После брегзита долази „Амегзит“

Американци ће знати да је њиховој игри дошао крај оног тренутка када Русија успе да склопи савезништва, истовремено са четири велика центра мултиполарног света: Пекингом, Анкаром, Токиом и Берлином

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Желим још једном да изразим своје жаљење и дубоко саучешће породици погинулог руског пилота и кажем „Извините“ – написао је у понедељак турски председник Реџеп Тајип Ердоган, у свом писму руском колеги Владимиру Путину. На тај начин, нису се обистиниле прогнозе оних који су тврдили да Анкара никада неће да изговори директно извињење Москви за новембарско обарање „сухоја“. Показало се, још једном, да Кремљ на располагању има одличан коктел спољнополитичких „лекова“ и да руске дипломатске методе дају чак и боље терапеутске резултате него пука примена силе. А, заправо, најбоље делују када се примењују комбиновано. И то на празан стомак.

То је показала и протекла, бурна недеља у свету – нема догађаја да није, на овај или онај начин, био повезан са Москвом. Водећи светски медији поново су почели да пишу о Русији са поштовањем. Тако је најпре британски „брегзит“ оцењен као тријумф Путинове политике. Па је затим одржан самит Шангајске организације за сарадњу у узбекистанској престоници Ташкенту, где је ова моћна алијанса на челу са Кином и Русијом, још више ојачала пријемом Индије и Пакистана. Тако сада, осим што окупља половину светске популације, ШОС први пут обједињује и више држава чланица нуклеарног клуба, него НАТО. А то већ много говори.
[restrictedarea]

ШЛАГ НА ТОРТИ Путин је одмах после самита ШОС отпутовао код Си Ђинпинга у Пекинг, где су две земље потписале педесет споразума и уговориле будуће послове вредне десетине милијарди долара. Али, још важнија је најава да Кина и Русија почињу разговоре о обједињавању двају својих интеграционих пројеката: Евроазијског економског савеза (ЕЕС) и новог „Пута свиле“, што би у догледној будућности могло да доведе до економског и политичког обједињавања читавог евроазијског простора. Истовремено, дошла је и вест да су Токио и Москва постигли видан напредак у решавању проблема око спорних Курилских острва. То је једина препрека за коначно закључивање мировног уговора, који две земље још увек нису потписале после Другог светског рата. Ово је, ако се обистини, изузетно алармантна вест за САД, јер полако али сигурно води ка окончању америчке тихе окупације Јапана дуге седам деценија. И, на крају, као шлаг на торту стигло је Ердоганово историјско – извини.

А то је потенцијално још тежа вест за Вашингтон. Американци ће знати да је њиховој игри дошао крај оног тренутка када Русија успе да склопи савезништва, истовремено са четири велика центра мултиполарног света: Пекингом, Анкаром, Токиом и Берлином. Не може да се не примети да је протекла недеља донела прилично занимљиве и повољне вести за Москву на сва четири правца. О другим пријатељима Москве, попут Техерана, Делхија, Карачија, Каира, Јоханесбурга, Хаване, Дамаска, Београда – да се и не говори. А таквих, Русији блиских престоница, има у свету још на десетине.

Ердоган у свом писму Русију назива „другом и стратешким партнером, са којим Турска не жели да квари односе“. „Никада нисмо имали жељу и директну намеру да оборимо авион који припада Руској Федерацији“, пише турски лидер и описује како је Анкара ризиковала и уложила велики напор да извуче тело руског пилота „од сиријских опозиционара“. Тиме је Ердоган фактички, мада не и директно, признао и да је руски авион оборен над Сиријом, а не над Турском. „Свим срцем делим бол породице руског пилота и ми је доживљавамо као турску породицу. У име олакшавања бола и тежине нанете штете, спремни смо на сваку иницијативу“, поручио је Ердоган покајнички и додао да су већ предузете правне мере према грађанину Турске чије се име повезује са смрћу руског пилота. Како наводе руски и турски медији, реч је о Алпарслану Челику, који је раније представљан као човек из самог срца Ердогановог режима. Турски лидер подвукао је своју спремност да учини све могуће у циљу обнављања традиционално пријатељских односа између Турске и Русије, као и да заједнички реагују на кризне појаве у региону и да се боре против тероризма.

НЕУМОЉИВЕ ЧИЊЕНИЦЕ Руски званичници, међу којима и Валентина Матвијенко, председница Савета Федерације РФ, Горњег дома парламента, изразили су очекивање да би Ердоганов корак, макар и учињен са великим закашњењем, могао да води оздрављењу билатералних односа две земље. Мада су многи прозападно оријентисани посматрачи били изразито скептично расположени према самој могућности да би „султан са Босфора“ могао да савије кичму пред Путином, то се ипак десило. Москва је у спору са Турском остала при најчвршћим позицијама и није се померила ни за милиметар – слично као што се већ две године не помера у вези санкција и контрасанкција са Западом. Путин, напросто, чека да његове контрамере одраде своје и при том не показује знакове нервозе. На све „прогнозе“ разних аналитичара, да Москва наводно не може да издржи дуготрајну конфронтацију са „моћним“ играчима, попут САД, ЕУ или Турске, из Кремља увек стиже исти, смирени одговор: Ми смо за сарадњу, али нисмо започињали сукоб и зато први корак треба да повуку они који су мислили да са Русијом могу да разговарају језиком силе, ултиматума и претњи.

Забавно у свему томе је што, најпре полако, а сада све брже и обухватније, оваква Путинова стратегије почиње да убире плодове. Додуше, Русија је већ платила извесну цену кроз западне санкције и огроман пад прихода од спољне трговине и продаје нафте по сниженим ценама, али треба приметити да западни савез већ пуца по шавовима – иако их је и саме срамота да то признају.

Чињенице су, међутим, неумољиве. Брегзит, као окидач за најстрашнију кукњаву и праву хистерију прозападних кругова о наводној „руској завери“, несумњиво носи много више позитивног него негативног за Москву. То је оценио и један од водећих креатора спољне политике Вашингтона према Русији, бивши амерички амбасадор у Москви Мајкл Мекфол, познат по неуспешном извођењу „револуције белих трачица“ против Путина, 2011. и 2012. године. На сајту „Вашингтон поста“, Мекфол је објавио да ће највећу корист од брегзита, имајући у виду слабљење „европског друштва“, да има Русија. „Сада Европа слаби, а Русија, њени савезници и њене мултилатералне организације, јачају и чак прикључују нове чланове. Путин, наравно, није био разлог гласања за брегзит, али то ће ићи наруку њему и његовим спољнополитичким циљевима“, тврди Мекфол.

Даље његово писаније постаје још занимљивије. У дугорочне последице иступања Британије из ЕУ, Мекфол као најважније убраја „искључење Европе“ из интересне сфере „англосаксонаца, то јест САД“. „Не ради се о независности Велике Британије од Европе, већ о независности Европе од САД“, тврди бивши амбасадор и оцењује да ће брегзит „у крајњем збиру ослабити саму Унију“. Мекфол је још додао и да резултат британског референдума може утицати на санкције Запада против Русије, раст и јачање европских политичара и покрета који су против ЕУ, као и слабљење Лондона, главног америчког савезника.

Као још један руски пробој, овог пута на истоку, експерти наводе приближавање ставова Москве и Токија око заједничког економског управљања Курилским острвима. Московска „Известија“ је објавила да су јапански званичници ипак дозволили ову могућност, коју је Кремљ предлагао још од времена Совјетског Савеза. Ниједна јапанска влада до сада није хтела ни да чује за тако нешто, јер би се сматрало срамним чином издаје. У совјетско и време Бориса Јељцина, такво понашање је било и разумљиво, јер је Русија била сила у слабљењу, па чак и распадању.

Не само Курили, већ и Сахалин, па и многе друге области богате ресурсима за јапанске романтичаре деловали су као надохват руке. Међутим, већ деценију и по, Русија не само што приметно јача на свим пољима, већ показује дипломатску чврстину каквој би могли позавидети и сами потомци самураја. Ердоганово писмо такође је одраз признавања ове реалности. Зато су Путин и јапански премијер Шинзо Абе, још у мају у Сочију најавили прилично занимљиве обрте, а посебно је индикативно да се шеф владе у Токију последњих година чешће састајао са руским лидером, него са својим „западним савезницима“. Ваљда је Абе добро разумео Путинову поруку о Курилима: „Ми смо спремни много тога да купимо, али ништа не продајемо“. Да ли је Абе први премијер у Токију који је спреман Москви нешто да прода, у замену за стратешко партнерство, па чак и савезништво, могло би да буде јасније после Путинове предстојеће посете Јапану.

РАСПЛЕТ ПОСЛЕ АМЕРИЧКИХ ИЗБОРА Тако се кристалише ситуација на свим руским кључним правцима. Ако су тачне Мекфолове прогнозе, ЕУ са мањим утицајем англосаксонског фактора, могла би да буде више вољна за договор са Русијом – практично је свима јасно да Москва неће попуштати под притисцима. А кад се једном крене у отопљавање односа, онда је потенцијал сарадње готово неисцрпан. Други правац је турски, односно црноморско-кавкаски у целини, а са њим повезан и балкански. То би могло да значи обнављање разговора о гасоводима Турски и Јужни ток, што не би требало да буде питање далеке будућности.

Трећа и четврта тачка додира су, осим већ поменутог Јапана, и Средња Азија, Кина и Индијски потконтинент, који све складније сарађују у оквиру ШОС-а, као организације која више не крије свој војнобезбедносни карактер. Одлучност Пекинга и Москве, која је издржала проверу у последњих 15 година, чине да све више држава, и на Истоку и на Западу, почиње да увиђа снагу ове алијансе. Као што, на другој страни, виде „снагу“ НАТО-а који има озбиљних потешкоћа да у свој састав увуче и малену Црну Гору, а камоли неку крупнију државу. Примери Украјине и Грузије најбоље су показали како пролазе земље које би да уђу у НАТО без зеленог светла из Кремља. Очита неспособност НАТО-а да заштити своје „савезнике“ није најбоља препорука другим државама које размишљају о прикључењу америчкој војној алијанси.

Тако би могло да се покаже – мада још увек нема неоспорних доказа за то – да су Русија и Кина, не улажући превише напора, забили клин у само срце западног, тачније америчког „царства“. Тиме се могу објаснити и неразумно агресивни потези које Вашингтон и НАТО повлаче према Русији. Ово срљање у конфликт, рачунајући и све присутније покушаје да се недемократским методама оспори и анулира резултат британског референдума, може довести до још већих потреса у западном табору.

Не треба бити превелики оптимиста па веровати да ће све европске државе бесконачно дозвољавати да им Вашингтон „продаје циглу“. После „избацивања“ Лондона, неће бити изненађење ако поново прораде старе везе Москве са Берлином, Паризом и Римом, уз асистенцију неколико других чланица ЕУ. Зато ће наредних неколико месеци бити кључни, јер ће се показати на који начин је Америка одлучила да парира овим ударима из Москве. Коначни расплет требало би да донесе исход председничких избора у САД, после чега ће бити јасно – да ли се Америка повлачи из Европе, или ће заратити због ње. После „брегзита“, на реду је „Амегзит“.
[/restrictedarea]