Случај Солжењицин или: Одељење за одстрел класика

СолжењицинПише Никола Маринковић

Поводом узбуркане друштвене и књижевне сцене у Русији, где је у току жива и многозначна расправа о писцу „Архипелага Гулаг“, разматрамо могућа поређења ових идејних сучељавања и њихов значај за разумевање књижевне и културне сцене у Србији

Текст Желидрага Никчевића „Битка за Солжењицина“, објављен у претходном броју Печата (бр. 427, стр. 58–62), потврђује тезу о блискости српске и руске културе, додуше из искошеног угла, из којег се не виде толико културне везе и утицаји колико обриси сличних дисфункционалних културних политика. Дакле, у чему је значај Никчевићевог врло информативног текста за разумевање савремене књижевне и културне сцене у Србији?

ИДЕОЛОШКИ РЕДУКЦИОНИЗМИ Према Никчевићевом запажању, у Русији је у току полемички процес редефинисања Солжењицинове улоге у руској и совјетској повести. Противници Солжењициновог наслеђа, попут Јурија Пољакова, уредника руских „Књижевних новина“, сматрају да је култним делом Архипелаг Гулаг велики руски писац „фактички позивао Американце“ да воде рат против СССР-а. На сличном становишту је и Александар Дугин, који тврди да је Солжењициново дело „суштински послужило као оружје идеолошке борбе против његовог народа“. У Солжењицинову одбрану, опет контекстуалну, стао је Захар Прилепин, с правом уочивши да ако родољубива јавност одгурне Солжењицина, прихватиће га либерали и други заступници глобализма у Русији. Интересантно је, међутим, да је Јуриј Пољаков експлицитно, као уредник „Књижевних новина“ (курзив Н. М.) уметничку вредност Солжењицинове прозе у овој полемици оставио по страни („Нећу да оцењујем књижевноуметничке вредности његовог дела“), чиме је јасно дефинисао подручје расправе као само привидно везано за књижевност, а заправо утемељено у њеној постмодерној функционализацији у различите идеолошке сврхе.

Управо у тој компоненти „Случај Солжењицин“ је адекватан и за српску књижевност. Код нас идеолошки редукционизми у историји књижевности нису ретка ствар, чак би се могло говорити о њиховом континуитету у српском књижевном двадесетом веку. Од овог редукционизма није био имун већ Јован Скерлић, који је из своје конфигурације развоја српске књижевности готово у потпуности искључио средњовековну и дубровачку књижевности. Различити редукционизми били су својствени и авангардистима, иако су они, с друге стране, успоставили континуитете са литерарном традицијом која није била на трагу Вука Стефановића Караџића. Ипак, почасно место у историји српског књижевног редукционизма свакако припада титоистичким књижевним критичарима и историчарима, чији засеци у историју српске књижевности и културе нису били ништа мање опасни чак и када су под кринком (псеудо)либерализма, попут Радомира Константиновића, своју радикалну редукцију хтели да оправдају привидом филозофског мишљења.

Захваљујући идеолошком редукционизму, српска књижевност је поново открила (између осталих) Драгишу Васића и Станислава Кракова тек крајем осамдесетих и почетком деведесетих година двадесетог века, али су тада оживели неки други редукционизми – реактуелизована је антивуковска полемика, која се проширила и на наслеђе Доситеја Обрадовића. Ниједан од ових процеса, разуме се, није необичан јер су реинтерпретације књижевног наслеђа нормална и потребна појава у развијеним књижевним културама, али само уколико не прелазе границе књижевноисторијског дискурса, колико год и он сам био порозан. Нама савремене полемике пак, почев од бесконачних и већ врло досадних напада на Добрицу Ћосића, показују да је главни чинилац у овим расправама не сама књижевна историја већ питање националног идентитета и то у синхроном виду, као начин да се постигне неопходно прекодирање српског културног обрасца (ако га и има) у користи глобалистичке парадигме. Овим процесима по ефектима је сродно и хрватско и ино својатање различитих класика српске књижевности како би се, како примећује Мило Ломпар, „све српско свело на србијанско“. Тиме коначно долазимо до идентичне ситуације као и у „Случају Солжењицин“: подручје расправе иманентно је политичко. Као такво, оно заоштрава ситуацију до инфантилног „или/или“ усијања: или Доситеј или Црква; или Вук или континуитет; или Ћосић или модерност; или Киш или назадност…

ЗА ИДЕОЛОГЕ – ДОБИТНА СИТУАЦИЈА Оваква ситуација је за постмодерне идеологе промене свести унапред добитна, што показује полемика око Солжењицина: ако победе његови противници, руски идентитет је на губитку, а ако победе његови самопрокламовани либерални следбеници, руски идентитет је такође на губитку јер заступници националног континуитета остају таргетирани као ретроградни и затуцани стаљинисти, у најблажој варијанти. Тим пре, последице овакве расправе биле би још поразније за крхку културу попут српске, јер ће она бити окрњена и осујећена било каквим исходом идеолошких полемика поводом њених класика. Ми немамо луксуз да се икога одричемо, него морамо покушати да изградимо диференциран културни идентитет, довољно широк да прихвати и Доситеја и Светога Саву, и Јована Скерлића и владику Николаја, и Киша и Бранимира Шћепановића… Уосталом, дух времена нас упозорава на то: нису ли британски евроскептици већ оглашени, на ивици расистичког дискурса, за необразоване примитивце? Зашто бисмо се, и Руси и ми, трудили да заиста и заслужимо те епитете?


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *