Kada je cilj – hrana za sve

Piše Mara Knežević Kern

„Naporni marš“ u Koreji još traje, ali je tamošnji narod pokazao da svako može da dostigne stepen samodovoljnosti – ukoliko ga velike sile ostave na miru

Upornost kojom UN promovišu mantru o održivom razvoju, uvodeći porez na siromaštvo narodima opredeljenim za sopstveni put ka samodovoljnosti, izaziva revolt žrtava ovog globalnog prevarantskog poduhvata, među kojima je najveći ceh platio libijski narod.

SPRŽENA ZEMLJA Uznemireni Gadafijevim vizionarskim projektom ozelenjavanja pustinje, pretvorene u oazu održivog razvoja, zeleni reketaši su, pod okriljem UN, Libiju pretvorili u sprženu zemlju. Njihov pohod na samoodržive ne gubi na intenzitetu, a među zemljama sposobnim da opstanu bez investitora, kreditora i monetarnih fondova je Severna Koreja (DNRK), izložena medijskom linču i mašti karikaturista, zaduženih za ismevanje vođe korejske revolucije i njegovih naslednika. Ova „imperija zla“ – decenijama izložena najsurovijim sankcijama – ogledni je poligon za uvežbavanje vojne discipline „proizvodnje gladi“.

[restrictedarea]

Odnos „međunarodne zajednice“ prema zemlji koja je, nakon oslobađanja od japanskog kolonijalnog jarma, uvela revolucionarne promene u organizaciju društva, u duhu socijalne pravde i samoodrživog razvoja, svedoči o pravoj prirodi „zelenog kapitalizma“.

Najiscrpniju analizu prirode korejske samoodržive zajednice dao je David Barkin iz Međunarodnog instituta za hranu i razvojnu politiku, u brošuri pod naslovom Food Self-Sufficiency in North Korea. Barkin je započeo istraživanje ovog, za njega misterioznog pristupa konceptu samoodržanja, s namerom da pronađe ključ koji bi važio i za latinoameričke zemlje. Izveštaj je poslao UN 1986. godine uz zahtev da se preduzmu koraci kako bi se iskustvo Severne Koreje primenilo na zaostale zemlje Latinoamerike.

Ovaj analitičar u svom izveštaju podseća na štetu nanesenu korejskom narodu tokom japanske okupacije (1910–1945), prinuđenom da svoju ekonomiju razvija u skladu sa potrebama Japana. Južni deo Koreje je u to vreme proizvodio pirinač – za domaće potrebe i izvoz – dok je u severnom delu razvijana teška industrija. Japan je preuzimao tri četvrtine pirinča, a većina obradive zemlje je bila u rukama malobrojnih veleposednika – Korejaca i Japanaca. Oni su nakon pobede revolucije u DNRK i agrarne reforme, pobegli u južni deo zemlje pod američkim uticajem.

Posle rata (1950–1953) stanovništvo je sa entuzijazmom prihvatilo kolektivizaciju da bi do 1959. bili eliminisani svi privatni posedi, a proizvodnja hrane u potpunosti prešla u ruke udruženih poljoprivrednih proizvođača i plantaža u svojini države. Dozvoljeno je i samostalno gajenje povrtarskih kultura, na ograničenoj površini, kao i posedovanje krava i pčela za domaće potrebe i iznošenje na lokalno tržište. Proces je praćen ideološkom transformacijom društva, na principima Juche (oslanjanje na sopstvene snage) i Chajusong (lična nezavisnost i samopouzdanje).

FILOZOFIJA RAZVOJA Zadivljen originalnim pristupom proizvodnji hrane i pravičnom raspodelom proizvoda, Barkin je počeo da proučava korejsku filozofiju razvoja Jushe, preporučivši je kao uzor i prototip samoodrživog razvoja. Posebno ga je fascinirao vizionarski pristup poljoprivrednoj proizvodnji, koja je, za razliku od ostalih socijalističkih zemalja, u samom početku dobila prioritet. Iako bogata rudnim blagom, DNRK se nije fokusirala na izvoz uglja i minerala, da bi se, zbog nepovoljnih geografskih uslova (planinsko tle), opredelila za uvoz hrane. Izvozili su ugalj, pretežno u SSSR, kako bi uvozili poljoprivredne mašine i transportna vozila, neophodna za poljoprivrednu proizvodnju u nepristupačnim delovima zemlje. Uz veliku podršku države poljoprivrednici su, nakon agrarne reforme i podele zemlje seljacima, počeli da obrađuju i površine na kojima je bilo nezamislivo gajiti pirinač ili pšenicu.

Državne farme su organizovane u područjima sa izuzetno lošim uslovima za poljoprivrednu proizvodnju (otežan pristup, nepovoljni klimatski uslovi, skromni prinosi…), dok su seoske kooperative dobile zemlju lakšu za obradu. Zadruge su formirane sa 50-100 ljudi, a pojedinac je delio rezultate rada pod uslovom da ima 300 radnih dana godišnje (za žene manje), što mu je davalo pravo na plaćen godišnji odmor za celu porodicu. Poljoprivrednici su dobijali besplatnu podršku stručnjaka uz svu potrebnu mehanizaciju i logistiku, a sistemom navodnjavanja je do 1981. obuhvaćeno tri četvrtine svih obradivih površina. Brigu o porodicama onih koji su izgubili radnu sposobnost preuzimala je zajednica. S obzirom na to da je, umesto brige o produktivnosti i profitu, osnovni cilj društva bio „hrana za sve“, država se, uz pomoć naroda, izborila sa nestašicama i glađu, oslobodivši se hirova velikih sila.

Za razliku od „profitabilne“ industrijske proizvodnje, DNRK se opredelila za korišćenje svakog pedlja zemlje u negostoljubivim planinskim predelima kako bi uzgajala useve na malim površinama, upotrebljavajući seme domaćih sorti, uz minimum hemijskih dodataka, takođe domaće proizvodnje. Uz pomoć plastenika, kontrolisane temperature vode za navodnjavanje i kombinacije biljaka s različitim ciklusima zrenja, poljoprivredna godina je produžena.

Omladina i deca su uključeni u informativnu mrežu s podeljenim zadacima: studenti kontrolišu temperaturu vode u rezervoarima širom zemlje, a  srednjoškolci prikupljaju uzorke zemljišta noseći ih u kontrolne laboratorije, kako bi se odredila doza za prehranjivanje. U procesu proizvodnje hrane učestvuju i ostali delovi urbanog stanovništva, birokratija i vojna lica, uz obavezu da jedan dan u nedelji rade na selu, dok u vreme žetve i setve moraju da pomognu selu 10 dana mesečno, uz pravo na preuzimanje određene količine namirnica.

KULT RADA Za privrednu politiku DNRK je karakteristično da slabo zavisi od nafte i uvoznih sirovina, zahvaljujući naučnim timovima angažovanim na usavršavanju tehnoloških alternativa. Elektrifikacija je obuhvatila sve delove zemlje, a struja se proizvodi u hidrocentralama i na pogon uglja.

Oni koji smatraju da bi DNRK bolje postupila ako bi se orijentisala na izvoz mineralnih sirovina i uvoz jeftinije hrane nisu shvatili poentu filozofije naroda iznurenog eksploatacijom koja bi se mogla definisati izrekom „uzdaj se u se i u svoje kljuse“. Profitabilnost nije cilj ekonomije Severne Koreje već dobrobit stanovništva.  Radna etika i kult rada sprovođeni su uz pomoć pokreta „Leteći konj“, uz visoko vrednovanje odgovornih prema radu i sredstvima za rad. Stanovništvo je, zauzvrat, dobilo besplatne stanove, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu… uz subvencionisanje cene osnovnih namirnica. Cena pirinča je iznosila 15 odsto od proizvodne vrednosti, uz komplikovan mehanizam kojim se zadovoljavaju potrebe svih aktera u lancu od proizvođača do krajnjeg korisnika.

Deca predstavljaju predmet izuzetne brige države koja im – i u najtežoj oskudici –  omogućava dovoljno hrane kroz školske kuhinje. Sličnu brigu vode o starim i nemoćnim licima, a Barkin je zaključio da je stanovništvo „dobro hranjeno raznovrsnom hranom u svako doba godine“.

Tako je već 1970. DNRK postala pionir samodovoljnog, održivog razvoja, a doktrina Juche ostvarena je pre nego što su zapadni predatori, pod okriljem UN, proglasili kult „samoodrživosti“. Koliko su UN u tome iskrene, vidi se na osnovu genocidnih političkih odluka kojima su proizvodili glad na Kubi, u Srbiji, Venecueli, Vijetnamu, Severnoj Koreji… koristeći sankcije i bombe protiv zemalja odlučnih da opstanu bez njihove „pomoći“.

Kad je Buš 2013. proširio sankcije na zabranu izvoza uglja, to je za Koreju bila „objava rata“. Zemlja je postala zavisna od humanitarnih organizacija, religioznih grupa i pomoći od strane braće iz Južne Koreje, koji su završavali u južnokorejskom zatvoru zbog svojih humanitarnih aktivnosti. Ovaj mučni period Korejci su nazvali „Naporni marš“, a razvoj nuklearnog programa bio je razumljiv odgovor neprijateljima.

„Naporni marš“ još uvek traje, ali Barkin tvrdi da se od tamošnjeg naroda – uprkos nedaćama i slabostima izabranog modela razvoja – može naučiti da svako može da dostigne stepen samodovoljnosti ukoliko ga velike sile ostave na miru.

[/restrictedarea]