Мајстори чудовишних светова и фантастике

КРОЗ БЕОГРАДСКЕ ГАЛЕРИЈЕ – РАПОРТ „ПЕЧАТОВОГ“ КРИТИЧАРА

Пише Дејан Ђорић

Потпуно ненадано или можда управо због замора постконцептуалне уметности и нових медија, у доба форсирања визуелног уместо ликовног, у Београду и Србији појавили су се сјајни млади цртачи

Галерија „Canvas“: радови Дамјана Ковачевића

Нова Галерија „Canvas“ је већ са прве две изложбе постала средиште ликовног живота. После изложбе посвећене портретима Игора Васиљева, приредила је самосталну изложбу младог цртача Дамјана Ковачевића (Бихаћ, 1983). Потпуно ненадано или можда управо због замора постконцептуалне уметности и нових медија, у доба форсирања визуелног уместо ликовног, у Београду и Србији појавили су се сјајни млади цртачи. Већина се окренула ирационалном завештању и међу њима се истичу Андреј Конопек, Маријана Ракићевић, Вељко Ваљаревић и Антанасије Пуношевац. На трагу Миодрага Дада Ђурића, професора цртања Драгана Лубарде, помогнути од Жељка Ђуровића и раније Жељка Тоншића, млади цртају као у најбољим данима Медиале, када је шездесетих година прошлог века дошло до правог осамостаљивања те дисциплине.
Судећи по успеху који има код колекционара, наруџбинама из иностранства, понуђеном месту асистента на београдском Факултету ликовних уметности и најугледнијим наградама Ниш арт фондације и Фонда „Владимир Величковић“, на сцени је најцењенији Дамјан Ковачевић. У Галерији „Canvas“ представљено је око петнаест његових цртежа, поједини су великог формата. Тим поводом изашла је и монографија, за коју је текст написао књижевник и есејиста Драган Јовановић Данилов. Реч је о цртачу изоштрених визура, мајстору чудовишних светова и заумних визија разбокорене подсвести. Сложене структуре, преплети и богата ликовна ткања цртежа који се креће од аморфног ткива по земљи расутих црева и репова до крајње оштрих, кристалних и камених форми, одају мајстора за кога нема тајне у извођачком смислу. Његови једноноги људи, увећаних глава, бачени, боље рећи завитлани у простор, успостављају везу и са традицијом Далеког истока, тумаченом од средњовековних и ренесансних уметника. У то време са Истока пристижу чудне приче и форме, предања о расама које живе у Индији на једној нози, хране се мирисима или имају џиновско стопало. Миграције источних симбола и зачудних стилова, како су утврдили Јургис Балтрушаитис и Рудолф Витковер, трајно су утицале на европску фантастичну уметност, из чије се повести може тумачити и дело овог младог цртача. Необично је његово уверење да нема никакве везе са ирационалном школом, па је Данилов у тексту морао да користи термин „иреалистички цртеж“, што је синоним за фантастично. Како год мислили Дамјан Ковачевић је најновија и најсвежија појава вероватно и на хоризонту европске цртачке уметности.

[restrictedarea]

Галерија УЛУС: „О праху и трагу“ Љубомира Лацковића

До 2. августа у Галерији УЛУС одржава се изложба Љубомира Лацковића (Земун, 1955), насловљена „О праху и трагу“. Премда лоше, претрпане, а тиме и непрегледне поставке, која укључује и дела примењене уметности, она представља озбиљног уметника. Лацковић зна како да у црну срму окује своје ликове и звери, како да призове носталгију рђе и укроти гвожђе. Без много масе, линеарно и „цртачки“ решава скулптуру, обухватајући простор скелетно, остављајући делу да дише изнутра, надима се и шири у простор. Те живе форме полазе и враћају се ка коштаном; ако су други скулптори савршенство препознали у облутку, он га је уочио у кичми. Зато су његови облици као и Гигерови органски и ирационални, Лацковић вероватно и катедралу доживљава као скелет неке џиновске животиње или инсекта. Има у његовим радовима фасцинације смрћу, ликовно увек плодне, естетског црнила и Танатоса, мноштва малих и великих слепих мишева, јастога и јахача Апокалипсе, али можда само зато да би се винуло до Ероса.
Овај вајар је зашао у ретку област – скулпторалну фантастику, можда боље рећи магију. Отуда толико митских створења и ствари, химера, сибила, морских богова, ликовног превредновања грчке и индијске митологије, али и Дирера, Гриневалда и Пикаса. Љубомир Лацковић је сада и овде (пост)модерни Јов, искушаван од сопственог дела, заварен за њега, спреман да му се пода и оствари га по сваку цену.

Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“: Барбариен

Mузеј наивне и маргиналне уметности из Јагодине делатношћу пре свега директорке Нине Крстић, младе и способне историчарке уметности, постао је Установа културе од националног значаја, која сарађује са сличним европским институцијама и истиче се као најважнија те врсте у региону. Како је већ на страницама „Печата“ било речи, а исто је мислио и Драгош Калајић, много тога у наивној уметности није наивно, она има мало везе са изворном, старом, традиционалном и оригиналном народном уметношћу. Зато је добродошло концепцијско проширење функције овог музеја на маргиналце, међу којима се крију неки од највећих уметника двадесетог века као што су поштар Шевал и Огистен Лесаж. Многи од њих су вансеријски фантасти и визионари, а њихова уметност блиска највишим дометима модерне, увек је искрена и ничим изнуђена осим уметничким разлозима. За своју идеју Нина Крстић добила је подршку водећих наших стручњака, па сада Музеј издаје квалитетне вишејезичне монографије и организује запажене велике изложбе, од којих ће београдска публика до краја године видети још четири, што не би било могуће без постојања правих стваралаца.
У организацији Музеја наивне и маргиналне уметности у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ до 1. августа траје ретроспективна изложба слика сликара Предрага Милићевића (Јагодина, 1963–2013) који је деловао под псеудонимом Барбариен. Није реч о класичном маргиналцу који ствара у лошим условима упркос себи и целом свету. Барбариен је био члан УЛУС-а, учествовао је на изложбама у угледним галеријама и добијао награде. Упркос каквог-таквог, привидног успеха, судећи по сликама и његовој поезији, развијао је истрајно сурову естетику арт брут уметника, допуњену критичким односом према званичној уметности и уметницима. Као и многе из тог света, привлачило га је демонско, изградио је оригиналну естетику чудовишног, коју прате конвенционалнији, али ликовно не мање изражајни портрети.
Барбариен је одиста за живота био варварин, како Нина Крстић у монографији пише, привлачио је невоље, нека од најбољих дела урадио је у затвору, али је свој варваризам знао да преточи у снажне слике. Сврстао се у породицу наших великих артбрутиста. Волели или не такву уметност, она сада иза себе има бројна стручна издања, специјалистичке музеје, часописе и тржиште, што нимало не утиче на стваралачку непосредност и појаву нових уметника.

[/restrictedarea]