Када је циљ – храна за све

Пише Мара Кнежевић Керн

„Напорни марш“ у Кореји још траје, али је тамошњи народ показао да свако може да достигне степен самодовољности – уколико га велике силе оставе на миру

Упорност којом УН промовишу мантру о одрживом развоју, уводећи порез на сиромаштво народима опредељеним за сопствени пут ка самодовољности, изазива револт жртава овог глобалног преварантског подухвата, међу којима је највећи цех платио либијски народ.

СПРЖЕНА ЗЕМЉА Узнемирени Гадафијевим визионарским пројектом озелењавања пустиње, претворене у оазу одрживог развоја, зелени рекеташи су, под окриљем УН, Либију претворили у спржену земљу. Њихов поход на самоодрживе не губи на интензитету, а међу земљама способним да опстану без инвеститора, кредитора и монетарних фондова је Северна Кореја (ДНРК), изложена медијском линчу и машти карикатуриста, задужених за исмевање вође корејске револуције и његових наследника. Ова „империја зла“ – деценијама изложена најсуровијим санкцијама – огледни је полигон за увежбавање војне дисциплине „производње глади“.

[restrictedarea]

Однос „међународне заједнице“ према земљи која је, након ослобађања од јапанског колонијалног јарма, увела револуционарне промене у организацију друштва, у духу социјалне правде и самоодрживог развоја, сведочи о правој природи „зеленог капитализма“.

Најисцрпнију анализу природе корејске самоодрживе заједнице дао је Давид Баркин из Међународног института за храну и развојну политику, у брошури под насловом Food Self-Sufficiency in North Korea. Баркин је започео истраживање овог, за њега мистериозног приступа концепту самоодржања, с намером да пронађе кључ који би важио и за латиноамеричке земље. Извештај је послао УН 1986. године уз захтев да се предузму кораци како би се искуство Северне Кореје применило на заостале земље Латиноамерике.

Овај аналитичар у свом извештају подсећа на штету нанесену корејском народу током јапанске окупације (1910–1945), принуђеном да своју економију развија у складу са потребама Јапана. Јужни део Кореје је у то време производио пиринач – за домаће потребе и извоз – док је у северном делу развијана тешка индустрија. Јапан је преузимао три четвртине пиринча, а већина обрадиве земље је била у рукама малобројних велепоседника – Корејаца и Јапанаца. Они су након победе револуције у ДНРК и аграрне реформе, побегли у јужни део земље под америчким утицајем.

После рата (1950–1953) становништво је са ентузијазмом прихватило колективизацију да би до 1959. били елиминисани сви приватни поседи, а производња хране у потпуности прешла у руке удружених пољопривредних произвођача и плантажа у својини државе. Дозвољено је и самостално гајење повртарских култура, на ограниченој површини, као и поседовање крава и пчела за домаће потребе и изношење на локално тржиште. Процес је праћен идеолошком трансформацијом друштва, на принципима Juche (ослањање на сопствене снаге) и Chajusong (лична независност и самопоуздање).

ФИЛОЗОФИЈА РАЗВОЈА Задивљен оригиналним приступом производњи хране и правичном расподелом производа, Баркин је почео да проучава корејску филозофију развоја Jushe, препоручивши је као узор и прототип самоодрживог развоја. Посебно га је фасцинирао визионарски приступ пољопривредној производњи, која је, за разлику од осталих социјалистичких земаља, у самом почетку добила приоритет. Иако богата рудним благом, ДНРК се није фокусирала на извоз угља и минерала, да би се, због неповољних географских услова (планинско тле), определила за увоз хране. Извозили су угаљ, претежно у СССР, како би увозили пољопривредне машине и транспортна возила, неопходна за пољопривредну производњу у неприступачним деловима земље. Уз велику подршку државе пољопривредници су, након аграрне реформе и поделе земље сељацима, почели да обрађују и површине на којима је било незамисливо гајити пиринач или пшеницу.

Државне фарме су организоване у подручјима са изузетно лошим условима за пољопривредну производњу (отежан приступ, неповољни климатски услови, скромни приноси…), док су сеоске кооперативе добиле земљу лакшу за обраду. Задруге су формиране са 50-100 људи, а појединац је делио резултате рада под условом да има 300 радних дана годишње (за жене мање), што му је давало право на плаћен годишњи одмор за целу породицу. Пољопривредници су добијали бесплатну подршку стручњака уз сву потребну механизацију и логистику, а системом наводњавања је до 1981. обухваћено три четвртине свих обрадивих површина. Бригу о породицама оних који су изгубили радну способност преузимала је заједница. С обзиром на то да је, уместо бриге о продуктивности и профиту, основни циљ друштва био „храна за све“, држава се, уз помоћ народа, изборила са несташицама и глађу, ослободивши се хирова великих сила.

За разлику од „профитабилне“ индустријске производње, ДНРК се определила за коришћење сваког педља земље у негостољубивим планинским пределима како би узгајала усеве на малим површинама, употребљавајући семе домаћих сорти, уз минимум хемијских додатака, такође домаће производње. Уз помоћ пластеника, контролисане температуре воде за наводњавање и комбинације биљака с различитим циклусима зрења, пољопривредна година је продужена.

Омладина и деца су укључени у информативну мрежу с подељеним задацима: студенти контролишу температуру воде у резервоарима широм земље, а  средњошколци прикупљају узорке земљишта носећи их у контролне лабораторије, како би се одредила доза за прехрањивање. У процесу производње хране учествују и остали делови урбаног становништва, бирократија и војна лица, уз обавезу да један дан у недељи раде на селу, док у време жетве и сетве морају да помогну селу 10 дана месечно, уз право на преузимање одређене количине намирница.

КУЛТ РАДА За привредну политику ДНРК је карактеристично да слабо зависи од нафте и увозних сировина, захваљујући научним тимовима ангажованим на усавршавању технолошких алтернатива. Електрификација је обухватила све делове земље, а струја се производи у хидроцентралама и на погон угља.

Они који сматрају да би ДНРК боље поступила ако би се оријентисала на извоз минералних сировина и увоз јефтиније хране нису схватили поенту филозофије народа изнуреног експлоатацијом која би се могла дефинисати изреком „уздај се у се и у своје кљусе“. Профитабилност није циљ економије Северне Кореје већ добробит становништва.  Радна етика и култ рада спровођени су уз помоћ покрета „Летећи коњ“, уз високо вредновање одговорних према раду и средствима за рад. Становништво је, заузврат, добило бесплатне станове, образовање, здравствену заштиту… уз субвенционисање цене основних намирница. Цена пиринча је износила 15 одсто од производне вредности, уз компликован механизам којим се задовољавају потребе свих актера у ланцу од произвођача до крајњег корисника.

Деца представљају предмет изузетне бриге државе која им – и у најтежој оскудици –  омогућава довољно хране кроз школске кухиње. Сличну бригу воде о старим и немоћним лицима, а Баркин је закључио да је становништво „добро храњено разноврсном храном у свако доба године“.

Тако је већ 1970. ДНРК постала пионир самодовољног, одрживог развоја, а доктрина Juche остварена је пре него што су западни предатори, под окриљем УН, прогласили култ „самоодрживости“. Колико су УН у томе искрене, види се на основу геноцидних политичких одлука којима су производили глад на Куби, у Србији, Венецуели, Вијетнаму, Северној Кореји… користећи санкције и бомбе против земаља одлучних да опстану без њихове „помоћи“.

Кад је Буш 2013. проширио санкције на забрану извоза угља, то је за Кореју била „објава рата“. Земља је постала зависна од хуманитарних организација, религиозних група и помоћи од стране браће из Јужне Кореје, који су завршавали у јужнокорејском затвору због својих хуманитарних активности. Овај мучни период Корејци су назвали „Напорни марш“, а развој нуклеарног програма био је разумљив одговор непријатељима.

„Напорни марш“ још увек траје, али Баркин тврди да се од тамошњег народа – упркос недаћама и слабостима изабраног модела развоја – може научити да свако може да достигне степен самодовољности уколико га велике силе оставе на миру.

[/restrictedarea]