Како је Вук постао Карађић

За „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Да ли је афера с кипом Вука Караџића у Љубљани последица грешке, или је то типична фројдовска омашка која сведочи о односу Словеније према Србији и Србима

Оно што је од стране иницијатора постављања споменика Вуку Стефановићу Караџићу у Љубљани било хваљено као доказ пријатељства два народа, српског и словеначког, изграђеног и на бечком друговању реформатора српског књижевног језика са словеначким лингвистом Јернејем Копитаром, претворило се прошлог петка у сушту супротност. Високи циљеви и слаткоречивост ишчилели су чим је откривена Вукова биста – све се изродило у ругло и нову ћушку непризнатој српској заједници у Словенији.

Ђ УМЕСТО Џ Натезања око споменика Вуку трају већ годинама у словеначкој престоници, а појачана су откако је кудикамо скромнија црногорска мањина пре две године, приликом обележавања 200. годишњице рођења Петра Петровића Његоша, испословала споменик „црногорском песнику, световном и духовном владару“ (како су тада известили словеначки медији), на једном од прометнијих љубљанских тргова. Напоре да се Љубљана пијететно сети и Вука Стефановића Караџића предводила је словеначка филијала Вукове задужбине, а крунисани су 8. јула у присуству градоначелника Љубљане Зорана Јанковића и првог човека Београда Синише Малог. Тог поподнева су два градоначелника у дворишту Српске православне цркве, у присуству сарадника и наочиглед неколико блицева, ухватила свако свој крај узице како би одвезала заставе Београда и Љубљане пребачене преко кипа, уочи отварања. А онда су заставе пале, а са њима и маске. Испоставило се да је Мали извукао краћи крај. Представник српске амбасаде у Љубљани је одмах уочио бламажу; упозорио је градоначелника да је презиме српског просветитеља написано на латиници – погрешно! Карађић, уместо Караџић.

[restrictedarea]

Указивање на фелер није, међутим, изазвало очекивану последицу. Уместо извињења домаћина и Јанковићевог наређења да се та брука уклони и брзо исправи, или бар пригодно прекрије до проналаска паметнијег решења, није се догодило – ништа. Нису услишени ни предлози пастве која је два дана касније, на путу ка улазу у православну цркву, предлагала да се „та срамота“ покрије „неком крпом“ док се власти не договоре ко је крив и ко ће поправити ту лакрдију.

Дани су пролазили, а грешка је претила да се Вуку у Словенији трајно запечати породично презиме. Словеначка страна је, истина, признала да је она наручила постамент са прекрштеним Вуком, а приде је лансирано и тумачење према коме словеначка абецеда не познаје слово „џ“, па је стога уместо „џ“ написано друго слово, слово „ђ“. Чак су и неки београдски медији „купили“ и српској публици препродали тај безобразлук, необавештени да словеначка абецеда не познаје ни слово „ђ“, али ипак оба слова користи по потреби, што указује не само на бахатост оних који су се одважили да такву причу подвале српској страни него и на крајње ниподаштавање и историјске фигуре којој је споменик посвећен и народа коме припада.

СКРАЈНУТО ПРИЈАТЕЉ-СТВО Када се све сабере, неизбежан је закључак да је замешатељство око реченог споменика од почетка кренуло килаво. Градски оци Љубљане за споменик испрва нису хтели ни да чују. Све док нису дунули нешто другачији (политички) ветрови, а градоначелник Љубљане српских корена (по оцу) Зоран Јанковић почео да троши други и последњи мандат, па је оцењено да му реализација такве сарадње са Србима више не може нарочито наштетити (код бирача) још посебно ако споменик плати – српска страна. Речено, учињено. Град Београд је обезбедио кип, реплику скулптуре вајара Петра Убавкића, и исти заједно са Вуковом задужбином (из Љубљане) поклонио словеначкој престоници у име „пријатељства Јернеја Копитара и Вука Стефановића Караџића који су међусобном сарадњом развијали словеначки и српски језик на почетку 19. века“ (из текста позивнице коју је општина Љубљана послала медијима за хепенинг „свечаног откривања кипа“ заказан у среду, 6. јула, у 18 сати).

Ни пут кипа из Београда до одредишта у Љубљани није био лак ни једноставан. Први проблем је био – како га доставити до циља, преко свих граница. Пронађено је решење тако што је српско министарство спољних послова кумовало транспорту, на адресу амбасаде у Љубљани. Тамо је кип наредних шест месеци сакупљао прашину. Толико је трајало решавање другог проблема, јер су у међувремену текла домунђавања о времену и месту постављања Вукове бисте. Плус – требало је ускладити и натрпан тајминг два градоначелника. Из неког разлога је на крају одлучено да споменик стоји уз тротоар у споредном делу дворишта Српске православне цркве, мимо центра Љубљане. Није одабрано да кип буде постављен, на пример, наспрам главног улаза у цркву или пак на оближњем тргу који води у централни љубљански парк Тиволи, где заиста пролази много света, па би било толико више прилика да се намерници упуте на светле тренутке „пријатељства два народа“.

Док се договарало време и место, власти Љубљане су утаначиле наруџбу постамента – постоља на које треба поставити кип, као и текст на њему. Сада се сви „ваде“ и у вези кривице за насталу бламажу указују прстом на иницијаторе – друштво Вукова задужбина из Љубљане. И амбасада Србије у Љубљани негира икакву одговорност, кажу да немају везе са скандалом, обавили су само технички део око транспорта кипа из једне државе у другу, а са потоњим флоповима – немају ништа. Вукова задужбина (Љубљана) се завила у мук, а пре тога је на адресе званица стигло само љутито извињење јер је церемонија откривања Вуковог споменика у последњи час отказана 6. јула и померена на петак, 8. јула касно по подне, када је Љубљана пуста, нарочито лети. Апострофирано је да се ради о (само)вољи два градоначелника. У целом случају несхватљиво је да нико од умешаних није нашао за сходно да ни у два додатна дана (колико је трајало „одлагање“) провери стање ствари на терену и да на време, или бар приликом застирања споменика заставама два града, уочи грубу грешку и избегне аферу.

На светло дана испливали су и други неславни детаљи, између осталих, да је првобитни термин из среде пребачен на петак и зато што је Љубљана имала преча посла, јер је почетком јула (4–8) гостила делегацију Косова ДОМОВИК током студијске посете на тему борбе против насиља над женама, обашка што је истовремено имала пуне руке посла и са пчелама, с обзиром на то да ових дана промовише „урбано пчеларство“ и „пчелињи пут“, захваљујући чему је и словеначки премијер Миро Церар наручио постављање кошница на зграду Владе…

ИСТОРИЈАТ ОМАШКИ „Било би најлакше рећи да је све то само лакрдија. Али то је заправо права суштина словеначко-српских односа. Не ради се о пукој ’грешци’ него о ономе о чему је писао још Сигмунд Фројд у Уводу у психоанализу. Фројдово размишљање о омашкама одлично објашњава ’грешке’ око Вуковог имена од стране Љубљане. Прва и права омашка је, међутим, да немамо, као етничка заједница, никакав статус у Словенији, друга омашка је ’избрис’ – брисање људи са превасходно српским коренима после 1991. године, трећа омашка су обесправљени српски пензионери словеначких фирми… На крају, сав историјат словеначко-српских односа јесте омашка“, упозорава Миленко Вакањац, дугогодишњи председник кровног удружења словеначких Срба и један од предлагача да се у Словенији најбројнија непризната етничка мањина (српска), заједно са осталима (бошњачком, хрватском, македонском, црногорском…) призна, а тиме да јој се призна и право на језик и писмо, што је све после распада некадашње заједничке државе у Словенији у корену сатрто. Што има за последицу радикалну асимилацију четрдесетак хиљада „словеначких“ Срба током протеклих 25 година.

На крају, не треба заборавити ни да је вођство Љубљане без трунке стида или гриже савести прекрстило и њеног бранитеља у Првом светском рату, српског потпуковника Стевана Швабића („Ослободилац у трњу“, Печат број 425) и тако му се „одужило“, па отуда можда не треба да чуди што је иста судбина стигла и Вука, који је постао Карађић. Да иронија буде потпуна, Вукова задужбина у Љубљани се на свом сајту (на коме нема ни духа ни слуха поводом постављања „омажа“ Вуку Карађићу), промовише као „установа за проучавање и очување српске културне баштине“. Ако Вуку чак ни презиме није успела да сачува, онда није тешко наслутити каквог је квалитета тек остало прегалаштво и у каквом је положају српска мањина, која је према последњем попису у Словенији бројнија него у Хрватској, али потпуно обесправљена.

[/restrictedarea]

  займ срочно без отказов и проверок быстрый займ на карту сбербанкмикроклад взять займметро кредит займ