Самурај на стази ка звездама

Ретроспективна изложба слика Драгоша Калајића у Галерији РТС-а

Пише Дејан Ђорић

Овај јединствени стваралац Београд није сматрао само центром света већ и могућим средиштем будућег европског препорода сликарства, надајући се да ће се у њему формирати потпуно нови стил. Калајићев приватни и јавни живот, естетика, деловање, замисли, сликарство, однос према људима, појавама и стварима увек су били спектакуларни, одлучни, радикални и ригидни, што је био стални предмет поларизације око њега и његове уметности

Ретроспективна изложба слика Драгоша Калајића (1943–2005) под називом „Витез светлосног реда“ отворена је прошле недеље у Галерији РТС-а. Тако је, овим изврсним поводом, фокус пажње наше јавности усмерен на једну од најизузетнијих личности у новијој историји не само наше – српске културе, будући да је Калајићево јавно деловање побуђивало  пажњу како у Европи тако и у Русији. Посвећеност и истрајавање у сликарству била је само део стваралачког деловања његове вишеструко надарене целовите личности. Београдска публика по други пут се сада упознаје са ширим пресеком његовог ликовног стваралаштва, изложба се може видети до 16. септембра, а прати је и квалитетан каталог.

[restrictedarea]

ДУХОВНА ПРЕСТУПНИШТВА Живот и дело Драгоша Калајића немогуће је разумети без његових „упоришта“ (како гласи наслов друге књиге овог мислиоца) – образовања започетог у гимназији, љубави за античке класике, сликарства иницираног Медиалом и веома рано исказаног интересовања за смисао и судбину идеја. Та три почетна интересовања прожимају се, укрштају и заувек увиру у центричну личност коју можемо упознати и у анегдотама. Калајић се нервирао уколико одмах не би могао да се сети неке изреке на латинском као што је Navigare necesse est, vivere not est necesse (Пловити се мора, живети се не мора). Медиалу је први пут упознао као дечак на некој давној изложби у београдској Галерији Графичког колектива, када му је Оља Ивањицки мазним гласом рекла: „Мали, хоћеш ли да одеш преко пута и купиш ми сендвич? Гладна сам“, што је и учинио. Веома брзо ушао је у најужи круг херезијарха Медиале, поставши пријатељ са Леонидом Шејком, Илијом Савићем (који га је плашио својим причама и појавом), Љубом Поповићем, Синишом Вуковићем, Милованом Видаком и Костом Брадићем. Драган Мојовић, сликар и филозоф, сећао се да је Калајић долазио у њихово дечачко друштво и причао им о Жан-Полу Сартру, Алберу Камију и француском егзистенцијализму. Био је прерано сазрео, носио је црне рол-мајице, црне панталоне са широким каишем и црне високе чизме; због егзистенцијализма су га звали „Егзиш“. Са тринаест-четрнаест година већ је помно пратио догађања на париској интелектуалној сцени и тумачио Ничеа вршњацима који га уопште нису разумели, задовољни фудбалом, првим пивом, Карлом Мајом или евентуално Ремарком. У шеснаестој години овладао је стилом изражавања и писања који ће га обележавати до краја живота. Та рана интересовања и прве храбрости, боље рећи духовна преступништва, имала су касније тачку сабирања у естетици, идејности и сликарству који теже херојском. Када је из (пост)модерне уметности нестао витешки елемент, настојао је на сваки начин да га обнови. Његове идеје и слике, посебно он као култна фигура, као што каже његов ученик Драган Ћирјанић, „како време пролази, само добијају на сјају“. Можда ће остати упамћена и Калајићева изјава: „Грађанин је свиња која жели да умре природном смрћу.“ „А како другачије?“, упитала се једна боркиња за демократска права. Својом појавом, шармом, животом и целокупним делом дао је недвосмислен одговор на то питање. На свом путу духовног ратништва није знао за сенку било каквог песимизма. Ако је икада у Србији постојао уметник и мислилац који је волео и живео за младост онда је то био Драгош Калајић. Младост воли снажне и чисте слике, врле и светле примере, симболе и чудесне приче, авантуру и живот, што је до краја изражено пре свега код Калајића као сликара. Последње што је као уметник урадио, задњи траг налик је првом – повукао је вертикалну црвену линију, бесмртну архетипску нит живота, симболички израз духовне усправности о којој је толико и тако писао и коју је живео.

Сликар Михаило Ђоковић Тикало тог харизматичног официра и џентлмена, оснивача наше нове елите, уметника који је ходао путевима ружа и челика, најбоље је описао: „Када се изненада појавио у нашој средини, сви смо били изненађени. Међу нас је ниоткуда ступио дечак ванредне лепоте, елоквенције, бриткости ума и немалог ликовног дара. За нас је био нека врста принца и то је остао.“ Калајић – чедо Медиале, пријатељ Леонида Шејке и Оље Ивањицки, близак са Илијом Савићем, езотериком у позадини ове групе, и са Слободаном Машићем, годинама нераздвојан од Радомира Рељића и Мира Главуртића, био је неприкосновени ауторитет, arbiter elegantiarum, кога је природа на свим плановима крајње несебично даровала. У Италији, познаник Езре Паунда и припадника великих римских аристократских породица у нестајању, последњи близак с бароном Јулијусом Еволом, када није било препоручљиво дружити се с њим (Евола му је пророчки рекао: „Ви ћете обновити римску идеју“), Драгош Калајић је био ратник светлости, приређивач најбољег српског издања о самурајима, борац и естета на путу свиле и сабље попут Јукија Мишиме. У његовом духу срели су се перо и мач, а већ у „Кршевини“, првој књизи, коју је објавио у двадесет петој години, наговестио је свој пут у сфере високе политике. Био је један од највећих европских синова, а замерало му се да је издао Европу, што разоткрива непознавање његових књига, текстова и слика. Целог живота страсно је читао хеленске писце јер је сматрао да интелектуалац мора сваког дана да проведе четири сата у читању и да напише најмање четири стране текста. Више пута је писао о Исусу Христосу као „лешини с крста“, али је поштовао Божић не само као древни пагански већ и као хришћански празник. Није волео сатанизам, ружноћу, зло, сваку слабост и – модерну уметност. То су биле теме његових бруталних, убитачних и духовитих анализа, које га, поред свега осталог, сврставају и у ред не само наших најоригиналнијих ликовних критичара већ и широкоопсежних културолога двадесетог и двадесет првог века. Много пута су домаћи и страни интелектуалци (међу њима и Херберт Маркузе) остајали без речи, запрепашћени његовим дрским, али необоривим аргументима, што му је у честим дуелима и с више противника доносило симпатије публике. Само је он умео да емисијом „Огледало двадесетог века“, крајем седамдесетих година, испразни београдске улице. Како каже један теолошки образован његов поштовалац: „Он је духовно надмоћан, отуда такав став.“

ХАЈКЕ, ОСПОРАВАЊА, ПРОРОШТВА Калајићев езотеризам и лични магнетизам долазили су, појачани, из соларне сфере, из предела где сунце, коме је сликарски тежио, никада не залази. Хтео је у црнилу рата да приреди изложбу посвећену белини и светлости, али му нису дозволили. После расправа у ударним терминима италијанске телевизије, на којој је витешки бранио Србију, његова последња самостална изложба у Риму добила је велики публицитет. Пред крај живота, успело му је оно што није могао ни у напону снаге. Водећи италијански листови посветили су му целу страну, приказујући и његово идеолошко деловање – а у Србији није могао да објављује нити да се појављује у медијима. Челници Музеја савремене уметности у Београду покренули су хајку на њега – једног од стубова новије српске уметности и теорије уметности. Оспоравања су га само уверавала у сопствену вредност, забављали су га напади који га нису заустављали у цицероновском „ватреном трку“, себи је постављао сурове захтеве па је и од својих сарадника много тражио. Приликом једног од наших последњих сусрета, уз широк осмех, рекао је: „Самурај сабира снаге до четрдесете – а онда делује“. Сликао је надахнуто и у последњим годинама живота и, мада тешко болестан, објавио четири књиге, оставио бројне текстове припремљене за штампу, наступао уживо и основао „Европу нација“, наш ванредни традицијски часопис. Између визија, надахнућа и пророштава, које је оставио пре свега одабранима, биле су дубоко сакривене брижност и осећајност. Уместо да га храбрим у последњим данима живота, он је, уз осмех, веру, сигурност и бескрајну ведрину, одагнавао мој очај. На најтежем животном испиту, Драгош Калајић је показао од какве је ковине био саздан.

Желео је да изнедри „сликарство суровости“, али је деведесетих открио чари Медитерана и соларне лепоте. Шездесетих је истраживао однос форме и представе, предметног, фигуралног и апстрактног, укрштаје идеја и набрајања, метаморфозе поетика, (дис)континуирану нарацију, однос колажне, фрагментарне и целовите слике и дело као ликовни језик или концепт (кључна је слика „Кружни исказ у кругу“ из 1964). Колико близак искуству поп-арта, крајем шездесетих а по колориту можда и психоделичној уметности, касније гламурозним видовима и техници хиперреализма (сликао је и помоћу air-brush и туфовања сунђером), толико се Калајићев опус формирао на Шејкиним агломерацијама и складиштима, као и на медиалним идејама јединства супротности и магије екстрема. Пише се сада и о томе да је формирао посебан вид реализма, назван „хиперборејски реализам“, како је сам одредио своје сликарство. Он је први прави представник наше нове фигурације и теоријски претеча будућих идеја обнове слике. Неслагање са шездесетосмашким погледом на свет постепено је усмерило његово ликовно деловање ка напуштању видова историјских авангарди и окретању према естетици лепог, езотеријског и космолошког у традиционалном а не контраиницијацијском смислу. Крајем шездесетих напустио је авангардни тип сликарства, веома цењен у тим круговима и окренуо се ономе у шта је заиста веровао, по цену да не буде модеран и успешан. Своје новије слике сматрао је бољим од старих и усамљено у српској уметности направио невероватан обрт, раван духовном подвигу. После дела која нису захтевала велико ликовно умеће почео је да слика потпуно другачија, великог формата, захтевне композиције, са различитом перспективом, фигурама које подразумевају познавање анатомије и у смелом колориту. Експерименати које би многе одвели у ликовни нихилизам нису га завели, испољио се као раскошни сликар. Златни врхови митских планина, индоевропски и аријевски симболизам његових уља, одвојили су га од свега познатог на српској и европској ликовној сцени. Хералдичке, амблематске представе монументалних композиција а често и размера, налик иконолошким трактатима, изведене су у складу с хладноћом и дисциплином његових личних и надличних захтева: тврдо и строго, без видљивог трага четке, уживања у материји и чину сликања, одбацивањем сентименталности и традиционалног поимања слике. Занимао га је визионарски футуризам или археофутуризам, па је био у сталном окрету (и покрету) од прошлости ка будућности; Београд није сматрао, као Шејка и Драган Мојовић, само центром света већ и могућим средиштем будућег европског препорода сликарства, надајући се да ће се у њему формирати потпуно нови стил. Калајићев приватни и јавни живот, естетика, деловање, замисли, сликарство, однос према људима, појавама и стварима увек су били спектакуларни, одлучни, радикални и ригидни, што је био стални предмет поларизације око њега и његове уметности. Као један од наших најзначајнијих ликовних теоретичара, низом кључних текстова и ауторских изложби, још 1982. године пионирски је у светским размерама најавио постмодерну а 1968. насликао је дело наслова „Драгош Калајић говори Машићу, Шејки и Рељићу о уједињењу Европе“. Калајић је био сигурно најобразованији сликар у новијој историји српске уметности, pictor doctus, а уметност тог врлог учитеља разумљива је само у склопу његовог широког и сложеног идеолошког деловања.

ПОЉА ЗНАЧЕЊА И МЕТАСЛИКАРСТВО У фокусу сваког озбиљнијег разматрања овог сликарства је свет симбола и пренос наслеђа различитих елемената слике са циљем формирања јединства духовних вредности. Градио је паралелну типологију садржаја; идеје изнете у текстовима у одређеним тачкама поклапају се са идејом слике. Применио је метод стварања поља значења сличан сложеној структури књига које је објавио а оставио је исто толико и необјављених. На његовој слици лако би се дала утврдити примарна типологија облика који је елементарно условљавају. Одређени предмети као делови или чиниоци, могу се свести на уже појавно дејство, на своју материјалност. Челик, мермер, стакло, тканине, перје, коса, канџе, инкарнат и пластика нису само носиоци чисте визуелности већ и симболи који представљају различите културе. Оне стварају своје особене материјале који су у позадини филозофских, митолошких, естетичких и етичких вредности. Уметник са одређеним материјалима и њима одговарајућим облицима ствара ликовне односе у којима суочава историјска и метафизичка одређења. У питању је метасликарство у коме се на постмодеран начин историјски и уметнички различити садржаји користе као елементи изградње дела; класичан вид обраде тема и мотива трансцендиран је а говор слике посредан. На његовим сликама постоји виша сфера од предметне или историјске, изражава прелаз из искуственог у натчулно. Мушкарац и жена приказани су као апсолутни насупрот космичкој празнини која тражи одређење и подразумева виши ниво свести. За разлику од материјала уобличених људском руком, природни елементи као облаци, вода, океан и ваздух који преовлађују на новијим сликама, упућују да спрам појавног и пропадљивог постоји вечни, иматеријални или духовни свет. У позадини слике отвара се вертикални, небески или космички, а не подземни понор. Интегрални човек и урански сликар Драгош Калајић слично је боготражитељима, филозофима и песницима тежио превладању ужасне космичке дубине и успостављању односа према вечном. Што је ближи коначној катастрофи прави уметник пре слика за вечност. Његов ратник, владар и хероина, тајновита и лепа савезница (можда дуал или алтер его?), успевају да загосподаре непрегледним понором, сликање је магичан чин а стваралац демијург који надвладава безмерно и несвесно. Фигуре на сликама извршиоци су одређених ритуала, поступака који им дају моћ, њихов свет филмски је кадриран, приказани су на физичком и метафизичком врхунцу а сликар невино поручује „опрости за тако дуг поглед“. Калајићев космотворац и чаробница владају светом симбола, животиња, идеја и духовних порука, служе се њима да би превазишли унутрашње изазове. Људске фигуре на Калајићевим сликама могу се свести на чисте изразе енергије или интелигенције, како један езотерик каже, оне вибрирају на другој равни од земаљске, блиској можда анђеоској. Иза хаоса, флуида и аморфног, обасјава светлост као испуњење које даје смисао. Оваква надмоћна идеја, ма у којој се уметничкој форми остварила, увек има већи значај од неинтегралних, делимичних видова изражавања. Калајић не заговара само одређену стратегију, метод превазилажења (пост)модерне нецеловитости, не делује само на нивоу техноса, већ отвара трајни пут који је одувек постојао, стазу ка звездама.

[/restrictedarea]