Leto – vreme za drevne palate

Izazovi pozornica u ambijentima otvorenih prostora

Piše Raško V. Jovanović

Poput slavnih evropskih letnjih pozorišnih smotri i u Srbiji su upravo zaplamtele festivalske baklje i obasjale više scena, najpre u Čortanovcima, ispred Vile „Stanković“, gde su održani međunarodni Šekspir festival i Novi tvrđava teatar, a usledili su Teatar u tvrđavi u Smederevu, BELEF…

Leto je kao i uvek „kumovalo“ otvaranju mnoštva festivalskih pozornica kod nas i u svetu. Svoje barjake podigli su mnogobrojni teatarski ili muzičko-scenski festivali kako domaći, tako i strani, koji se odigravaju na najrazličitijim mestima, počev od arheoloških objekata do prostora u tvrđavama, na gradskim trgovima ili vrtovima dvoraca i raskošnih palata. Mi nemamo pozorišne festivale poput avinjonskog u dvorištu Papske palate , ili edinburškog, u Velikoj Britaniji, a o predstavama antičkih tragedija u grčkim amfiteatrima da i ne govorimo. Ipak, i u Srbiji su zaplamtele festivalske baklje i obasjale više scena, najpre u Čortanovcima, ispred Vile „Stanković“, poprištu međunarodnog Šekspir festival, čiji je idejni tvorac i umetnički čelnik reditelj Nikita Milivojević. Ovogodišnje izdanje proteklo je u znaku obeležavanja 400 godina od smrti velikog dramatičara. Na istom mestu je usledio takmičarski festival Novi Tvrđava teatar, koji vodi književnica i rediteljka Vida Ognjenović. Repertoar je bio veoma raznolik, tako da se teško može govoriti o postojanju određene koncepcije, osim što je osnovni kriterijum bio umetnički kvalitet odabranih predstava i, verovatno, tematska aktuelnost pojedinih realizacija. Pored domaćih, učestvovali su i pozorišni ansambli iz Zagreba (Jazavac u Kerempuhu, autorski projekat Olivera Frljića) i Sarajeva (Naš razred Dina Mustafića, Kamerni teatar 55). Novi Tvrđava teatar je otvorila Priča o vojniku Gaja Vacmana Bitef teatra i Bitef dens kompanije. Piaf Marche novosadskog Ujvideki sinhaza pripoveda o životnoj avanturi čuvene pariske šansonjerke, Art Jasmine Reze izveli su u privatnoj produkciji Lane Gutović, Nebojša Dugalić i Milan Prljeta. Publika je mogla da pogleda i dve studentske predstave: Biti ili ne biti po Šekspiru i Simpatija i antipatija po Nušiću, koje je izvela glumačka klasa profesora Božidara Đurovića i Vide Ognjenović. Festivalski program završen je predstavom Srskog narodnog pozorišta Duh koji hoda Dejana Dukovskog, u režiji Aleksandra Popovskog.

[restrictedarea]

Čini se da je smederevski Teatar u tvrđavi, za koji je i ove godine, tj. treći put, program odabrao naš poznati dramski pisac Radoslav Pavlović, imao izuzetno zanimljiv i umetnički relevantan program. Izvedeno je šest predstava. Pozorište „Boško Buha“ iz Beograda, u režiji Marka Manojlovića, prikazalo je dramatizaciju proze Branka Ćopića Magareće godine i Iza kulisa Majkla Frejna, Šabačko pozorište predstavilo je komad Brane Crnčevića Kafanica, sudnica, ludnica u režiji Miroslava Trifunovića. Kruševačko pozorište u koprodukciji sa Centrom za kulturu u Loznici prikazalo je adaptaciju proze Dobrice Ćosića Valjevska bolnica, u režiji Slavenka Saletovića. Komad Bertolta Brehta Čovek je čovek, u režiji Anđelke Nikolić, izvelo je NP „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina, zatim Šekspirovog Julija Cezara Narodno pozorište iz Sombora u koprodukciji sa festivalom Grad Teatar Budva i Centrom za kulturu Svilajnac. Sve pomenute predstave pripremane su za izvođenja na klasičnim scenama-kutijama, kao što je to, manje ili više slučaj i sa predstavama prikazanim na Šekspir festivalu i na Novom Tvrđava teatru u Čortanovcima. Nijedan domaći festival nema vlastitu produkciju, pa bi se za pomenute manifestacije moglo reći da su tek revije predstava sa naših scena, ili sa prostora negdašnje Jugoslavije. Sledeći korak u razvoju naših pozorišnih festivala morao bi biti uspostavljanje vlastitih produkcija, što se naročito odnosi na ambijentalne festivale, kojih, s obzirom na mogućnosti, u Srbiji ima malo. Hoćemo li najzad moći da gledamo ambijentalni teatar na prostorima koji nude takve mogućnosti – u Čortanocima ili u Smederevu na primer, ili na Kalemegdanu u Beogradu, koji BELEF godinama obilazi. Da ne pominjemo pojedine dvorce rasute širom Vojvodine, ili Nišku tvrđavu na kojoj se održavaju filmski i muzički festivali, ali pozorišnog nema! Izazovi pozornica na otvorenom i dalje čekaju na prikazivanje dela koja bi na tim mestima oživela istorijsku prošlost i na taj način spojile se sa njima. Ambijentalni teatar je nedosanjani san našeg pozorišta i nadamo se da će se nekog skorog leta ipak ostvariti…

 

Melodrama i njen legitimitet

Pisac drame „Otac i sin“ Nebojša Romčević navodi u kratkom zapisu objavljenom u programu predstave kako je u ovom svom delu pokušao da melodrami vrati legitimitet. Ne osporavajući takav njegov pokušaj, moramo konstatovati da je napisao dobru dramu sa temom iz savremenog porodičnog života, bez ikakvog ulepšavanja, što znači i bez melodramskih akcenata, ali zato mestimice prožetu crnohumornim situacijama. Zaplet drame, preuzet iz naše urbane savremenosti, jednostavan je i verno odražava česta zbivanja u porodičnim odnosima. Naime, Otac je nezadovoljan što mu je Sin, oženivši se, postao bespogovorni poslušnik svoje supruge, i stoga ne želi da im u nasledstvo ostavi svoj veliki luksuzni stan u centru grada. Zato će doći do verbalnog sukoba Oca sa Sinom i Snajom, da bi se, potom, promenio čitav tok zbivanja posle posete Žene iz agencije za promet nekretninama. Agent pokušava da iskoristi situaciju ne bi li udajom za Oca prevazišla vlastitu nemaštinu, dok sve to promatra Spomenka, izbeglica, sva je prilika odnekud iz Hrvatske, koju je Otac zaposlio kao domaćicu…

Reditelj Nikola Pejaković nastojao je da ova, u osnovi konverzaciona, drama dobije odgovarajući dinamičan tok, naročito kad dođe do otvorenog sukoba među akterima. Današnji gledalac je posmatrajući ovu predstavu mogao da prepozna situacije iz životne svakodnevice mnogih porodica, ako ne i iz svoje, budući da je u biti reč o klasičnom sukobu generacija. Učinilo nam se da je reditelj Pejaković uspeo da reši jedan od glavnih interpretativnih problema dodeljivanjem uloge Oca Petru Božoviću, koji je, kao gost, i te kako ubedljivo umeo da prikaže lik osetljivog Oca: iako ima nepokolebljivo strog stav, negde u dubini svoje duše pati zbog svega što se događa. Takođe, ulogu tihe i skromne domaćice Spomenke tumačila je Snježana Štikić, uverljivo prikazavši osobu koja je morala da pretrpi mnoge muke kako bi sačuvala glavu i izbavila se iz pakla u kojem je živela, te sada nenametljivo i donekle sa distancom posmatra nesporazum u porodici svoga poslodavca. Ostale dve uloge – Sina i Snaju – odigrali su Ljubiša Savanović, koji se trudio da ispolji kakav-takav autoritet pored supruge, koju je sa potrebnom odgovarajućom dozom nametljivosti igrala Sandra Ljubojević. Minimalističko scenografsko rešenje Dragane Purković Macan bilo je funkcionalno, dok je kostim Ivane Jovanović bio saobrazan savremenom odevanju. Predstava se svakako svidela onim gledaocima koji vole da na pozornici vide savremene slike i prilike.

 

Nebojša Romčević

„Otac i sin (dečja posla)“

POZORIŠTE Narodno pozorište Republike Srpske – gostovanje u Madlenianumu u Zemunu

REDITELJ Nikola Pejaković

SCENOGRAF Dragana Purković Macan

KOSTIMOGRAF Ivana Jovanović

[/restrictedarea]