

Ипак, сложићете се, овај пут није изостао одговор из Србије.

Наши политичари су осудили тај потез, правилно оцењујући да је реч о политичкој одлуци. Међутим, они не смеју нити за тренутак да забораве научна сазнања, јер без њих би се овај потез могао оценити као инцидент, док је са њима он континуитет једне политике. То није критика упућена на рачун садашњих власти, говорим о периоду од настанка Југославије па наовамо. Многи врхунски интелектуалци који су стварали Југославију веровали су да ће се менталитет Хрвата променити. Али узалуд.

Да ли и наша историографија из жеље да направи отклон од комунистичке идеологије релативизује улогу Алојзија Степинца у НДХ?

Идеологији није место у науци. Званична оцена о томе како је и зашто дошло до геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској дуго је била исполитизована. Иако је било познато да је у основама читаве хрватске политике у другој половини XIX и почетком XX века било, па и до данас добрим делом остало, хрватско државно и историјско право, којем је циљ стварање велике, етнички, и колико је могуће више, римокатолички чисте хрватске државе, комунизам је наметнуо став „да не треба копати по ранама“ нанетим у време Павелићеве НДХ. Није случајно да књига Магнум кримен није могла да изађе у издању како ју је професор Виктор Новак припремио. Комунисти су избегавали да оптуже Римокатоличку цркву, па су тражили да се поглавља која расветљавају улогу Ватикана изоставе, и условили издавање књиге. Али историографију треба лишити сваке идеологије. Довољно је суочити се са чињеницама и на основу њих креирати слику о дешавањима. Чињеница је да је Римокатоличка црква суделовала у злочину са Алојзијем Степинцем на челу. Код нас се налази огромна документација, необориви, непорециви докази о злочинима у НДХ почињени како од стране свештенства тако и од стране цивилних власти. Ни у једном од докумената није забележено да је неко од представника власти или Римокатоличке цркве тражио да се православне цркве не оштећују, да се не убијају свештеници. Када је Степинац дигао глас против тога? Зар сама та чињеница није оптужујућа ?

Католичка црква није и, ван сумње, неће променити став о НДХ. Да ли је у светлу те чињенице СПЦ требало да учествује у мешовитој Комисији која ће се бавити улогом Степинца у Другом светском рату?

То што је СПЦ прихватила да буде у заједничкој комисији која би се бавила улогом Алојзија Степинца у НДХ има смисла. О том питању наша црква се у овом тренутку држи врло часно и достојанствено, не прихвата то што јој се намеће, али прихвата разговор. Има наде да се дође до истина. Лично немам илузија да ће се беатификација зауставити, али овај разговор нуди могућност да се сви непорециви докази о НДХ ставе на сто.

[/restrictedarea]