Трусно европско тле

Ангела МеркелЗа „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

После шокантног „брегзита“ бесни рат око будућности најамбициознијег европског пројекта (ЕУ): Иако су пре референдума у потаји „разигравани“ различити сценарији, европски лидери су остали затечени и без чврстог плана, све је, наједном, у игри, ништа извесно и сигурно, у чему једни виде спас, другима се у томе привиђа велика опасност

Острвска брегзитска грозница тресе, више него што се очекивало и претпостављало, Континент (ЕУ). С наговештајем кардиналних промена, и на једној и на другој страни. И док се, увелико, спекулише с могућим растакањем Уједињеног Краљевства које је драматично референдумско изјашњавање (већ) драстично поделило и разјединио – Енглеска и Велс су гласали за излазак, Шкотска и Северна Ирска за останак и опстанак у Европској унији – на Старом континенту, са Европском унијом, све је у игри, и ништа извесно и сигурно.

На политичкој сцени, а више и жешће иза ње, бесни рат око сутрашњице, и судбине, уздрманог историјског пројекта, с уверењем, и отрежњењем после шокантног „брегзита“, да се (до)садашњом стазом више не може. Ако у овој прилици занемаримо најцрњи сценарио, с дефинитивним крахом европских интеграција, а и он је у игри, но са мало реалних изгледа и разарајуће енергије, чињеница је да су отворени многи, и озбиљни, фронтови.

[restrictedarea]

Мартин ШулцФЕДЕРАЛИСТИ И КОНФЕДЕРАЛИСТИ Најуочљивија је, у овом тренутку, политичка мобилизација за одсудну битку између федералиста и конфедералиста. И једни и други верују да је, с „брегзитом“, „куцнуо час“ да се изађе на барикаде и коначно, између њих, реши питање (пре)власти и (пре)моћи. Што би, макар на дужу стазу, ако не и дефинитивно, решило бескрајна спорења око суштинске природе, и коначног циља, неспорно најамбициознијег пројекта у Европи.

И једни и други, иначе, наизглед парадоксално, на барикаде излазе под истом паролом – „више Европе“ – али с посве различитим, и потпуно супротстављеним интерпретацијама њене суштине. Једни би, предвођени председником Европског парламента Мартином Шулцом и шефом Европске комисије Жан-Клодом Јункером да „превуку конопац“ на своју страну, како би парламент постао „прави парламент“ а Комисија права „европска влада“, без чега, кажу, Европска унија не може изаћи из вртложних блокада и бити ефикасна.

Тај (пре)амбициозан и политички интригантан циљ подразумева, и захтева, додатна овлашћења и компетенције наднационалним институцијама, што је могуће остварити једино свођењем, и ограничавањем, моћи Европског савета, (пре)моћне формације коју чине национални лидери, председници држава и (или) влада.

Жан Клод ЈункерПАКТ ПРОТИВ МЕРКЕЛОВЕ Шулцов и Јункеров поход на бастион европске моћи (Европски савет) представљао је главну „ставку“ пакта који су двојица љутих ривала и прeтендената на фотељу председника Европске комисије склопили у мају 2014. године. Јункер је, као кандидат (европских) конзервативаца победио у том „двобоју“ кандидата (европских) социјалдемократа, и у то време председника Европског парламента. Победник и губитник су џентлменски склопили у изборној ноћи не само „пакт о ненападању“ двојице челних људи европских важних европских институција, односно политичког „надгорњавања“ Европске комисије, као извршног органа, и Европског парламента . Склопљен је те ноћи, што је за ову прилику важније, споразум о заједничкој „ратној стратегији“ која је подразумевала јачање моћи и овлашћења у центру Европске уније и слабљење моћи и компетенција шефова држава и влада на европском нивоу.

Њихов „пакт“ је протумачен, а то је заиста и био, као смишљени удар на (моћну) Ангелу Меркел, при чему је важну улогу играла повређена Јункерова сујета: иако је био кандидат конзервативаца, њене идеолошке фамилије, немачка канцеларка је покушавала, очигледно не баш по сваку цену, да осујети његов избор. Меркеловој је сметала Јункерова претенциозност и нескривена жудња за моћи. Дугогодишњи луксембуршки премијер је очигледно имао амбиције да буде „нови Жак Делор“, један од ретких шефова Европске комисије који је могао да на „равној нози“ разговара са шефовима држава и влада у европској фамилији. За такву улогу недостајале су му, и недостају, само две „ситнице“ које је Делор имао: неспоран лични „штоф“ и, за разлику од Јункера, велику земљу из које је долазио: Француска је у то време још, под Франсоа Митераном, имала, не само формално, једнаку специфичну тежину као и (моћна) Немачка.

ШТА ЗНАЧИ СЛОГАН „ВИШЕ ЕВРОПЕ“ „Активирање“ овог двојца одмах после егзита УК, док је још варничило око тога како поступити према одбеглим, превише тетошеним и „незахвалним“ Острвљанима, представљало је аларм за Меркелову да крене у офанзиву: немачка канцеларка је „прочитала“ егзит, иако је истински желела, из прагматичних политичких разлога, да Британију задржи у кући под европским кровом, као добродошао час за дефинитивно компоновање Европске уније по њеној идеји. Меркелова, наиме, актуелни слоган „више Европе“ тумачи као више сарадње између (националних) влада, а Европску унију као договорну заједницу њених чланица, никако преношење додатних овлашћења, и суверености, Бриселу.

Кад се Јункер еуфорично огласио тврдећи да преговоре о бракоразводној парници с Лондоном треба да води (његова) Комисија, добио је „по прстима“. Из Европског савета су му оспорени и надлежност, и демократски легитимитет. Лидери су му поручили: Клод, ми смо демократски изабрани, за разлику од тебе. Била је то победа у „првој рунди“ поборника конфедерације, који Унију виде као „заједницу отаџбина“, над федералистима, који би да од ње радије створе европску „супердржаву“.

АТАК СОЦИЈАЛДЕМОКРАТА Рат око будућности Европе (ЕУ) ће се, међутим, наставити, с измешаним фронтовима, који не иду увек само раселином између националних држава и Брисела него и унутар самих чланица, укључујући и Немачку, и њихових политичких странака. Ни два сата после саопштења референдумских резултата, практично у рану зору, како открива „Шпигл“, дошло је до грозничавог (телефонског) већања кључних људи (немачке) Социјалдемократске партије, Зигмара Габријела (председник), Франка Валтера Штајнмајера и (раније спомињаног) Мартина Шулца, из којег је проистекао став да званичном Лондону не треба дозволити да се сада „поиграва“ са Европском унијом. Тај став није био мотивисан једино страхом да би још неке од чланица могле да следе пример Острвљана: требало је опоменути противнике дубљих интеграција унутар Уније. На  интернет страници, социјалдемократе су (већ у 8:45, прецизира „Шпигл“) „окачиле“ свој „позициони папир“, у којем су пледирали да се крене храбрије у стварању „нове Европе“.

У канцеларкином окружењу ово је схваћено као (не)очекивани атак коалиционих партнера на њену европску политику у којој је искључена и сама помисао на радикална прекомпоновања и мењања оснивачких споразума. Сличних варничења, и на друге и друкчије теме, међу партнерима унутар велике коалиције биће, сасвим сигурно, наредних месеци више: „млађем“ партнеру, с неусахлим амбицијама, социјалдемократама је преко потребно да се извуку из чврстог, и за њих погубног, загрљаја конзервативаца Ангеле Меркел. И, колико-толико, профилишу пред парламентарне изборе, до којих је остало (само) нешто више од годину дана.

Јанис ВаруфакисОЛАНДОВО ПОЖУРИВАЊЕ Немачка канцеларка је промптно, поводом „брегзита“, телефонирала француском председнику. Франсоа Оланд је у том, кажу дугом, телефонском разговору енергично инсистирао да се изврши снажан и егземпларан притисак на Лондон (као би се потенцијалним бегунцима ставило до знања шта их чека ако пожеле да напусте европску кућу), што Меркелова не би радо чинила: Британцима, каже, треба оставити довољно (иако не бескрајно, у сваком случају до избора нове владе и Камероновог наследника) времена да „о свему размисле“, пре него што и званично активирају члан 50 Лисабонског споразума о „разводу брака“. Оландово пожуривање да се Острвљани што пре отерају преко Ламанша у Берлину се тумачи као шанса да малерозни шеф државе, чије политичке акције не стоје сјајно, повећа утицај Француске у Европској унији, а тиме и сопствене изгледе пред скоре председничке изборе.

Непосредно после овог телефонског разговора, Меркелова је, као део њене постегзитске офанзиве, у Берлин позвала (незаобилазног) француског председника Оланда и италијанског премијера Ренција. Неки су пребрзо то огласили као стварање „тријумвирата за спас Европе“. У много чему различитих ставова и опредељења, тројка је могла само да се сагласи око (изнуђеног) компромиса: да се до септембра сроче предлози о даљем развоју Европске уније, посебно кад је реч о следећим областима: безбедности, запослености, младима и интензивнијој сарадњи у оквиру еврозоне.

Иако су се у потаји уочи британског референдума „разигравали“ различити сценарији, „брегзит“ је, очигледно, изненадио европске лидере: није постојао план шта после „дана Б“. Чињеница да се у Берлину барата са планом министра финансија Волфганга Шојблеа, навела је његовог бившег грчког колегу на тој функцији Јаниса Варуфакиса да констатује како се Шојбле „радује исходу (британског) референдума“ (иако је немачки министар, на позив његовог британског колеге, активно агитовао да Лондон остане у ЕУ), уз опаску да се у овом часу, испод површине, активирају „подмукле снаге, са значајним капацитетом, да униште Европу“. Страхује да су Италија, Финска, Шпанија и свакако Грчка „неодрживе под садашњим (европским) аранжманима“. И да ће популисти у Италији и Финској, а могуће и у Француској, тражити референдумске и друге начине „да се одвоје од Европе“. А једини човек који има план је – Шојбле: он, по Варуфакису, види сада шансу да наметне унију „засновану на перманентној штедњи“, утерујући остале чланице у „аскетски гвоздени кавез“, с нешто мало шаргарепе и с много штапа.

Грк упозорава да је Европи „начетој дезинтеграцијама“ у овом часу потребније него икада пре „грађење мостова“ и уједињавање демократа како би се избегао „суноврат у ксенофобични амбис“ налик на тридесете године прошлог века.

Пол КругманЕВРО КАО КАРДИНАЛНА ГРЕШКА И амерички нобеловац Пол Кругман увиђа да је европски пројекат „промовисања мира кроз економску сарадњу“, у „веома, веома великим проблемима“. „Брегзит“ је само почетак, пошто популистички. Сепаратистички и ксенофобични покрети добијају на значају и снази широм континента. Много је људи, примећује Кругман, који гледају песимистички на будућност Европе, и он сам „дели њихове бриге“.Кардинална грешка, по Кругману, учињена је с увођењем евра, без размишљања о томе како би једна валута могла уопште да „функционише без заједничке владе“. „Катастрофалне су измишљотине“, каже, „да је криза евра  у ствари криза морала неодговорних јужњака, а ’брегзит’ је само симптом једног (нездравог) европског стања.“

Спасоносни политички шлагворт који је после „брегзита“ у оптицају је – демократија. Како бриселску грађевину приближити човеку, учинити је поново привлачном, с обзиром на то да је „брегзит“ драматично срушио мит о Европској унији, као друштву у које сви хрле, а нико не жели да га напусти. И у трагању за демократским спасом, јављају се, међутим, контроверзе и сасвим опречна становишта: једни, наиме, у непосредној демократији виде излаз из политичке апатије, други управо у референдумском изјашњавању виде велику опасност опсена и манипулација.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *