Сирија по југословенском рецепту

Mideast SyriaСудећи по вестима које пристижу са Блиског истока пред Сиријом је још једно крваво лето. Без обзира на значајне помаке на терену у правцу коначног уништења Исламске државе и других терористичких снага, из САД стиже нови талас претњи упућен Сирији и њеном руководству

Пише Милош Милојевић

Ваздушни удари које месецима изводе руске Ваздушно-космичке снаге одлучно су преокренуле стратешку ситуацију у корист Сиријске арапске армије и владе Башара ал-Асада. Исламска држава је колабирала у многим упориштима и у Сирији и у Ираку. У недељу, 26. јуна, „Асошијетед прес“ је известио да је према наводима команданта антитерористичких снага ирачке војске Абдула Вахаба ел Садија ирачка војска у потпуности заузела раније снажно упориште исламиста, Фалуџу.
[restrictedarea]

НА ТЕРЕНУ У Сирији снаге које се боре против исламских екстремиста и терориста напредују нешто спорије него у Ираку. То не треба да зачуди јер су ту различите терористичке формације потиснуте на релативно узак географски простор где могу дуго да одолевају на својим одбрамбеним положајима. Претходних неколико дана руска и сиријска авијација извеле су серију жестоких ваздушних удара у околини Алепа што је по свој прилици део припрема за замашнију копнену офанзиву. У Ал Малиху, на северу Алепа, воде се жестоке борбе, а сиријска војска и поред снажног отпора успева да оствари опипљиве резултате.

Ситуација у провинцији Рака је другачија. После брзог продора сиријских снага уследио је снажан контранапад Исламске државе. Наиме, сиријске снаге су успеле да релативно брзо заузму нафтна поља код Таврахе недалеко од стратешки важног војног аеродрома Табака у западном делу провинције Рака. Уследио је контранапад исламиста који је у први мах деловао као ограничени очајнички покушај. Овај напад је, међутим, довео до већег узмака сиријских снага које су се повукле на границе провинције Рака. Познаваоци прилика на сиријском ратишту сугеришу да је можда у питању широко замишљена замка за сиријске снаге с обзиром да су западни извори данима извештавали о напредовању курдских снага са севера од чега по свој прилици за сада нема ништа. Према сиријским изворима у овим борбама погинула су 23 војника а 49 је рањено. Судећи по овим извештајима тежиште операција је дефинитивно пресељено на север земље у град Алепо и истоимену провинцију где се заправо и налазе најснажније исламистичке снаге које су преостале у Сирији.

 СУДСКИ ЛОВ БЕЗ ЛОВИНЕ  Док се ситуација на фронту лагано али сигурно развија у правцу војне победе сиријске армије и опстанка Асадове владе на Западу се наставља жесток медијски, пропагандни и дипломатски притисак. Претходних месеци велика медијска пажња поклоњена је истраживањима наводних злочина сиријског режима и тзв. Асадовим папирима који су процурили до Запада. Истражитељи ових докумената наводе да имају снажан случај против Асада – чија се снага може упоредити са Нирнбершким процесом.

О евентуалним доказима за сада постоје различити наводи. Дејвид Крејн, професор права на Универзитету у Сиракузи који је раније учествовао у процесуирању Чарлса Тејлора, предводи тим који настоји да документује ратне злочине свих зараћених страна. Према наводима Шпигла овај тим је до половине ове године прикупио око 17.000 страница докумената о 12.252 различитих инцидената. С друге стране у западним медијима се од априла у више наврата писало о Асадовим папирима (Assad Files) – наводно огромној количини инкриминишућег материјала која је прокријумчарена из Сирије на Запад. Према наводима британског Телеграфа овде је реч о 600.000 страница разних докумената. Овај материјал налази се у непознатом граду у Европи а њиме се бави Комисија за међународну правду и одговорност коју делимично финансира британска влада. Поред тога, прилична количина материјала се још налази у Сирији у рукама снага супротстављених Асаду.

Објашњење како су ови документи наводно доспели на Запад је у духу криминалистичких серија: Абделмаџид Баракат који је наводно прослеђивао Асадова наређења Централној управи за управљање кризом је тајно радио за опозицију и 2013. године је пребегао у суседну Турску носећи са собом што је већу количину материјала могао. Пре тога је преко својих контаката достављао поверљиви материјал новинарима и активистима у арапским заливским земљама одакле је он прослеђиван на Запад. Овај својеврсан политички трилер детаљно је описао у свом чланку за амерички Њујоркер Бен Тауб. Према његовим речима, Баракат је на почетку кризе имао 24 године и радио је за Министарство образовања. На разговору за посао високопозиционирани званичник Салахедин ал-Наими га је упитао да ли уме да користи компјутер и како би разрешио нарастајућу политичку кризу. Одговорио је како би дао неке уступке и спровео умерене реформе. Како каже, и сам је био изненађен, што је запослен иако је још током студија био повезиван са различитим опозиционим групама. Занимљиво је да Тауб не покушава да објасни како у једној земљи где – према његовим сопственим речима – обавештајне структуре играју одлучујућу улогу један осумњичени опозиционар не само што успева да добије државну службу него га постављају на место курира између државног врха и кључних оперативних личности.

Занимљиво је да за сада ови ексклузивни материјали нису искоришћени за снажнији медијско-пропагандни притисак на Сирију и њено политичко руководство и изненађује да практично ништа од онога чиме располажу међународни истражитељи није доспело до медија жељних сензација. С обзиром да су Русија и Кина уложиле вето још 2014. године на настојања западних сила да обезбеде правну основу за процесуирање наводних ратних злочина – а што се неретко користи као алатка за снажан политички притисак против неподобних режима – мале су шансе да ће ове истраге имати било какав осим медијског ефекта. Криза у Сирији која се у војном смислу развија повољно по сиријску армију може у већој мери да измени свој ток само ако би се десио некакав снажан војни уплив са стране – баш онакав какав су недавно заговарали званичници Стејт департмента.

 ЗА И ПРОТИВ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ  Недавно је пажњу медија привукао документ чији су потписници званичници Стејт департмента – њих 51 на броју. Овај документ показује да у самој америчкој администрацији постоји широко неслагање око тога да ли САД треба да се умешају властитим војним снагама. Џон Кери, који је у јавности потврдио аутентичност документа, навео је да је он добро написан али није јасно да ли амерички естаблишмент има намеру да од овог апела направи неки оперативан план. Потписници меморандума оштро су критиковали досадашњу Обамину политику према Сирији и навели су да је потребно предузети ограничена војна дејства – најбоље ограничене ваздушне ударе сличне онима предузетим током бомбардовања СРЈ – како би се спречили масовни злочини у оним подручјима где снаге противника режима имају снажнију подршку.

Потписници наводе да су такви напади нужност како би се председник Асад присилио на изналажење дипломатског решења – и овде су се такође позвали на југословенски сценарио иако је тешко разумети како минирање једног дипломатског напора а затим прихватање неповољнијег политичког решења уз војну интервенцију представља успех америчке политике?

Уредништво Њујорк тајмса подвлачи да постоји велика разлика између критике одређене политике и давања изводљиве алтернативе. Поставља се питање какву би то интервенцију могле да спроведу САД и да ли би таквом, ограниченом, интервенцијом уопште могле да постигну неки опипљиви циљ? Ако би се као одговор на прво питање прихватили ограничени ваздушни удари, намеће се закључак да би таква дејства имала врло слабог ефекта. И то не узимајући у обзир да су као сиријски савезници у конфликт укључени и Иран и Русија. Идеја да би после вишегодишњег ангажовања и подршци Ираку и Сирији Иран олако допустио да му се измакну достигнути стратешки успеси делује наивно. Треба подсетити да је иранско руководство недавно нагласило да постигнути нуклеарни договор са САД неће бити поштован ако Американци безразложно заоштравају своју политику према Ирану.

Поставља се наравно питање – и овде је паралела са југословенским случајем поново актуелна – шта ако ограничени ваздушни удари не постигну жељени ефекат? Свако проширење тих дејстава би било повезано са многим потешкоћама – унутрашњополитичким, међународноправним и војним.

На крају, највећа препрека за било какву америчку интервенцију у региону је Русија. Иако, како наводе амерички медији, у америчкој администрацији постоји струја која верује да је могуће убедити Владимира Путина да сувише губи подршком Башару ал-Асаду делује невероватно идеја да би се Русија одрекла овако важног регионалног савезника. Када се све ово узме у обзир шансе за било какву америчку војну интервенцију у Сирији – барем до краја мандата Барака Обаме – су безначајно мале.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *