Погодите – Чији је писац и чије је његово дело

О односу књижевности и идентитета

Zoran AvramovicПише Никола Маринковић

Проницљиви читалац долази до поражавајућег закључка да постоји одређени континуитет између оних чланова Ултиматума из 1914. године који се односе на просветну политику, скорашњих политички мотивисаних „истраживања“ српске књижевности и најновијих захтева за променом свести који, подржани институционалним одлукама, резултирају у наглом процвату тзв. регионалистичких књижевних и културних иницијатива

Читање књижевности из перспективе њеног удела и везе са другим уметничким и друштвеним праксама већ дужи низ година готово је привилегован начин проучавања ове уметности. Ова истраживања махом су везана за однос књижевности и идентитета, где се потоњи ограничава на политичким интересом омеђен временски одсек, па се самим тим и коначним резултатом таквих истраживања испоставља (не)одговорност књижевности за одређене националне политике. Оваквих злонамерних истраживања српске књижевности у последњих 25 година било је одвећ много, чиме проницљиви читалац долази до поражавајућег закључка да постоји одређени континуитет између оних чланова Ултиматума из 1914. године који се односе на просветну политику, ових политички мотивисаних „истраживања“ српске књижевности и најновијих захтева за променом свести који, подржани институционалним одлукама, резултирају у наглом процвату тзв. регионалистичких књижевних и културних иницијатива.

knjizevna_raskrsca_identitet_andric_crnjanski_vИЗАЗОВ И ОДГОВОР Отуда је изазов анализе књижевности из перспективе идентитета, који је пред себе поставио Зоран Аврамовић, изузетно сложен. С једне стране, треба избећи политички императив у овим истраживањима, али и не занемарити очигледну везу књижевне и ине политике у једној култури. С друге стране, идентитет је потребно сагледати у његовим унутрашњим променама и односима са другим националним идентитетима, избегавши тиме две замке оваквог проучавања: привид монолитности националног идентитета подједнако као и политички мотивисано сагледавање идентитета као пуког конструкта елита, чиме се одриче његово постојање у предмодерно доба.

Зоран Аврамовић је ове замке успешно избегао. Он полази од Шпенглерове дефиниције културе као скупног појма „великих симбола, осећања, мишљења и разумевања живота“. Културом се ствара и „примењује интерпретација стварности у којој човек живи, а она укључује сећање на прошлост, доживљај стварности, пројекте будућности, моделе мишљења и понашања“. Својом ширином ова дефиниција омогућава диференцирано разумевање идентитета, док раслојеност термина које Шпенглер, а за њим и Аврамовић користе, омогућава да се неки савремени појмови, „као културни плурализам, интеркултурализам, региокултурализам итд.“ изједначе са појмом културних додира, који има много неутралније значење и (још увек) не носи бреме заповедане вредности. Неутралност овог појма омогућава Аврамовићу да, пишући о дисконтинуитетима у развоју српске културе, њеној одређеношћу перманентним отпорима и адаптацијама страних утицаја, све време ипак подразумева условну целовитост српског народа и протезање његовог идентитета кроз историју. Отуда унутар српског националног корпуса, пише Аврамовић, постоји „више културних и књижевних традиција“ чије постојање не негира сам национални корпус.

У оквиру тих промена унутар националног идентитета, а он увек постоји и никада није исти, Аврамовић открива три чиниоца који ипак имају одређен вид сталности тј. одолели су друштвеном и државном дисконтинуитету: то су књижевност, митологија и православна вера. Иако је митологија, по нашем суду, лоше изабран термин јер може упућивати на развијен систем митских представа о чему је упитно говорити у оквирима народне књижевности Срба, књижевно стварање на српском језику, припадност православној вери и колективна егзистенција у оквиру различитих модела косовског мита јесу једини континуитети српског народа, макар његовог већинског дела.

НЕОДРЖИВА ПОСТАВКА Паралелно са овим континуитетима, унутар српске културе постоје и идентитети створени у контактима са другим културама, у чему је књижевност предњачила. Ове скривене, двојне и контактне идентитете Аврамовић истражује у другом делу књиге, на примерима из дела Милоша Црњанског и Иве Андрића. Ови есеји тиме повезују Аврамовићеву књигу са његовим пређашњим културолошким делима, највише са Одбраном Црњанског, Огледима из књижевности и културе, али и са помало заборављеном књигом Чији је писац и његово дело. На тај начин се Књижевна раскршћа испостављају као још једна Аврамовићева књига настала у некад прећутној, некад експлицитној полемици са ништитељима националног идентитета који, скривени иза маске савремене теоријске мисли (тачније, једног њеног дела) циљано проналазе дисконтинуитете унутар српске културе не би ли јој оспорили прво целовитост, затим и постојање. За Зорана Аврамовића, показује ова књига, таква поставка је неприхватљива, али не само зато што је противна интересу српске културе већ и што научно није одржива.

 

Славица Гароња

ВРТ ТАЈНИ

 

Vukotic-Media_logoПод насловом „Врт тајни“ први пут су на једном месту сакупљене приповетке српских списатељица које су стварале до 1950. године. Проф. др Славица Гароња одабрала је 15 најважнијих имена у овој збирци коју објављује „Вукотић медиа“.
Један век српске женске приповетке – колико обухвата ова Антологија – временски је распон у коме су први пут и комплексно сагледане књижевнице које су стварале приповедну прозу, у свом богатству пружених језичких могућности, стилских праваца и тема. Слика коју нуди српска женска приповетка од 1854. до половине 20. века у овој антологији изузетно је разуђена, поетски, тематско-мотивски разноврсна и провокативна.Под насловом „Врт тајни“ први пут су на једном месту сакупљене приповетке српских списатељица које су стварале до 1950. године. Проф. др Славица Гароња одабрала је 15 најважнијих имена у овој збирци коју објављује „Вукотић медиа“.

Од петнаест књижевница, познатих, а чешће мање познатих или већ давно заборављених, одабрано је тридесет пет приповедака, којима су покривене све значајне стилске епохе и правци, језички дискурси (са дијалекатским примерима), региони, као и разноврсна тематика: од дубље прошлости и фолклора, преко београдске, сеоске и паланачке средине, прича из Великог рата, социјалне и модерне урбане тематике, до љубави и еротике.

То је раскошна лепеза једног дугог времена сазревања (углавном до сада неишчитане) женске приче која је по овим примерима – респектабилног домета за неку будућу историју српске књижевности.

У Антологији су заступљене следеће наше књижевнице које су стварале у распону од 1854. до 1950. године: Милица Стојадиновић Српкиња, Милка Гргурова, Драга Гавриловић, Лепосава Мијушковић, Јелена Димитријевић, Анђелија Лазаревић, Даница Марковић, Исидора Секулић, Смиља Ђаковић, Милица Јанковић, Мара Ђорђевић Малагурска, Јела Спиридоновић-Савић, Фрида Филиповић, Јелена Библија, Милка Жицина.

Намера издавача је да ова антологија добије и наставак у сагледавању стваралаштва српске женске приповетке од 1950. године до данас.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *