Стварање Иберијског правца

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Осећајући се запостављено и у неравноправном положају у оквиру Европске уније, и Шпанија и Португалија, које су се свим снагама трудиле да буду примерни чланови НАТО-а, одлучиле су да потраже алтернативу свом међународном правцу

После учешћа у раду самита НАТО-а у Варшави, председник САД Барак Обама отпутовао је у Шпанију (9–11. јул 2016), што је прва посета америчког председника овој држави после 15 година – Џорџ Буш Млађи боравио је овде 2001. у оквиру своје прве европске турнеје после инаугурације на место председника САД. У Шпанији Обама је био гост војнe базe где су смештени системи противракетне одбране, који највише забрињавају Русију, а дошао је у крајње осетљивом тренутку: док он инсистира на НАТО јединству, дотле Европска унија уводи санкције Шпанији и Португалији. Посета је отворила питање будућности на тзв. Иберијском правцу (Иберија је име под којим су Стари Грци од давнина знали данашње Пиринејско полуострво. Још је старогрчки историчар Херодот употребљавао овај топоним како би означио цело полуострво).

Наиме, министри финансија ЕУ званично су одобрили увођење санкција Португалији и Шпанији за неспровођење мера за умањење буџетског дефицита током 2014–2015. године. Ове државе су добиле рок од 10 дана, тачније до 27. јула, да прихвате предложене мере, а уколико то не ураде, биће кажњене одузимањем 0,2 одсто БДП-а, или око две милијарде евра за Шпанију и 360 милиона за Португалију. Мера је усвојена иако економисти упозоравају да ће она повећати економску кризу на Иберијском полуострву, тј. незапосленост и стаганцију, а тиме и додатни пад популарности Уније. Такође, изазвала је нову свађу у Унији јер означава победу Меркелове, а пораз Жан-Клод Јункера, председника Европске комисије.

[restrictedarea]

ЕУ КАО КОЛОНИЗАТОР Генерални секретар португалског синдиката CGTP Армениу Карлуш санкције је назвао „неприхватљивом мером“, пошто су то колонизаторске а не демократске. „Европска комисија се понаша као колонизатор, који пре свега тежи да потчини друге народе и негира суверенитет португалског народа и избор властитог пута“, нагласио је. Санкције су тешко пале и Португалцима и Шпанцима, будући да Грчкој, Италији и Француској, које су у сличном положају, исте нису уведене. Португалски синдикалац је додао: „Ово показује да имамо Европску унију која је све мање разумна са аспекта поштовања уговора и која је све склонија распаду.“

Обе државе Иберијског полуострва очекивале су помоћ од Обаме, али према мишљењу шпанског политиколога Роберта Монтоја ситуација је сасвим другачија. Мадрид је демонстрирао Обами да је „добар ученик НАТО-а“ и да улога ове земље у Алијанси расте, јер је све своје обавезе дисциплиновано испунила, укључујући и различите мисије у области безбедности и одбране. Да подсетимо, Шпанија је у НАТО ступила 1982, но и поред тога главни спољнополитички проблем Шпаније постала је национална безбедност, не само због збивања на Блиском истоку и Северу Африке него и због сепаратизма и невероватног развоја криминала у земљи, због чега је ојачала армију и различита савезништва.

Поред тога: „Шпанија жели да демонстрира САД и НАТО-у да је један од најбољих ученика у разреду, тачније лојални подофицир америчке империје који трпи све и јуриша без питања. Заузврат, Обама долази празних руку, немоћан да помогне економски и политички унутар Уније, те ће само потапшати по леђима премијера Маријана Рахоја. И то на брзину, јер је посету скратио због немира у својој земљи. С друге стране, Рахој ће Обами представити успехе своје владе, похвалити се одличним односом и владе и грађана према америчким војницима на служби у Шпанији, јер Обама не иде у државе где интереси САД нису заштићени.“ На тај начин, јасно је, да су САД оставиле Шпанију и Португалију да се саме боре и сналазе.

Друга држава Пиринејског полуострва је манифестовала одређену љубомору, али и исказала незадовољство политиком Вашингтона. Наиме, према неким оценама аналитичара Португалија је занемарила односе са САД, иако је постала чланица НАТО-а пре Шпаније, односно била је суоснивач ове алијансе, као и трку за технолошким напретком, што је учинило да Шпанија постане главни савезник Вашингтона на Иберијском полуострву, иако истраживања јавног мњења ове државе (Шпаније) показују висок степен антиамериканизма. Но интересантно је да се односи Шпаније и САД (у том контексту и са НАТО) граде на личним везама, што онемогућује дијалог двеју страна о стварним проблемима и проналажење решења. Вашингтон инсистира, како пише Бернарду Пирешде Лима за португалски лист Диарио де нотицијас, на питањима безбедности и коришћењу плаже у Лажу, а општи стратешки интереси (дијаспора, енергетика, логистика, трговина, наука и техника) мало се или уопште не разматрају. Тако се зашло на једносмерни пут, где само САД остварују интересе. Поред тога, Американци имају и двоструке стандарде када су у питању Португалија и Шпанија. У свим војним мисијама НАТО-а Португалија учествује у потпуности, онако како затражи Вашингтон. Док је Португалија ишла на зближавање са Вашингтоном, чинећи огромне уступке, како би ушла у Г8, дотле је Шпанија радила све супротно – повукла је војску из Ирака, повећала присуство (против воље Вашингтона) у Латинској Америци (Венецуела, Колумбија, Мексико, Куба) како би имала више утицаја у америчком „дворишту“ и у латиноамеричкој заједници у САД, чиме има уплива у америчку спољну политику. Мадрид ово ради да би зауставио дезинтеграцију државе иза које, према неким дипломатским мишљењима, стоје САД. Зато Шпанија није признала самопроглашену независност Косова, иако је учествовала у агресији на СР Југославију – у Мадриду су проценили да тиме дају аргументе властитим сепаратистима. Политика Шпаније, није тајна, излуђивала је Американце, а то је довело до привременог захлађења односа двеју држава.

ГЛАВНА ЈУГОЗАПАДНА ТВРЂАВА НАТО Португалија је више била под контролом САД и имала је мање слободну политику. Најпре треба рећи да је 1974. године у „Априлској револуцији“ изведен преврат (водио га је амерички амбасадор у овој земљи Френк Карлучи), којим су Американци променили политички режим и довели на власт билојалне људе. То је закључак двојице португалских истраживача, политиколога Бернардина Гомеша и историчара Тиагуа Морејраде Саа, који су објавили, после четворогодишњег истраживања по архивама, обимну и пуну доказима монографију „Карлучи против Кисинџера: САД и португалска револуција“.

Ипак, Португалија има стратешки важан положај на европском делу обале Атлантског океана, што јој је омогућило да постане главна тврђава НАТО-а на југозападном правцу. Територија Португалије се углавном користи за размештај војних база, командних центара и НАТО складишта. Пет војних аеродрома предвиђено је за дислокацију авиона појединих чланица Алијансе у случају рата. Од 2010. године у Лисабону је смештена команда војнопоморских снага брзог реаговања НАТО-а, али приликом доношења ове одлуке команде НАТО-а, Португалија је још једном потврдила лојалност и дала сагласност за учешће властитих оружаних снага у операцијама овог пакта, јер учешће је „важно средство јачања утицаја у Алијанси“. Португалски војници већ су „ратовали“ на Космету, у Авганистану и Ираку, али и учествовали у свргавању Гадафија у Либији.

Петар П. Јаковлев наводи да су Шпанија и Португалија у оквиру евроатлантске заједнице градиле мишљење да су најлојалније политици Брисела и Вашингтона, како би извукле одређене бонусе. То се, међутим, показало погрешним. Када је светска економска криза ударила 2008. године, ове државе нису могле да коригују економски и социјални развој, те да предузму адекватне спасоносне мере јер ступањем у Европску економску заједницу (1. јануара 1986) и уласком у зону евра (1999) предале су та овлашћења Бриселу. Криза која је наступила отворено је указивала на алармантне сценарије пиринејских држава.

 

АЛТЕРНАТИВНА РЕШЕЊА Међутим, и Шпанија и Португалија нису спавале него су решења потражиле у својој прошлости, својој политичкој традицији. Окренуле су се бившим колонијама и оживеле неке алтернативне организације, створене знатно раније, на пример Ибероамеричку заједницу нација и Заједницу држава португалског говорног подручја, које су заживеле 1991, односно 1996. године. У новонасталим условима њихово оживљавање тече пуним капацитетом – придружило им се 19 латиноамеричких држава, бивших колонија, затим и земље Африке и Азије. Ове организације нису по вољи САД, јер залазе у њихово „двориште“, из којега су их, својевремено, успешно протерале.

Шпанија има два спољнополитичка правца – Европска унија, где су државе чланице основни партнери у систему међународних односа, и већ поменуте државе Латинске Америке, како са сваком земљом појединачно, тако и у оквиру Ибероамеричког друштва нација. Оријентација Шпаније ка Латинској Америци доводи до стварања међународног трансатлантског пространства (макрорегион). Стратешки циљ је преображај Ибероамерике у један пол у оквиру мултиполарног светског поретка који се формира. У том случају Шпанија ће бити заступљена истовремено у два центра новог система – Европској унији и Ибероамеричком друштву нација, што јој даје наду у добро позиционирање током новог распореда „фигура“ не светској шаховској табли.

У фокусу дипломатских напора Мадрида је регион Средоземног мора, јер је шпанским транснационалним компанијама успело да заузму тржишта у њему (Северна Африка и Блиски исток), а државе ових региона су за Шпанију важне и због увоза енергената. Управо са државама Блиског истока и севера Африке Шпанија је покренула велику дипломатску акцију „Алијанса цивилизација“, која би требало да ојача позиције шпанске културе, али и да ову државу учини бастионом Запада у европској борби против радикалног ислама. За безбедност Шпаније на почетку XXI века кључан регион је Африка, јужно од Сахаре. Државе попут Екваторијалне Гвинеје, Нигерије и Јужне Африке стекле су статус значајних трговачко-економских партнера и изузетно допринели диверсификацији спољашњих веза Шпаније.

Колико Шпанија придаје пажње економским питањима сведочи и одржавање радног састанка министара и менаџера 31 водеће шпанске компаније 24. јануара 2016. године, под покровитељством Министарства спољних послова. Резултат је формирање „гипке радне групе“ која треба да даје предлоге решења за настале проблеме, али и израда националне стратегије, уз примену „меке силе“ за поправак имиџа Шпаније и брендирање производа, како би се успоставио престиж роба и услуга. Влада која подржава описани курс помаже ширење шпанских ТНК на штету малих и средњих предузећа, што повећава незапосленост и самим тим оснажује политичку нестабилност.

Други проблем за Шпанију је проналажење тржишта за робе и услуге, као и јачање властитих транснационалних корпорација. Због тога је Шпанија развила мрежу економских дипломата и активирала се на пољу енергетске безбедност, јер овој држави хронично недостају енергенти, а снабдевање са Блиског истока има велике ризике. Због тога тражи нова решења. Каква ће она бити остаје да се види.

[/restrictedarea]