Острвски земљотрес који тресе Континент

 

ШТА ПОСЛЕ БРЕГЗИТА

Прваци ЕУ слуте крах, више не могу прикрити чињеницу да су у Унији све раширенији захтеви за референдумима сличним британском

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Да ли је могуће боље живети и уопште преживети – изван ЕУ? Већина Британаца је на то, до 23. јуна безмало јеретичко питање, дала јасан одговор. Десило се незамисливо, како је, дан касније, хистерично завапила дописница словеначке телевизије. Британци су „дали ногу“ Бриселу иако је премијер у оставци Дејвид Камерон пет дана касније, 28. јуна, уочи састанка шефова влада држава Уније, изјавио да Уједињено Краљевство неће оставити ЕУ на цедилу.

Истог дана су посланици Европског парламента као и лидери 27 преосталих држава уједињених у ЕУ, уз оркестрацију шефа Европске комисије Жан-Клода Јункера, демонстрирали голем јед и увређеност које нису ни покушавали да прикрију. Страх прожима бриселске бирократе утолико више што је „брегзит“ до коске оголио чињеницу да сам врх Уније није демократски биран ни изабран, а да је самопроизведена „ЕУ-елита“ одвојена од народа који широм Европе све теже живи, уз сталан раст броја сиромашних и обесправљених. То све гласније проблематизују грађани широм Европе, од протеста у Француској (због новог Закона о раду) до Словеније, где се у уторак на улицама Копра окупило више хиљада гневних демонстраната. Стигли су из целе Словеније са поруком одапетом на адресу премијера Мира Церара (и остале „властеле“) да је улични бунт већ „отплакнуо“ градоначелника Марибора, па исто не гине ни саможивој власти у Љубљани ако се не дозове памети.
[restrictedarea]

МАНЕ ЗАЈЕДНИЧКОГ ПОДУХВАТА Британски пример је доказ да држава није осуђена на пропаст ако је изван Европске уније, напротив. Администрација ЕУ, повинована апетитима Берлина за што већом и јачом централизацијом Уније, „везала је руке“ осталим државама у односу на велики број питања, од контроле сопствених граница преко монетарне стабилности до склапања посебних трговинских споразума. А да је могуће много боље, чак одлично живети изван зидина тврђаве ЕУ доказују примери Норвешке, Исланда и Швајцарске.

Не само то, „брегзит“ је међу осталим чланицама ЕУ оснажио праву лавину сличних захтева за расписивање референдума о изласку из ЕУ; жеља за напуштање Уније која је последњих година издала циљеве за које се на својим почецима заузимала (пре свега на пољу социјалних и људских права и слобода) све је гласнија у Шведској, Холандији, Италији, Аустрији, Грчкој, Данској, Мађарској, Француској, Финској, Чешкој, Словачкој, па чак и у Немачкој. Управо зато је немачка канцеларка Ангела Меркел, чим су објављени резултати референдума о „брегзиту“, казала да је „нужна акција да би се спречило даље напуштање ЕУ од стране чланица“.

Из године у годину јача свест и огорченост због (прикриваних) мана заједничког европског подухвата. Чињеница да у Бриселу уредбе са законском снагом усвајају „комесари“ чији мандат није проверен на изборима, док иста права немају изабрани посланици у Европском парламенту (који не усвајају европске законе), јесте најчешћи камен спотицања, уједно истакнут као важан разлог за излазак Велике Британије из ЕУ. Ако се томе дода и да европска бирократија већ неколико деценија није способна да усвоји ни сопствени завршни рачун, а истовремено се меша чак и у такве баналности као што је законита закривљеност банана и краставаца, онда није чудо што је Британцима дозлогрдило туторство Брисела.

НОРДИЈСКИ МОДЕЛ Који пут би Велика Британија али и друге земље, којима је стало до властитог суверенитета и идентитета, требало да изаберу, може се назрети из резултата испитивања јавног мнења које је међу Британцима спровео Институт Адам Смит (АСИ) почетком јуна ове године. Готово две трећине испитаника је као прави пут за Велику Британију изабрало договор са ЕУ у „норвешком стилу“; „норвешки модел“ би омогућио Великој Британији приступ јединственом тржишту ЕУ али без диктата Уније у оним аспектима у којима службени Лондон не жели да дели државни суверенитет. Истраживање АСИ открива да 54 одсто грађана подржава договор са ЕУ сличан ономе који је са Унијом склопила Норвешка, а који би могао да буде постигнут у року од 5 до 10 година.

Норвешка је чланица Европског споразума о слободној трговини (ЕФТА) а уједно је део и Европског економског подручја (ЕЕА) које једноставније називамо „јединствено европско тржиште“. Разлика између ЕФТА и ЕЕА је пре свега у чињеници да су према првом споразуму чланице Уније дужне да омогуће слободан проток радне снаге. Зато је Норвешка, као чланица оба споразума, дужна да прима на рад грађане из земаља ЕУ, док Великој Британији такво решење није блиско, па је склонија да са ЕУ склопи само споразум о јединственом тржишту. Што се Норвежана тиче, они имају слободан пролаз да своју робу продају на тржишту ЕУ, иако Норвешка није у обавези да поштује ригидна правила Уније а још мање да спроводи наређења европских емисара на подручју правосуђа, пољопривреде и рибарства, што је Ослу веома важно. Без таквог аранжмана би рибари из осталих ЕУ држава слободно ловили и у норвешким водама, што би штетило норвешким риболовцима и индустрији; то је за владу у Ослу била папрена цена на који није пристала. Стога Норвешка није чланица ЕУ, својом вољом. И ништа јој не фали.

Сличан је и пример Исланда. Држава је 2009. године започела преговоре о приступању ЕУ, али је 2015. године од тога одустала. Председник исландске владе Сигмундор Гунлаугсон је ту одлуку пропратио речима да је „велика срећа“ што Исланд није члан ЕУ. У исландском не-чланству у ЕУ је пронашао одлучујући разлог који је његовој држави „значајно помогао током побољшања економске ситуације после удара финансијске кризе“. Тако је, захваљујући сопственој валути и монетарној аутономији, исландски парламент могао без мешања и поповања из Брисела да самостално кроји своје законе и последично и судбину Исланђана. То се одлично видело и у поступању са „посрнулим банкарима“ чије су махинације и малверзације и довеле до финансијске кризе – на Исланду су одреда осуђени, док у државама ЕУ од Француске па до Словеније нико од најодговорнијих банкара који су олако проћердали милијарде евра неосигураних кредита – не само да није завршио иза затворских решетака, него је већина и даље на челу највећих европских банака и финансијских институција. Резултат такве политике је више него очит: у Исланду, који је одбио чланство у ЕУ, привредни раст износи 3,5 одсто БДП, док је у већини држава ЕУ око нуле или далеко испод ње. У Исланду државни дуг са почетних 86 одсто бруто друштвеног производа опада и износи 64 одсто, и још увек опада, док у другим државама Уније, на пример Словенији – незадрживо расте.

КРАХ ЗАПАДНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ Те чињенице, уз могућност да државе које напусте ЕУ и после тога могу да тргују са преосталим чланицама Уније односно унутар њеног „јединственог тржишта“ по повољним условима, а приде нема препрека за очување сопствене независности и суверенитета ван оквира Уније – подстакле су многе покрете и партије диљем Европе да потраже пречицу којом је већ кренула Велика Британија. То свеевропско расположење је 28. јуна у Европском парламенту изразио је вођа британског УКИП-а Најџел Фараџ, изјавом да је сигуран да Велика Британија неће бити последња земља која ће напустити Унију, те да је његова земља постала светионик наде и за друге народе Уније.

У том грму лежи разлог за апокалиптичну изјаву председника Европског савета Доналда Туска поводом британског напуштања ЕУ. Туск је у „брегзиту“ препознао угрожавање „западне политичке цивилизације“. Иако прваци ЕУ слуте крах, више не могу прикрити чињеницу да су у ЕУ све раширенији захтеви за сличним референдумом. Шведска је, на пример, одбила да уведе евро као валуту, а када је реч о политичким питањима која извиру из чланства у ЕУ, Швеђани и Британци се слажу 90 одсто. Слична је ситуација у Данској. Данци стрепе због прилива миграната, уверени да су они претња социјалном систему њихове земље. Осим тога, Данска се вазда ослањала на Велику Британију као снажног савезника у погађањима са вођством ЕУ. Без Британије, Данска губи „локомотиву која вуче њихове интересе“, упозорава Марлин Винд из Универзитета у Копенхагену.

ДОМИНОЕФЕКАТ У Холандији је Герт Вилдерс, вођа десничарске партије ПВВ, свим срцем навијао за брегзит и нада се сличном исходу и у својој држави. У уторак је први такав покушај одбацила већина посланика у холандском парламенту („за“ је било 14, а 75 „против“), иако истраживање јавног мнења из фебруара ове године показује да би 53 одсто Холандајана подржало „осамостаљивање“ државе од ЕУ, односно негзит. Како ствари стоје, ни Холанђани немају недоумица о одласку из ЕУ.

ЕУ у Француској стоји још горе: чак 61 одсто Француза са огорчењем гледа на ЕУ, док би према истраживањима из марта ове године 53 одсто подржало излазак из Уније. Француска се суочава са гомилом проблема, укључујући слабу економију и тероризам. Француски Национални фронт је пригрлио резултате „брегзита“, уз веру да ће партија добити већу моћ на предстојећим изборима. Лидерка партије Марин ле Пен је већ дала до знања да Француску види као суверену државу, без ограничења ЕУ, чим њена партија завлада. И у Грчкој криза и дугови, који даве Грке, у комбинацији са „брегзитом“, могу утицати на раст гласова за десничарску „Златну зору“; обашка што Атину аутократе из Брисела и Берлина већ годинама бомбардују претњама да ће избацити Грчку из евро-зоне, све како би спасли пољуљану ЕУ-валуту. Ни у Шпанији ситуација није боља по ЕУ – дугогодишња економска криза за коју су добрим делом одговорни евро, политика штедње и ниске каматне стопе (што одговара Немачкој!), распламсавају сепаратизам у Каталонији и Баскији.

Не јењава нерасположење према ЕУ ни у нама ближем делу Уније. У Мађарској је влада Виктора Орбана често на удару институција ЕУ; Будимпешта узвраћа критикујући конфузне и опречне одлуке европских званичника. Мађарска је током избегличке кризе отворено згазила многе директиве ЕУ и постигнуте споразуме, а Брисел се исказао као тигар од папира. Претило се санкцијама непоћудној Мађарској, а на крају је све то изветрило без казни због кршења европске регулативе. Истовремено, Орбан гађа Брисел отпором и поругама на рачун „супердржаве ЕУ“, уз најаву референдума о ЕУ-мигрантским квотама, чиме без зазора негира смернице ЕУ политике. Све то утиче на пораст популарности партија које мађарску светлију будућност виде у бекству државе из клинча ЕУ; тренутно референдум око тога питања подржава 38 одсто Мађара. У Италији референдум о изласку из ЕУ тражи чак 58 одсто Италијана, према истраживању агенције „Ипсос мори“. Сепаратистичке снаге које се залажу за поделу Италије (Лига за север) или за излазак Италије из ЕУ (Покрет пет звездица), веома су снажне. Најновија истраживања јавног мнења у Аустрији показују да је 40 одсто Аустријанаца такође склоно референдуму о чланству у ЕУ, а 38 одсто упитаних би из цуга подржало излазак, тачније Ауxит.

Норберт Хофер, вођа Слободарске партије коме је недавно за длаку измакла позиција председника Аустрије, оцењује да ће Аустрија организовати референдум о ЕУ у року од годину дана. Број присталица изласка из ЕУ рапидно расте – још колико 2014. године је излазак подржавало око 25 одсто популације, а данас готово 50 одсто више. Ако се такав тренд настави, догодине би већина Аустријанаца могла да подржи аугзит. Па чак и у Немачкој већ 30 одсто упитаних подржава излазак државе из ЕУ, иако Немачка у централизованој ЕУ највише просперира и профитира.

У Шведској би трагом брегзита могао нићи швегзит; према истраживањима јавног мњења, 36 одсто Швеђана жуди за изласком из ЕУ. У Чешкој председник владе Бохуслав Соботка оцењује да државу најкасније кроз неколико година „очекују расправе о изласку“ из ЕУ с обзиром на то да 57 одсто грађана чешко чланство у Унији види „као ризик“, док у суседству припадници „Наше Словачке“ већ броје потписе за излазак из ЕУ, уверени да је куцнуо „крајњи час да напустимо европски Титаник који тоне“. Слично у Финској Себастијан Тyнкyнен, председник омладинске организације странке „Прави Финци“ која је чланица владајуће коалиције, прикупља потписе за референдум о изласку из ЕУ; има их већ 10.000 од 50.000, колико је потребно за расписивање референдума.

„Европска унија није била способна да начини план за заустављање високе незапослености у јужној Европи ни да покрене привреду. Оснивачки акти ЕУ су обећавали просперитет. Без успеха. Немачка има најздравију привреду у Европи, али и Немачка се бори са проблемима. Као разлог за останак Велике Британије у ЕУ наводило се да би излазак штетио британској економији. Али то претпоставља да би останак у неуспешном савезу требало да помогле привреди. Таква логика ме заиста изненађује. Тешко је уочити икакву економску предност, коју би Британија могла да изгуби… Европска унија је килав играч, а не Велика Британија“, упозорава Џорџ Фридман, директор америчког Стратфора, уз саркастичну опаску да се после „брегзита“ на интервентном састанку окупило свега шест министара спољних послова из држава-чланица ЕУ како би „заједнички“ срочили некакав „одговор“ на геополитички земљотрес који је затресао Унију…
[/restrictedarea] buy over the counter medicines займ с исправлением кредитной историизайм с просрочками онлайнзайм на карту первый займ без процентов