Мајстори српске уметности и њихово Самопоштовање

Дрaгaн Joвaнoвић, Aргo, 2015
Дрaгaн Joвaнoвић, Aргo, 2015

„Рапорт” из царства ирационалног

Срећнa галеријa СКЦ

Ових дана је у Срећној галерији СКЦ приређена изложба изванредног иконописца, парадоксално и сликара фантастике Драгана Јовановића (1964), који је и особен цртач. Његове радове одликује органска форма и често симетрична композиција јер уметник зна да је симетрија виши поредак света и света уметности. Његова „симетрија“, света мера, не долази из обичног одражавања стварности, цртеж није још један у низу израза и одраза реалности која се све више претвара у ноћну мору и естетски „црњак“. Већина данашњих уметничких дела пуки су рефлекс ружне стварности и богоборачког рата.

Јовановић цртеж решава на композиционом нивоу методом метаморфозе, par excellence магијским средством, а у том свету симетрија има сасвим друго значење од уобичајеног. Метаморфозе одликују српску народну књижевност, бајке, Апулејевог „Златног магарца“, као и целокупну историју не само ликовне фантастике, задирући дубоко у магијску праксу. Као супротност разулареним моћима зачаравања, естетици која слави Диониса, занос и страст, цртач уводи аполонску противтежу – строгу, доследну, чврсту мада гипку линију. Не бисмо га могли сматрати еклектичарем, његов цртеж је особен на сцени која зна за највише цртачке домете. „Култивисање линије“, како је цртач и професор Драган Лубарда иницијатички саветовао, значи дисциплиновање, јер шта је цртеж друго до чиста дисциплина, свесно овладавање заумним? Зато у свет овог цртача улазе мачеви, катане, поред бројних других челичних израза чврстине карактера, али само да би се што боље истакло поетско – птичице, бубице, корњаче, скакавци, рибе, пингвини и друга створења маштом преображене стварности. Уочавамо и витке змајеве у покрету, чаробњаке са крилима на леђима џиновских буба, маске, летеће рибе у лету претворене у гуштере и авионе, златне пчеле и оне са трубама, анђеле у виду руских бабушки, чаробни свет који може да заинтересује и децу.

Када црта техничке, машинске, роботске и архитектонске детаље, овај мајстор не изневерава природно, његов цртеж је лак и спонтан, има дозу за уметност неопходне наивности и шарма, којима заводи посматрача. Нису ли неки велики научници управо жудели за наивним и спонтаним, за везом са својом подсвешћу, свесни да су одвише дневним и рационалним затрпали дете у себи, и тиме се  одвојили од виших могућности стварања? Цртач и сликар Драган Јовановић вратио је уметност на полазиште, тамо где треба да буде, где припада, одакле је потекла – у царство ирационалног, које има само своје законе раста и лепоте, своје тајне узрастања и растерећења одурне стварности.

Зoрaн Maлeш, Кoпљaник и Стрeлaц
Зoрaн Maлeш, Кoпљaник и Стрeлaц

Виртуоз камерне форме

Националнa галеријa

У Националној галерији (популарно названој Галерија код Позоришта) у току је изложба двојице вајара. Мирослав Родић, директор Галерије, озбиљно је извршио вредносни обрт. Представио је низ изложби некадашњих излагача али и нове и млађе. У мору осредњих, аматерских дешавања и крајњих експеримената, Родић је на сцену вратио вредности сликарства и вајарства, актуелне у најбољим данима српске сцене чиме је неочекивано освежио галеријску понуду и пружио публици задовољство. У тој старој галерији, можда јединој у граду која није променила концепцију, вајар Зоран Малеш (1962) излагао је скулптуре више пута. Када се промишља тродеценијски опус овог београдског уметника треба имати у виду да је он уметнички и занатски међу најбољим новијим српским мајсторима фигурације. Његове камене скулптуре поштују све законе класично изведеног портрета и фигуре али Малеш у свако остварење уноси лични помак, издижући дела из најсолиднијег занатства. На многим скулптурама, посебно бронзаним, уметничка интервенција је у смеру издужења форме, фигура као да барокно тежи увртању око своје осе, завојита налик тордираном стубу. Витки обриси људи и животиња упућују на вајара који осим академских поука зна и за Ђакометија и модернистичке фигуралне крајности, па у својој пластици срећно спаја супротности. Бавећи се претежно анималистиком а не много монументалном споменичком скулптуром Малеш је остао велики мајстор камерне форме, скулптуре која се лако и добро смешта у свакодневни амбијент.

Дела овог уметника саображена су људској мери а креативни моменти су стилизација и деформација природног облика. У пракси то значи да су измирене две сукобљене поетике, два стила који се искључују. Његов реализам и експресионизам читају се и на нивоу геста, потеза, трага људске руке која оживљује скулптуру, одвајајући је од индустријског предмета. Реч је о својеврсној нерватури заједничкој свим видовима ликовности, начину мерења повишене стваралачке температуре у раду. Осим бронзаних, по којима је познат, новије његове радове чине скулптуре од патиниране теракоте на којима је уочљиво хтење ка још слободнијем изразу, али разбарушене форме бика и медведа поштују анатомске законе. „Стрелац“ и „Копљаник“ представљају га као модерног традиционалисту који се упућује ка великим ликовним изазовима; та бронзана остварења у малом крију монументалне вредности и по квалитету би могла да се позиционирају у међуратну скулптуру.

Зоран Малеш никада не одступа од хуманистичких вредности уметности која између осталог треба и да побуди осећања. Ма колико снажне, динамичке, полетне, па и трагичне биле његове тродимензионалне студије, откривају уметника коме су блиски интимизам и људскост, полазишта која нестају из данашње уметности и стварности.

Зoрaн Симић, Пoдмoрницa
Зoрaн Симић, Пoдмoрницa

Идеални предмети једне страсти

Националнa галеријa

Зоран Симић (1954), други излагач у Националној галерији, први пут јавно представља своје радове, што се показало као потпуни успех. Поједини велики мислиоци као Николај Берђајев презирали су мисаоно бављење предметима а други као Леонид Шејка давали су му првенство. Када је по његовом пророчанству свет па и космички простор око нас постао ђубриште, када се предмети праве само да би убрзо били одбачени у ништавило, један београдски стваралац уздигао је његово величанство уметнички предмет. На средини између скулптуре, прерађеног предмета, објектне уметности и можда неке врсте играчака за одрасле, Зоран Симић је у српску уметност на висок начин вратио самопоштовање мајстора и уметника.

Почео је од савршеног, од јајета као прве скулптуре, опточивши је лимом и наставио у правцу идеалног. Сваким својим уметничким објектом тежи врхунском, што се очитује на нивоу најмањих детаља као и целине. Његови брижљиво израђени, најпре исто тако нацртани, високо полирани или у контролисану рђу оковани авиони, локомотиве, бродови и подморнице, удаљени су од моделарства колико то скулптура јесте.

Идеални предмети једне уметничке страсти сећају на неко боље време када се свету и предметима а тиме и човеку придавала велика пажња. Отуда толико носталгије и пријатности у његовим делима. Он почиње тамо где савремени вајари завршавају, враћа се у детињство и имагинарно, метаморфозом претвара авион у птицу. Његова остварења посве су другачија од свега на нашој уметничкој сцени, јер је он стваралац који зарања у уметничко као идеално.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *