Грађа за речник 22 – Домаћин

milovan-danojlic (2)пише Милован Данојлић

Виђао сам их у детињству, а било их је свакојаких, од дичних брђана господственог држања у одећи коју данас носе чланови фолклорних друштава, до саможивих циција, надутих празноглаваца и кућних деспота. У међувремену су отишли са овог света, а ово што се данас сврза по авлијама и њивама личи на остатке разбијене војске, без команданта и ратног циља

Током недавне предизборне кампање чусмо, са неколико страна, чежњиве уздахе за домаћинским уређењем пољопривреде, породице и друштва, уз подразумевајућу веру да је тај циљ данас остварив. Није, додуше, предлаган конкретан политички програм; било је то уопштено опредељење, са благим укусом носталгије. Ваљда се претпоставља да домаћина ту негде, око нас, и сад има, па им ваља пружити моралну и материјалну подршку. Хм.

Домаћини. Виђао сам их у детињству, а било их је свакојаких, од дичних брђана господственог држања у одећи коју данас носе чланови фолклорних друштава, до саможивих циција, надутих празноглаваца и кућних деспота. У међувремену су отишли са овог света, а ово што се данас сврза по авлијама и њивама личи на остатке разбијене војске, без команданта и ратног циља. Pater familias са децом одбеглом у свет ни самим собом не управља; тешко друштву које од њега очекује вајду.

[restrictedarea]

Бојим се да, призивајући некадашње ваљано устројство, млади активисти не знају понајбоље о чему говоре. Тражити повратак патријархалног поретка ствари – а о њему је реч – узалудно је самозаваравање. Време га је прегазило, а пресуде времена, правичне као и неправичне, беспоговорне су. Ја сам, на првим корацима кроз свет и век, окусио понешто од  сласти, али и горчине домаћинског друштвеног уговора. Волео сам предахе што их је тежак и груб живот повремено себи допуштао: славе и свадбе, позајмице и мобе са громким циганским оркестрима, чобанске и жетелачке попевке, вршидбе и комишања, прела и посела, мале сујеверне обреде који су ишли уз све празнике, религиозну преданост на лелујавој  граници између хришћанства и паганства. Уживао сам у игранкама на крају изнурујућег радног дана, уз радосно поцикивање коловође. Радовао сам се радовању одраслих, али, већ онда, са пола срца. Нисам успевао да, у циктању виолина и муклом откивању контрабаса, истиснем из сећања јад и ругобу свакидашњице. Мука постојања је заташкавана провалама колективног пијанства. Песмом и игром људи су се отимали од те муке, и ликовали, за часак, над њом.

Чежњиви погледи према срећној некадашњици не продиру испод привлачне површине. Заборавља се да је хваљени домаћин био неприкосновени регулатор породичних и друштвених односа, бог и батина над укућанима, у ситуацији где су жене и деца, неми послушници, плаћали данак своје потчињености. Волео бих да видим младу заклетницу домаћинске идеје, самоувереног и дрчног наступа, у тренутку кад јој се објављује за кога се има удати. Или је, у заносу вербалног идеализма, улогу домаћина доделила самој себи. Чини ми се да проповедници повратка у стара добра времена никад у руци нису држали срп, мотику и секиру, нити их је, у врело јулско подне, окупао на њиви раденички зној, врло непријатан кад почне цурити низ кичму.

Живот је био веома тежак и, самом тежином, чвршће структурисан. Са увођењем механизације и ослобађањем од наслеђених стега, он је, хвала Богу, олакшан. Почео је вишегодишњи колективни одмор од историје; многима је одлакнуло. А лакоћа је донела своја искушења, почела прелазити у леност, безвољност, у непоштовање честитог труда, у моралну пометњу. Тамо где рад не налази у себи лепоту и смисао, човеку се ништа више не исплати. Тржиште, као врховни арбитар, личи на махнитог дивљака. Највиши циљ лаког живота дуго је, код нас, био у чиновничком лезилебисању. Освојивши заслужени предах од вековног диринчења, део нашег света се смртно разленио и изгубио животодајни полет. Крах руралне цивилизације отворио је широк празан простор за безнадежни паразитизам. Процес се испољава на разним равнима, повезаним хоризонтално и вертикално. Илуструју га испражњене сеоске куће, затворене основне школе, безглава бежанија у свет, напуштање домаћих воћних и повртарских врста, и демографска катастрофа. Полом сељаштва је европски, па и светски догађај, а код нас се одвија без одговарајуће пажње и разумевања. Пред толиком небригом и свесвеједношћу живот је устукнуо, изгубио вољу за настављање: ни рађање се не исплати. Наше су мајке живеле у неупоредиво тежим условима, и рађале по четворо-петоро деце, не питајући се пошто и зашто. Лакоћа живљења је, парадоксално, разбила напоран, али зато подстицајан правац испуњавања људске судбине.

Све до средине прошлог века наш сељак је обрађивао земљу, гајио стоку, хранио се и облачио онако како се то чинило у епоси Хесиода и Хомера. И онда се, око 1955, десио тектонски потрес. Сељак, дојучерашњи градитељ и бранилац државе, творац језика, утемељивач књижевне уметности, стуб породице, хранилац свих друштвених слојева, одједном је, социјалистичким интернационализмом у име радничке класе и капиталистичким мондијализмом у име новца, потиснут на слепи колосек историје. Постао је сувишан. Завладало је такмичење у брзој и непоштеној заради, на шта је већ Цвијић указивао. Први трактори су, у мом родном крају, набављени продајом проклете ракије шећеруше. Понос нашег поднебља и тла, „бренд“ традиције, претворен је у јавну срамоту. Патворена ракија дошла је као увод у низ других подвала и фалсификата: прешло се на производњу вештачке и загађене хране, на генетски модификовано воће и поврће, на лажна и бесмислена занимања. Једино се деца нису дала фалсификовати: данашње стање показује дубину нашег посрнућа.

И сад смо ту где смо. Мало ко се по селима жени и удаје. По авлијама се врте онемоћали старци, пензионери повратници, викендаши, и ми, чувари очевине. На овај хектар и по земље утрошио сам, у протеклих педесет година, грдан новац, а заузврат добијам чист ваздух и здружено јутарње певање птица. Траву дајем комшији, бесплатно, и још му захваљујем што је коси. У тренуцима клонућа, кад се нагомилају тешкоће – у подруму се и после две дренаже појављује вода, негде неки вентил потајно капље, па се хидрофор повремено укључује, испод судопере се мува пух орашар, у поштанском сандучету се настанили бумбари – дође ми да побегнем главом без обзира. Земља би то једва дочекала, и у две-три године обрасла у шуму. Нема срећних љубави, јадиковао је, некада, Луј Арагон. А љубав према завичају је, у земаљском ценовнику услуга, високо опорезована.

Умро је некадашњи свет а нови се споро рађа. Један од знакова те смрти је ишчезавање волова, главне радне снаге старе пољопривреде. Европа је и ту испредњачила. Џорџ Орвел (1903–1952) их, у „Животињској фарми“, не помиње. Наш народни песник воловима одаје дужну пошту; после неке турске најезде, он о пленидби стоке говори као о кућној чељади отераној у ропство:

Поћера нам овце и јагањце

И волове, наше хранитеље.

Едмон Ростан (1868–1918), аутор и код нас популарног „Сирана де Бержерака“, у песми посвећеној преласку краља Петра преко Албаније, посебну почаст одаје воловској запрези, сапатницима величанствене краљевске одисеје. У раздобљима пуне снаге и славе, во је достизао тежину 1.500 килограма, и старост до 25 година. Данас му не допуштају да остари, изручују га на кланицу као бика. Код Радоја Домановића (1873–1908) „обичан српски во“ размишља о друштвеној неправди коју, и поред своје корисности, трпи. Он се жалио на ондашње домаћине, а ми, данас, на цео свет.

Док сам куцао ове редове, бану један даљи познаник, не баш сељак, а не ни грађанин, него нешто између, наш распрострањени друштвени тип, и веома се зачуди што се и даље служим механичком писаћом машином. Он, свакако, има компјутер, а ваљда му за нешто и служи. Прихватио је прогрес, али прогрес избегава да му отвори Поглавље 23. На поузданијем су путу нови домаћини, који се представљају као фармери. Ја ту реч не волим, али признајем да само такав, модеран пољопривредник има изгледа да продужи име, углед и друштвену смештеност некадашњег домаћина.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *