Енциклопедија детињства песника Моше Одаловића

Јован ПејчићПише Јован Пејчић

За њега велика реч Свет значи дакле Лепоту, и значи Ред. На том доживљају почива, из тог доживљаја извире све тематско обиље његове поезије

Године 1924. књижарница Светислава Б. Цвијановића објавила је прву песничку књигу Десанке Максимовић Песме. Поведени овом и збиркама – навешћу најбитније – Зелени витез и Гозба на ливади, Тражим помиловање и Летопис Перунових потомака, Слово љубави и Немам више времена, досадашњи жирији бирали су за лауреате Десанкине награде сва саме песнике за такозване одрасле.

Али Десанка Максимовић је не мање, и не мање велик, и дечји песник. Три године по штампању прве збирке објавила је она 1927., у издању часописа Мисао, прву своју збирку песама за децу – Врт детињства, и отад колико још оваквих књига.

Двадесет двоје досадашњих добитника Награде „Десанка Максимовић“ песници су чије стваралаштво ни у наше дане не престаје да разговара с оном првом песникињом. Са Десанком Максимовић као песникињом за најмлађе, Мошо Одаловић, дечји песник, као први од писаца за децу отвара добитнички дијалог с ауторком Ветрове успаванке, Росне руковети, Чуда у пољу, Зеленог лептира

[restrictedarea]

Особено стиховно знање Велика књига поезије за децу Момчила Моше Одаловића започета је пре четири деценије и једну годину свеском стихова Врло важно. Одаловић је досад објавио двадесет седам песничких збирки; већина њих по сродности су избори из претходних обогаћене новим песмама („оне и нове песме“). Од тога броја, три збирке су мешовите: поред песама доносе и кратке приче, док су две колективна остварења: Лирски покер, у заједници са Душком Трифуновићем, Љубивојем Ршумовићем и Драганом Радуловићем, из 1994 – епистоларна лирика, својеврсни уметнички „документ о емотивном напору једне генерације да спаси душу пред општим злом“; друга таква књига заправо је збирка-лексикон Петорица из српског, штампана 1999, у чијем је настајању, поред већ поменутих стваралаца, учествовао и Добрица Ерић – аутори су ту, често уз коментар, приложили по песму о 21 теми, а теме су, наводим најважније: дете, родитељи, кућа, другарство, љубав, школа, народ, отаџбина, страх, хлеб, Бог, смрт…

На основу имена песника са којима је на овакав начин сарађивао могло би се много рећи о Одаловићевој индивидуалној поетици, али не сва истина. Колико је он самосвојан, колико песник особенога стиховног знања и непоновљивог језичког умећа показала је прва међу његовим значајнијим збиркама Од амебе до бебе, из 1982. године: посебно искуство стечено како домаштавањем рађања света тако и, на пример, страховањем корена да се не искорени (метафорички проглас трајног родољубивог заноса), песник заокружује вишим сазнањем које ће ући у саму основицу Одаловићевог свеукупног стваралаштва за децу – да је отад више никад не напусти. То је космографска песма-исказ И на крају, која гласи: „Од амебе / до бебе / све се лепо / згодило, / све се / на свету / својим редом / родило.“

Натпевавање са дететом у себи За Мошу Одаловића велика реч Свет значи дакле Лепоту, и значи Ред. На том доживљају почива, из тог доживљаја извире све тематско обиље његове поезије. Узмемо ли Одаловићеву поезију у њеној целини, брзо ћемо увидети да се пред нама развија права поетска енциклопедија детињства, све светско за дете видљиво, али и оно што је као свевредност припадности и идентитета, као општа тајна простора и времена, као игра живота и смрти – несагледиво. Као песник, натпевавајући се са дететом у себи, идући за њим, поверавајући му се на најзачудније начине, Одаловић одгонета постојање првенствено на догађајном плану, у сферама виђеног и доживљеног (тако је у збиркама Овде нешто није у реду /1988/, Ветар ми однео панталоне /1991/, Рече ми једно дијете /1997/), затим у сферама реалитета, историје, духовности, православља (збирке Неко је украо ласту /1987/, Косовчице /1998/, Жича, пчелино чедо /2009/, али и кроз живе и надахнуте парадоксе који свест и певање, повест и психологију, као и њихове међусобице, укрштају и оплемењују истовременим радом догађајнога и сневаног (збирке Тако је било, пчеле ми и Уврнута књига /обе из 1995/, Ко пре до мене /2004/, Твоја звезда Будалица /2014/).

При свему, корпус за себе представљају песме, па и читаве збирке аутобиографског, најличнијег карактера, најтоплије и у исто време најособитије у стваралаштву Моше Одаловића, оне у којима он, на пример – смем да кажем – величанствено живопише икону мајке и гради портрет оца (то су три збирке, две из 1986: Мама је глагол од глагола радити и Друже тата, кућни команданте, и збирка Молитва за моју маму, из 2011). Не могу а да овде не издвојим песме Мама је глагол од глагола радити, за коју Драган Лукић с правом вели да је наслов песме већ књига за себе, и М. О. украо ласту, која иде у ред најпотреснијих лирских сведочанстава о животу косовског човека, деце на Косову и у Метохији. А опет, та родна груда са које је избегао најпунији уметнички и мисаони израз наћи ће Одаловићевом Завичајном буквару (2001), својеврсном азбучнику основних животних појмова састављеном од поезије, причања, афоризама, досетки, духовитих и мудровраголастих поука и упутстава за игру и одрастање – делу у којем се он појављује као комплетан аутор: као писац, илустратор и калиграф.

У тако обликованом песничком свету Моше Одаловића све учествује, све открива и све преображава спољну и унутрашњу стварност лирског јунака. Актери су подједнако људи, биље, животиње (често звери), ствари, свакодневица и вечност, изнад свега природа у њеној неисказивости, и звездано небо што је наткриљује и чува.

Класик Како све то постоји, како се остварује у стиховима Моше Одаловића?

Он је песник саживљавања са бићима и стварима, представама и сновима. Он пева из самог детињства. Имамо посла с аутором ванредне, понекад непредвидљиве, но увек узбудљиве говорне инвенције. Језички лудизми и кованице, алогички склопови, граматички испади, дијалекатске завичајне осмотрице, значењски неисцрпне слике, распеване мелодија и ритмика исказа, валовити хуморни тон, експресивна рима, изазовна говорна лакоћа – све те најтеже особине поезије за децу код Одаловића се дају с једном уметничком присношћу која многоструко плени и очарава читаоца; дете, колико и нас – који се с годинама све чешће и више враћамо детињству.

При томе, Одаловићева песма своје вредности и значај редовно темељи на најпоузданијем наслеђу српске песме за децу. Један вид тога наслеђа је класична змајјовинска дечја песма, разиграна, ведра и поучна – опчињујућа; други ослонац налази Одаловић и радовићској песми, обрасцу који се просто зове „песма по Душку Радовићу“, дакле песми прожетој оштрим или притајеним пародично-ироничним елементима и њиховим стилским инцидентима и одјецима.

Ако, зато, на крају, ваља одредити токове и вредности српскога стваралаштва за децу којима тече досадашње дело Моша Одаловића, онда су то, почев од Змаја, све сами класици српског песништва за децу: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душан Радовић, Стеван Раичковић, Драган Лукић, Мирослав Антић, Брана Црнчевић, Милован Данојлић, Љубивоје Ршумовић…

Управо ова чињеница даје ми право да мирно кажем како је Мошо Одаловић класик попут њих. Награда „Десанка Максимовић“ дуго је чекала да то озакони.

Беседа у Бранковини, на уручењу Награде Десанка Максимовић“, 16. маја 2016. године

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *