Како понизити домаћине

После Палићког филмског фестивала

Palic plakatПише Владислав Панов

Непријатно преовлађујуће игнорисање лауреата да се појаве пред овдашњом публиком у моменту уручења награда заједнички је „садржалац“ овогодишњег издања Палићког филмског фестивала, подједнако колико су то (из перспективе испред камере и иза ње, односно у садржају филмова) меланхолија, тужно лице отуђености људи у савременом свету и настојање да се таква стања објасне и превазиђу

И двадесет треће издање Фестивала европског филма Палић је завршено. На овако малом тржишту, ако се тако уопште може назвати ово наше, на прилично „начичканој“ мапи филмских смотри, фестивала и окупљања која се дешавају током једне календарске године, „Палић“ је успео да се избори за идентитет, чак и за известан значај, те да на тој мапи преузме једно од водећих места. И док је донедавно београдском ФЕСТ-у било незамисливо да дели награде, на чему су његови организатори и творци деценијама инсистирали, процена да признања ваља изоставити није се поновила на Палићу. Током година награде овог фестивала донекле су успеле да добију на значају, посебно када је реч о домаћим остварењима – тако су превазишла провинцијске оквире. Добра ствар и за фестивал, који апострофира свој интернационални карактер и програм. Наравно и жири. Ове године су га чинили режисери Стефан Арсенијевић, Немица Михаела Кезеле, Јесим Устаоглу (Турска), продуцент Рина Силдос (Естонија) и глумица Аисте Диржиуте (Литванија). Дакле, преовлађујуће женска екипа, из такође преовлађујуће мање значајних кинематографија Европе.

Palic 1[restrictedarea]

„ПОПРАВЉАЊЕ“ КАНА На први поглед делује као најзанимљивија одлука овог жирија да за најбољи филм прогласи дело немачке ауторке Марен Аде „Тони Ердман“. Из више разлога је необичан овај лауреат овогодишњег палићког „Златног торња“. Већ чињеница да је дело жене и да долази из Немачке (утицај састава жирија је немогуће занемарити) довољна је да одмах скрене пажњу. За неке на најпозитивнији могући начин, чак и без гледања. За већину, међутим, гледалаца овог двоипочасовног филма његово истицање у први план је најблаже речено изненађујуће. На овогодишњем Канском фестивалу, рецимо, на коме је иначе доживео премијеру, овај филм је потпуно игнорисан. И поред низа позитивних критика које су га довеле до статуса „сигурног победника“, награде су га заобишле. Није се изгледа допао једино члановима жирија. Његов богати и берићетни фестивалски живот који му је прогнозиран, ето, материјализовао се баш код нас, на Палићу. Даље, тема овог филма је такође интересантна и за овогодишњу палићку смотру филмова је на известан начин садржајни лајтмотив. Могло би се рећи и да је у најопштијим цртама најмањи тематски заједнички садржалац програма овогодишњег фестивала. Јер кроз поменуту обилност материјала који чини његов садржај пласирана је прича о врло необичном односу оца и ћерке, у полукомичном маниру, али никако неозбиљном. Напротив, њихова је борба за препознавање вредности уз помоћ којих би се коначно зближили веома озбиљна и изразита у свим модерним културама и социјалним срединама. А поменути лајтмотив чини обилна меланхолија, повремено и, да тако кажемо, драматичне дубине у елегичности, а све као последица неизлечиве и свеобухватне отуђености савремених житеља такозваног напредног света. То су детаљи већине филмова не само оних награђених већ и осталих у програму. Проглашење овог филма за победника мора да изазива разочаравајуће расположење макар код организатора и жирија, јер је ауторка пред публику послала своју сарадницу да признање прими. Образложење? Па, режисерка је била заузета промотивним обавезама пошто јој филм управо креће у европску дистрибуцију! Примање награда, дакле, на овако „значајном“ фестивалу не спада у промотивне делатности и обавезе. Толико о оној горе поменутој мапи и позиционирању овог фестивала ван граница наше земље.

Palic 2Исто се може рећи и за Румуна Кристијана Мунђијуа, почашћеног „Палићким торњем“ као најбољи режисер (за своје дело „Матура“ којим се наметнуо као социјално-породични коментатор савременог тренутка у својој земљи кроз призму односа родитеља и деце). И он је имао преча посла када је ваљало примити награду, а захвалио је уз помоћ видео-поруке у којој је покушао да признање учини значајнијим. Ипак остао је дужан озбиљније и уверљивије опсервације на ту тему од оне да награде привлаче публику у биоскопе и да су ауторима веома значе. Овај је наш фестивал, дакле, сасвим неозбиљно схваћен и отуда је вређан и игнорисан од својих иностраних гостију и лауреата. Те подстицајне награде, како рече Мунђију, ове године су доспеле и у руке у трапаво смишљеним категоријама „специјалних признања“ од којих је једно предато продуценту филма „Дневник машиновође“ Милоша Радовића (шта би са њим?) који се постарао да нам истакне како се „невине масовне убице“ (нико други до машиновође пошто статистички свако током радног века просечно усмрти између петнаест и двадесет људи који код нас, ето, још нису научили да безбедно прелазе пругу!) котирају и како преживљавају у овој земљи у овом времену. Филм ће тако са овом подстицајном „специјалном наградом“ у септембру кренути у српске биоскопе. Палићки је фестивал, уз поновљених неколико пропратних програма у оквиру којих су такође дељене свакојаке награде, од ове године понудио и програмску целину названу „Очи у очи“, замишљену помало наивно као фестивалски огранак где млади љубитељи филма награђују остварења која баве темама блиским најпре њиховом узрасту.

ЖЕЉЕ ВЕЋЕ ОД МОГУЋНОСТИ Може се на крају рећи да је ово и даље фестивал који жели много више него што може, да је отворен, гостољубив и наиван баш као што су и многи међу нама поносити што су отвореног духа и срца према свима, макар некоме деловали и као наивни. Да је, уосталом, и провинцијски, и то у бољем смислу те речи, и да његову сврху постојања, односно вредносни карактер треба превасходно проматрати из те локалне перспективе. То што награде не примају лауреати ипак је најпре њихова срамота, иако делује, самим тим делимично и стоји, да је то организаторски пропуст. Неколико дана забаве уз квалитетније европске филмове и неколико домаћих премијера, боље рећи претпремијера, понављајући је учинак досадашње историје овог фестивала смештеног у привлачну туристичку дестинацију за љубитеље природе.

[/restrictedarea]

фото: www.palicfilmfestival.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *