Милорад Вучелић / главни уредник
Одмах да кажемо да немамо изворе блиске премијеру Александру Вучићу, на које се многи позивају, да би квалификовано могли да установе зашто још није обнародован састав владе, када ће влада бити формирана и ко ће бити у њој. Али нам зато не мањкају извори блиски неким од кандидата за министре или страним амбасадама, те београдским медијима. Некоме ће можда неке од наших тврдњи или претпоставки изгледати као претеране, али њих морамо упозорити да приликом закључивања обавезно имају у виду нарцисоидност и самољубље неких од кандидата или постојећих министара.
[restrictedarea]Наводно најотворенији су у својим захтевима Владимир Путин и Русија. Они ултимативно захтевају да на челу министарства енергетике остане Александар Антић Саша и то по сваку цену. Ивица Дачић мора остати шеф дипломатије јер је чак и руски министар спољних дела Сергеј Лавров запретио Путину оставком на свој положај ако његова сарадња са Дачићем не буде настављена. Ствар се компликује због тога што се са тим предлозима саглашавају и амерички председник Барак Обама и државни секретар Џон Кери, а поготово имајући у виду да су 8. новембра избори у Америци, па је могућа промена у њеној националној политици. Неки од кандидата за улазак у српску владу убеђени су да ће њихов неулазак или улазак у владу Србије имати велике последице на исход избора у САД. То поткрепљују тиме што, наводно, Хилари Клинтон инсистира на томе да у саставу наше владе остану, њој блиске, Зорана Михајловић, Јадранка Јоксимовић и Кори Удовички. Берни Сандерс, као левичар, такође инсистира на социјалистима у саставу владе и тиме је условио своју подршку Клинтоновој на конвенцији Демократске странке. И то би било у реду, али уколико све то сазна Доналд Трамп, биће невоље а поготово ако он постане председник САД. Будући да је он десничар, можемо само да наслутимо кога ће подржати као могуће министре. Званична Москва скривено подржава нашу екипу за вођење преговора са Бриселом око приступања ЕУ због тога што је уверена у њихову доказану неспособност да било шта обаве. Московска подршка рађа подозривост оних који су на челу бриселске администрације, Жан-Клод Јункера а нарочито Пољака Доналда Туска.
Амбасадори Квинте су јединствени у ставу да на челу министарства пољопривреде остане социјалисткиња Снежана Богосављевић Бошковић јер то је гаранција да се ускоро у Русију ништа од наших пољопривредних производа не извезе, пре свега зато што ми просто немамо шта да извеземо. Много ефикасније него да се Русији уведу санкције. То одговара и фирмама на Западу јер нема конкуренције нити опасности да неко трајно заузме њихово место на руском тржишту. Руси знају за овакве планове, али им је помало непријатно да протестују због тога што подржавају друге социјалистичке кадрове у много важнијим ресорима.
Брисел и немачки и аустријски политички кругови енергично насрћу на Александра Вулина и Небојшу Стефановића због њиховог односа према емигрантима. Уместо да учине све да их трајно населе и ако треба силом интегришу у српско друштво, они поштују њихове жеље и основна људска права и пропуштају их у западне државе. Узгред буди речено њих, баш као и Николу Селаковића и Златибора Лончара, нико из иностранства не протежира што побуђује немалу сумњу. Мора да су то нечим заслужили. Па можда и резултатима рада. За разлику од њих, министра културе Ивана Тасовца сви страни фактори подржавају, па чак и Бан Ки Мун, генерални секретар Уједињених нација. Што дуже будемо без националне културе и основних институција, лакше ћемо се у било шта интегрисати. За Чеду Јовановића су сви амбасадори земаља Квинте, а посебно мајке Сребренице.
Приметно је да Руси уопште не инсистирају на уласку у владу Ненада Поповића, а не залажу се ни за људе за које знају да су им по уверењима и по емоцијама, али и у српском интересу, склони јер знају да се материнска љубав не мора доказивати ни заслуживати пошто се она подразумева. Некада су тешке подразумевајуће љубави.
Турски председник Тајип Ердоган снажно подржава Расима Љајића, али и ту се ствар компликује јер то чине и Американци, што с обзиром на његове тренутне односе са њима и организовање пуча против њега, буди његову подозривост. А и Американци су почели да сумњају. Ердоган је последњих месеци због сукоба са Русијом снажно подржавао све оне који су у српској влади радили против „Јужног тока“, али сада се ствари мењају, па то компликује ситуацију, пре свега, са Зораном Михајловић. Њу енергично подржавају Руси због тога што им је уштедела готово милијарду долара које су наменили железницама у нашој земљи. Железнице у Србији толико су добре да се паре немају на шта потрошити. Због пада цене нафте руски буџет је био у неприликама, па им је добро дошла ова уштеда коју су могли да преусмере на решавање сопствених проблема.
Енглези после „егзита“ грозничаво трагају за владом која ће бити против европских интеграција. Али и они су изгледа одлучили да притајено, како само они знају, подрже наше ЕУ преговараче, знајући да су толико неспособни да чак и у томе неће успети. Ту су се на неки начин придружили Русима. А будући да су сада Турци све ближи Русима, то отвара нове проблеме, посебно имајући у виду традиционално добре историјске односе Велике Британије и Турске.
Француски председник Франсоа Оланд, пошто је социјалиста, отворено подржава опстанак социјалиста у влади Србије и сматра да ће му та чињеница изузетно помоћи на изборима који га очекују. Колико је он социјалиста толико су и они. Ангела Меркел, која није левичар, придружује се Оланду, јер јој је, после одласка Велике Британије из ЕУ, посебно стало до побољшања односа са Француском па у том смислу моли Вучића да има разумевања за Оландове захтеве.
Сада само можемо замислити како изгледају Вучићеве муке када среће министре или кандидате за министре или државне секретаре који све ове велике светске силе и државнике имају у глави и над главом и верују у своју улогу у светској геополитичкој ситуацији. Имају штошта, али им само недостаје подршка гласача. Чини се да Вучића многи од њих, помало залуђених бројем посланика које им је великодушно доделио, гледају са висине. Места за њих су већ безецована. Великодушно му препуштамо да што пре реши те муке.
На његовој страни можда нема ничега сем огромне подршке добијене од народа на изборима. То га према нама обавезује.
[/restrictedarea]
