Драма великог развода

Tereza Mej i Angela MerkelЗа „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Британско политичко лето биће врело; развод са „увређеном дамом“ у Бриселу прети да буде мучан, а исход преговора о новим односима Британије изван Уније са остатком Уније у фази је претпоставки

Док се у одајама Вајтхола ужурбано припрема активирање фамозног члана 50 Лисабонског уговора који дефинише процедуру изласка једне земље из Европске уније, на Острво стиже преко Ламанша француска глоса по којој „отићи, значи помало умрети“. Али добро се држи и теорема великих светских шармера од Дон Жуана до Монте Криста по којој на свету нема ништа слађе од доброг споразумног развода брака.

[restrictedarea]

РОМАНТИЗАМ У ПОКУШАЈУ Европска унија није, истина, Британцу никада била искрена љубавна афера него брак из интереса или – како каже један британски коментатор – „утешна награда“ за изгубљену империјалну доминацију.

У колективној психи и актуелној политичкој вокацији Британије још је живо историјско Черчилово објашњење да је ова земља, у часовима великих одлука, увек прво окретала поглед преко Атлантика, према Америци, па тек онда преко Ламанша, ка Европи.

За неке европске земље Европска унија је пак значила склониште од турбулентне историје. Немачка се ту склонила од греха које је некадашњи теутонски иберменшизам учинио народима на Континенту (и свету); Грчка, Португалија, Шпанија… нашле су у Бриселу прибежишта од војних диктатура; земље Источне Европе од комунизма совјетског типа…

Са свим слабостима и контраиндикацијама, данас тако транспарентним у бриселском бићу, ЕУ је дуго била некакав романтизам у покушају, који ће садашњим сањарима сна о Европи у миру са самом собом и са остатком континента бити, истовремено, заборав прошлости и нада у просперитетну будућност.

Иронично, Британија је на прошлом референдуму (52:48) одлучила да оде из пројекта у који други месечаре, а имала је повлашћени статус; била је ван шенгенске зоне, ван бриселске пореске дисциплине, те одредаба и закона о унутрашњим пословима и, још важније, добила је часну реч од Брисела да у догледној будућности неће бити даљег ширења и уплива у националне суверенитете које би водило стварању својеврсне европске супердржаве.

Онда је британска суперосетљивост на суверенитет потукла све остале рачунице и, истовремено, отворила Пандорину кутију чији дух сада кружи Европом – „кад може Британија, зашто не бисмо могли и ми“.

Анкете на Острву, али и на Континенту, показују да је садашња Унија, забарикадирана у бриселски Замак, све даља од идеала демократије у изворном и модерном значењу, а све више је испостава америчког хегемона са чиновништвом империјалних амбиција и инстинкта.

У лондонском „Ивнинг стандарду“ колумниста Џејмс Паламбо примећује да је демократија у Европи имала и боље дане; „корупција у мафијашкој економији Шпаније цвета; у Француској је немогуће испословати чак ни минималну реформу радничких права (алузија на недавне масовне демонстрације), а евро је „на путу у пропаст“. Тако мисле, наглашава, значајне економске главе , нпр. гувернер Банке Енглеске Мервин Кинг или Јанис Варуфакис у Атини.

Евроскептици у Лондону се слажу да британски „брегзит“ чини услугу Европској унији тиме што ће је натерати да се „суочи са овом реалношћу“.

 

ПЛАН ПОБУЊЕНИКА Тереза Меј, премијерка и наследница Камерона, који је пред референдум покушао да кокетира са Бриселом и изгубио фотељу, мораће да, пре него што се отисне на преговоре у центар ЕУ, види како ће проћи у властитој кући. Већина њених конзервативаца у партији и парламенту не верује да ће искрено и предано преговарати на платформи радикалног раскида са Унијом будући да се пред референдум залагала за останак земље у ЕУ. Група политичких сениора у странци већ ју је упозорила да ће дићи устанак уколико донесе из Брисела ишта мање од „тврдог брегзита“, тј. потпуног раскида са Унијом. У току је редиговање последњих страница предлога о томе како би требало да изгледа разлаз, те се сумња да премијерки неће поштовати исход референдума, и да заправо спрема компромисни „меки брегзит“.

Британија је тренутно подељена око будућих односа са Унијом. Референдум не обавезује владу, и по тумачењу еврофила само је констатација јавног расположења. Проблем Терезе Меј је, међутим, што у парламенту, где пада одлука, располаже са свега 16 посланика лабаве већине. План побуњеника који су против свега што није тотални разлаз са ЕУ, исписан је у неколико тачака и срочен готово ултимативно: потпуна контрола имиграције на Острву је црвена линија коју Мејева у разговорима са Бриселом мора стриктно да поштује; Акт Европске заједнице који је Британија потписала са Бриселом (1972) ставља се ван снаге; Британија прекида досадашњи режим веза са Европским заједничким тржиштем.

Кључни проблем са овим ултиматумом јесте понор између премијеркине жеље да у Бриселу евентуално трампи контролу (и рестрикцију) прилива имиграната за наставак чланства у ЕЗТ.

Евроскептици у партији и парламенту тумаче спремност премијерке да остави отворена врата за нагодбе са Бриселом, а нарочито да прихвати такозвани  „норвешки модел“ (останак у европском економском простору са истовременим прихватањем неких бриселских правила), као предзнак капитулације пре него што је битка почела. Други пак мисле да је председница владе у безизлазној ситуацији – будући да би Ангела Меркел пре да кажњава Лондон него да прихвата компромисе, Мејева је спремна да не добије најбоље како би избегла најгоре.

Антиевропљани у Конзервативној партији Терезе Меј нису спремни да прихвате било шта мање од „тврдог брегзита“. Већ су формирали у парламенту посебну групу за одбрану правог смисла раскида са ЕУ, а њен представник Стив Бејкер после првог састанка побуњеника излази пред микрофон и саопштава: „Ако Мејева остане верна ономе што је рекла (брегзит значи брегзит), онда је све у реду“. „Али“, наставио је, „ако влада крене у било шта што не поништава ЕУ законе, ако нас остави неспособним да спроводимо властиту имиграциону политику и да останемо у европској економској зони, боље јој је (влади) да то и не покушава.“ Одмах после овог иступа, јавио се бивши премијер Иан Данкан Смит, један од предводника кампање за „брегзит“, да поручи како побуњеници не би прихватили никакав „трули“ компромис са Бриселом, посебно око контроле граница.

ВРЕМЕ ЗА ВЕЛИКУ ДЕБАТУ Како ће Тереза Меј разрешити ову невољу и како ће Брисел одговорити на ове захтеве?

Сајмон Џенкинс, колумниста „Гардијана“, пише да опасност од британског „брегзита“ прети више Европској унији него што Британији прети одговор из ЕУ. Зато Европа „треба добро да размисли како одговорити Лондону“. Упозорава да УК неће бити последња чланица која тражи развод брака са Бриселом.

Испитивања јавног мњења показују да је скоро трећина становништва у Европи „дубоко ненаклоњена европском пројекту“. То би, каже, требало да буде сигнал политичкој елити да је дошло време за „велику дебату“ широм Континента о новој европској конфедерацији националних држава. „Гардијан“ пише да је „видљива потреба“ да „Европа 21. века замени трошни, климави корпоративизам настао као одговор на ситуацију из 1945. године“. Такву конфедерацију Британија би подржала и у њој „са поносом учествовала“. Истина, визија о новој Европи може овог тренутка да изгледа сувише удаљена, „али тако удаљена изгледала је својевремено и идеја о овој Европској унији“.

Британски „брегзит“ кренуо је на прво путовање по Европи. Тереза Меј има у рукама врућ кромпир. Пројект застрашивања Британаца од стране еврофила да ће, ако гласају за одлазак из Уније, изазвати смак света, омануо је на референдуму. А да ли ће се епидемија „брегзита“ ширити и каквом динамиком – треба тек да се види. Европска унија мораће добро да размисли како ће одговорити сада каде је дух „брегзита“ изашао из боце и почео да кола по Европи. Све то када из „романсе“ добровољно одлази једна од највећих војних сила у тој заједници, са економијом која је, на пример, прошле буџетске године уплатила у бриселску касу чланарину од 8 милијарди и 800 милиона фунти.

Ако „отићи значи увек помало умрети“, питање је коме звона звоне. И колико ће (парафразирајући Хемингвеја) да остане од Европске уније уколико море однесе грудву њеног копна?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *