Подметање геноцида

Скупштинска резолуција о Сребреници

Скупштина СрбијеПише Стефан Каргановић

По злу познати „Извештај о Сребреници“ некадашњег председника Републике Српске Драгана Чавића, послушно срочен према упутствима страних налогодаваца и усвојен под бруталним притиском, нанео је трајну бруку и штету Републици Српској. Сличан бестидни сценарио сада је на реду и у парламенту Србије

Пре неколико година, приликом интервјуа на сарајевској телевизији, лингвиста светског формата и водећи јавни интелектуалац данашњице Ноам Чомски овако се изразио о Сребреници: „Ако тврдите да је Сребреница била геноцид, то је у реду, ви имате право ако желите да то тако назовете, али онда ћу ја, као лингвиста, морати да пронађем неки други израз да бих веродостојно описао Холокауст и оно што се догодило у Аушвицу.“

[restrictedarea]

КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ Сувишно је напомињати да после тога професор Чомски никада више није добио позив да гостује на сарајевској телевизији. Још је излишнија помисао да би оцена овог америчког интелектуалца могла утицати на размишљање интелектуалних громада као што су Чедомир Јовановић и Ненад Чанак. Поред деветорице других посланика у Народној скупштини Србије, они су подносиоци предлога да се, по „хитном поступку“, усвоји скупштинска резолуција где ће, у име српског народа, Сребреница бити проглашена за геноцид а Србија морално и политички повезана са тако дефинисаним злочином. Са свим несагледивим последицама које из те подлости следе.

Слично подметање сребреничког кукавичјег јајета Народној скупштини Србије сребренички лоби је покушао 2010. године, али без жељених резултата. Кључна реч, без које, за њихове политичке и пропагандне сврхе, резолуције и декларације губе сваки значај – геноцид – услед бурног противљења јавности морала је да изостане из текста који је, уз огроман притисак тадашње владајуће коалиције, Скупштина на крају ипак усвојила. Међутим, без магичне речи „геноцид“, за сребренички лоби било какав усвојени папир овакве врсте потпуно је безвредан зато што, у таквој суженој редакцији, његовим страним спонзорима и налогодавцима не омогућава у пуној мери да наставе са политичким уцењивањем и моралним мрцварењем Србије.

Узгред, да подсетимо заборавне, 2010. сребренички лоби је прибегао превари у настојању да убеди јавност да прихвати једнострану сребреничку резолуцију која је тада предлагана. Свечано су обећали да ће, чим њихова резолуција буде усвојена, следећа на дневном реду бити скупштинска резолуција која ће озваничити сећање и одати почаст хиљадама српских жртава на подручју Сребренице. То лицемерно обећање – и ово је сувишно напомињати – никада није одржано. Српске жртве сукоба на подручју Сребренице између 1992. и 1995. до данашњег дана званично су непризнате од стране Скупштине Србије. Јовановићу, Чанку и њиховим бестидним истомишљеницима ни на памет није падало да их у свом нарученом тексту барем pro forma помену.

 

НЕДОВРШЕНИ ПОСАО Ове године вратили су се на свој „недовршени посао“ (unfinished business, по терминологији њихових шефова), са задатком да на препад и превару, и по сваку цену, опет покушају да обезбеде усвајање скупштинског акта који понижава Србију. Текст који овде желе да наметну формулисан је да испоштује не само терминолошки критеријум коришћење речи „геноцид“ већ да на ову тему најзад успостави и законодавну симетрију између две српске државе, Републике Српске и Србије. Под претњом смењивања и другим уценама, 2004. године у Републици Српској темеље тој симетрији кукавички је положио тадашњи председник Републике Српске Драган Чавић. Чавићев инфамозни „Извештај о Сребреници“, послушно срочен према упутствима страних налогодаваца и усвојен под бруталним притиском од стране парламента Српске у Бањалуци, нанео је трајну бруку и штету Републици Српској. Сличан бестидни сценарио сада је на реду и у парламенту Србије. Спроводе га Чавићеви овдашњи једномишљеници и политички партнери.

Сребреничка резолуција која је пре неки дан предложена у Скупштини Србије следи образац резолуције коју је прошле године Велика Британија покушала да прогура у Савету безбедности УН, а на коју је Русија ставила вето. И овога пута, препад и превара су методологија којом се сребренички лоби служи ради постизања својих циљева. Јавност је за предложену резолуцију сазнала тек 29. јуна, нешто више од десет дана пре сребреничке комеморације, уз захтев подједнако затеченој Скупштини да се пре 11. јула званично изјасни с тим у вези. Отуда захтев за усвајање резолуције „по хитном поступку“. Прозападни и про-НАТО предлагачи сребреничке резолуције у Скупштини Србије срачунато су своје намере држали у тајности до последњег могућег тренутка, да би усвајање прогурали путем емотивног притиска и без суштинског разматрања. Предлагачи ове резолуције у Србији уопште нису заинтересовани за транспарентну јавну расправу о томе шта се стварно догодило у Сребреници, а још мање о томе има ли Србија са тиме икакве везе.

13 ЕВРА Непоштена – али карактеристична – средства којима се сребренички лоби служи да своју резолуцију наметне кроз Скупштину покреће неколико значајних питања. Пре свега, да ли је уопште посао српског парламента да изгласава политички пристрасне резолуције о Сребреници, чиме би у име српског народа као целине прихватио терет кривице за један контроверзан и после две деценије још увек нерасветљен злочин? Да ли је исправно и у складу са доказивим чињеницама називати оно што се догодило у Сребреници – геноцидом? Да ли је коректно у парламенту једне озбиљне државе колегама поставити заседу на тему од овако капиталног значаја, а не обезбедити довољно времена за исцрпну и неспутану јавну расправу?

Опортунистички и аморалан однос злоћудног сребреничког лобија према Сребреници најизражајније одсликава понуда, уочи овогодишње комеморације у Сребреници, кич мајице са крупним бројевима исписаном цифром од 8.372 жртава наводног геноцида, све по цени од 13 евра. На промотивној слици, у знак уцвељеног сећања на ову трагедију, приказана је насмејана девојка, са палцем уздигнутим нагоре.

Ова реприза скупштинског препада из 2010. године утолико је подлија и безобразнија зато што од тада до данас није откривен ниједан доказ којим би кредибилитет лажног сребреничког наратива био оснажен. Напротив, службена прича је доживела серију колосалних пораза од којих се никада неће опоравити, и то пре свега у Хашком трибуналу. Отуда, Јовановићева и Чанкова резолуција, између осталог, захтева са њиховог становишта врло умесну забрану „негирања геноцида“ и увођење у школски програм наставе о наводном сребреничком геноциду, да се деци од малих ногу о Сребреници испирају мозгови.

Као што „Историјски пројекат Сребреница“ већ годинама указује, „сребренички геноцид“ нема никакве везе са чињеницама или искреним саосећањем према невиним жртвама стрељања. То је у потпуности политизована ујдурма у служби агенде која нема ничег заједничког са интересима муслимана у Босни и Херцеговини, већ је – као што наглашава шејх Имран Хосеин – срачуната да изазове трајно непријатељство између муслимана и православаца на Балкану. Циљ је да се помоћу лажне оптужбе за геноцид између ове две заједнице у Босни и Херцеговини распири узајамно исцрпљујући раздор што ће НАТО-у омогућити да тим подручјем унедоглед управља и пљачка његове ресурсе, док све време супротстављене стране цинично гура једне против других. Сребреничка резолуција предложена у Скупштини Србије, где се Сребреница квалификује као „геноцид“, имплицирајући да су Србија (и самим тим српски народ) одиграли улогу у тој операцији под лажном заставом, саставни је део те злобне агенде.

КаменКОНТРАРЕЗОЛУЦИЈЕ Сребренички лоби и његови сарадници у Србији терали су лисицу а истерали медведа. Посланик Маријан Ристичевић понудио је колегама други, избалансирани нацрт резолуције који се клони неутемељених правних квалификација и све жртве ратних дејстава у Босни и Херцеговини, без обзира на националност и веру, сврстава у исти ранг, што је сребреничком лобију неприхватљиво. Трећи нацрт предложен Скупштини предвиђа доношење резолуције, ако се већ о геноциду мора, којом се осуђује геноцид који одавно чека да дође на дневни ред – онај почињен у НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима.

Било би наивно претпоставити да ће сребренички лоби, ако не успе да добије осамдесет потписа неопходних за стављање резолуције на скупштински дневни ред „по хитном поступку“, једноставно одустати од своје опаке замисли. Њихов задатак је да понизе Србију и њене установе. Ако им то не пође за руком „по хитном поступку“ пре 11. јула, њихови прагматични финансијери и наредбодавци ће им издати упутство to hunker down (да упорно наставе даље) и да захтевају усвајање сребреничке резолуције која ће садржати реч „геноцид“, па макар то било и после 11. јула.

Као увек до сада у сличним ситуацијама, инострани притисци ће прорадити паралелно са дејством домаће Пете колоне. Зато не сме бити опуштања све док Народна скупштина Србије, са плебисцитарном подршком целокупне српске јавности, ову срамну резолуцију не поцепа, одбаци у потпуности и сручи у лице бестидницима који су је предложили.

Александар Дугин, руски социолог и филозоф

Трећа сила

Иза међунационалних и религиозних сукоба увек стоји нека трећа сила, која их користи за своје циљеве и интересе. Управо тако је било у случају Сребренице, а такође у случају распада Југославије, као и распада Совјетског Савеза. Увек морамо потражити „налогодавца“, политичког корисника, када су у питању крваве трагедије овакве врсте… Уложимо напор да дођемо до истине, зато што је највећи део онога што „знамо“ о Сребреници – лаж. Сребреница је страшна трагедија и морамо наћи њене дубље узроке… Када људи који су вековима живели заједно, једни поред других, наједном почну да се убијају, то не може бити спонтано зато што је страно њиховој традицији. То је било испровоцирано, у оквиру вештачки изазваног сукоба. Позивам све поборнике традиционалних вредности на јединство и солидарност, у заједнички фронт против Новог светског поретка и његових крвавих неимара.

Рекли су о Сребреници

 Шејх Имран Хосеин, исламски теолог

У Сребреници је спроведен систематски план погуран од стране Запада и НАТО…

 

 Ефраим Зуроф, израелски историчар и директор јерусалимске канцеларије Института „Симон Визентал“

Волео бих да су нацисти склонили јеврејске жене и децу пре свог крвавог похода, уместо што су их убили, али то се није десило, као што знамо. Ни Руанда и Холокауст нису исто, иако су злочини који су се догодили у Руанди много сличнији Холокаусту од онога што се десило у Сребреници. Али, опет, то није исто. Пре свега, ни Руанда ни Сребреница нису биле индустријско масовно убијање какво је почињено у Холокаусту.

 

Професор Едвард Херман, амерички финансијски стручњак и политички аналитичар

„Покољ у Сребреници“ обично ставим под знаке навода, јер је у Сребреници било много крвавих убистава још пре јула 1995. Муслимани, босански муслимани и паравојне снаге Сребренице су масовно убијали Србе. Према различитим подацима, више од 150 српских села сравњено је са земљом. Други подаци говоре о 2.383 српска цивила убијена од 1992. до јула 1995. Рекао бих да је то „први талас покоља у Сребреници“. А тек затим је дошао јул 1995… Сребреница је највећи тријумф пропаганде на крају двадесетог века.

 

 Др Дајана Џонстон, писац и политиколог

Ја сам порицатељка сребреничког геноцида и врло сам поносна на то. То је зато што оно што се тамо догодило – није геноцид.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *