Робинзон и заточеник свог света

ПОВОДОМ ОБЈАВЉИВАЊА ДВОЈЕЗИЧНЕ МОНОГРАФИЈЕ О ДЕЛУ МИЛАНА МИЛЕТИЋА

Пише Дејан Ђорић

Без (било чега) шокантног, морбидног, па и фантастичног, сликар Милан Милетић је успео да се инициран у ликовне тајне отисне у једну од најузбудљивијих пустоловина у историји нашег новијег сликарства, освојивши изванредну технику која му омогућује дубљу, духовну спознају

Пре непуних месец дана у Београду је објављена једна од најбољих монографија посвећених једном нашем живом сликару. Реч је о двојезичном, српско-енглеском издању о Милану Милетићу (1950). Издавач је београдска Галерија „Париски круг“ и Радио-телевизија Србије, а аутори текстова су Ђорђе Кадијевић, Михаило Бошњаковић, Срето Бошњак, Владета Војиновић и Дејан Ђорић. Живојин Иванишевић, власнике поменуте галерије, са двадесетак објављених изврсних монографија и антологија савременог српског сликарства, усамљено је у нашој средини преузео на себе мисију издавања књига о уметности коју су изневерили велики издавачи.

[restrictedarea]

СЛИКАР КОНТИНУИТЕТА Упутивши се ка сликарству савременог мајстора Милана Милетића (можда најпре у новијем српском сликарству заслужује такав епитет, уз Владимира Пајевића родоначелник је магичних и нових форми реализма), морамо бити свесни чињенице од посебног значаја. Тих и сабран сликар, уз своју супругу Тијану води смирен живот, нимало узбудљив (није ли чудесни Жорис-Карл Уисманс био чиновник) а његова свакодневна духовна авантура започиње скоро монашки, у тишини атељеа, пред штафелајем, неусловљена спољашњим. Без било чега шокантног, морбидног, па и фантастичног, Милетић је успео да се инициран у ликовне тајне отисне у једну од најузбудљивијих пустоловина у историји нашег новијег сликарства, освојивши изванредну технику која му омогућује дубљу, духовну спознају. Текст о овом сликару требало би да одговара његовој унутрашњој биографији, а подаци о његовом животу и делу могу се пронаћи у књизи интервјуа Милоша Јевтића „Призори Милана Милетића“, најбољем извору те врсте, у форми исповести. Полази се од становишта да је за овог сликара мање важно спољашње искуство, њега најмање као поједине савремене уметнике занима социологија и политизација уметности. Уместо сувопарне теорије или пикантерија и скандала из репертоара савременог популизма, уметности постмодерно схваћене као спектакл, превласт визуелног над ликовним, популарне над високом културом, мајсторове слике откривају скривену повест, неке праве и нимало јавне разлоге настанка дела, смисао и значење који не бледе са временом, чиме се тежиште помера са животног и друштвеног на индивидуално, лично и вечно. У том смислу уметник каже: „Нисам сликар инспирације, већ сликар континуитета“ и додаје „Обично не радим по циклусима. Углавном идем из слике у слику, и тако стварам сликарство континуитета. Мислим да свака слика произлази из претходних, а све слике чине једно, јединствено сликарство“. У време уметничког номадизма, када многи ствараоци напуштају своје досегнуте вредности због истраживања и експеримената, овог сликара занима идеја стила, ликовног трајања и поштења. Своју науку (слику ствара на скоро научни начин, са утврђеном методологијом и разрађеним поступком) о бићу слике не види у занатским средствима већ у мисаоном, умеће је само повод. Слика крајњи исход има у мишљењу, сликар се креће од осећања до промишљања или, како каже, „Правилно мислити у сликарству је важно исто колико и добро цртати и сликати. У неким случајевима можда и више“. Уметник је који мисли своје дело, отуда онтолошка утемељеност и извођачка истрајност, па је његова „Слика образац довршености, зрелости и целовитости“ (Срето Бошњак). Занима га најпре „феномен који има најчуднију природу да привид представи као истину, одсуство као присуство, а тајну као трајно привлачну моћ имагинације“, каже Бошњак.

Може се рећи да слике Милана Милетића личе на свог аутора: сабране, центричне, поуздане и оштре, нема подвојености између дела и творца, карактера и естетике. Његов поглед продире до центра проблема. Осим вештине која се уочава на његовим сликама, оне имају и поетску вредност, али без сентимента и испразне реторике. Никад исхитрен, увек прибран Милетић и његова уља упућују на скоро заборављену истину: слика је облик мишљења, посебан и издвојен, а сликар је филозоф, Робинзон и заточеник свог света. Ликовни облик мишљења има своје законе који захтевају вишеслојно откључавање, дешифровање и ресемантизацију. Милетић је кључар тајне одаје у кули уметности, чувар архетипске тајне, његове слике предворје су мисаоности, а опрезно и истрајно обраћање Леонарду да Винчију није нимало случајно. Тај велики уметник не само да је сакралну готску уметност препородио у ренесансну, теологију у истраживачку естетику лепог, не само да је сликарство као превару ока (trompe l’œil) и вештину (technae) претворио у лепу и слободну уметност (artes bonae, artes liberales) и од средњовековног заната створио науку, теорију и систем (ars) већ је био можда први уметник најдубље свестан поетске и филозофске димензије сликарства. Милетићево обраћање Леонарду и Јану Вермеру не потиче из формалне оптике међуодноса, анахронизма и постмодерне циничне рециклаже стилова. За њега Леонардо није само врли, велики учитељ већ симбол узвишене мисли, стања духа, среће и љубави. Из те праидеје проистиче Милетићев опус, закључан, затворен и заштићен, који се тешко разоткрива, окренут више аутору него посматрачу.

МАЈСТОР УНУТРАШЊЕ ГЕОГРАФИЈЕ Поред Леонардове парадигме, овај сликар усваја и друге високе захтеве традиције. Познато је да су ренесансни мајстори дуго трагали за савршенством, понављајући често једну слику у више варијанти. Милетић истражује наоружан само својом занатском вештином и виспреношћу. Његова тајна није ни у каквој дивљој, фантастичној, опскурној, езотеријској мисли која пали бенгалске ватре страсти или страха. Он би радије да сазна нешто о малим стварима – какво се чудо крије у шкољци и ораху, зашто јабука трули, шта значе свеже и печено, зашто се зид временом осипа, шта су лик, одраз и Прволик, у каквом су односу слика и скулптура, у чему се разликује једра пролећна трешња од једрог женског тела. Слично Леониду Шејки, он је можда пре сликар процеса, стања и унутрашње географије света него савремени реалиста, што подразумева постављање крајњих, онтолошких, суштаствених питања, која понављајуће, попут еха или јеке времена одзвањају у његовом делу. То је дијалог са Творцем. Милетић промишља слику, упућен ка филозофском аксиому: сумњи која прожима сваког правог ствараоца, слаби га или снажи, зависно од његовог формата. Сликар сумња јер верује, опрезан је јер проверава, суздржан је јер одмерава сваки потез. Стога су му слике као инструменти, избаждарене и  прецизне, не може им се ништа додати ни одузети, понекад скоро савршене.

[/restrictedarea]