др Влајко Пановић – Форсирање лудила

Разговарала Наташа Јовановић

Уместо традиционалних вредности данас се инсистира на непостојању граница, при чему многи заборављају да је управо први критеријум психијатрије у процени да ли је неко болестан или не – да ли код њега постоје границе реалности. А треба да нас уплаши што поред нас живи много потенцијалних убица

Дечји свет данас препун је чудеса и чудовишта из цртаних филмова у којима је спакован образац односа према другима. У већини је наглашен агресивни приступ – од музике, покрета, ударца, сцена насиља, убијања. То је простор у коме се промовишу инцест као природан однос између брата и сестре, убиство без оклевања или индивидуална етичност која подразумева да је морално оно што мени одговара. Лик ђавола такође је основ за многе ликове из цртаћа. Он деци постаје близак а његове радње прихватљиве. Опонашајући га, они реагују агресивно. Филмови о Харију Потеру препуни су езотерије, окултизма, настраности. Данас се дешава однеговано насиље кога нисмо свесни. Да ли је то васпитно, морално и нормално? Једна сјајна руска пословица каже да је дете као сандук, шта год у њега ставите, то ћете и наћи – каже у разговору за „Печат“ др Влајко Пановић, клинички психолог.

Како тумачите чињеницу да медији, почев од случаја певачице Јелене Марјановић до најновијег убиства у Зајечару, нападно, на површини радара, држе искључиво тему злочина, непрезајући од изношења најбруталнијих детаља?

Живимо у времену поремећеног система вредности, у времену када је све дозвољено и све у складу са пословицом: Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси. Постоји механизам којим се раздробило све у шта смо веровали, а то је пут од релативизације до негације. Дакле, систематском релативизацијом људске доброте и онога што је човека чинило човеком дошли смо до негације суштине живота. Данас се пред нашим очима одвија страшна сцена: урушавање достојанства живљења.

Нажалост, морам да кажем да медији мало или нимало воде рачуна о читаоцу, а упадљиво више о тиражу и приходима. Када кажу да своје садржаје прилагођавају публици која их прати, то звучи парадоксално попут оног – напојиће жртву водом пре него што је убије. Да постоји идеја или бар свест о бризи за колективну менталну свест, медији би део простора уступили принципима лепоте, истине, склада, рада и реда.

[restrictedarea]

Да ли инсистирање на теми злочина значи и афирмацију злочина?

Психолошки гледано, доста дуго живимо у стању страха, неизвесности, стрепње, рекох измењеног система вредности. Цивилизација условљава живот у страху. Доминантан образац васпитања у нашем простору заснован је на застрашивању и условљавању. Штап и шаргарепа нам се перманентно намећу као модел односа јачег према слабијем како унутар породице тако и шире у друштву. Постоји правило црне пропаганде које гласи да ако хоћете да слудите одређену групу, појединца или народ, ви му истовремено понудите обиље контрадикторних информација. Човек у таквим околностима губи репер и, отупљујући своја чула и могућности за адаптацију, постаје умртвљен. Он отупљује у емоцијама и њему као да ништа више није свето. То је наметнуто споља и годинама се на томе системски и систематски ради. Овај простор дуго бомбардују различитим и контрадикторним информацијама. Узмимо за пример условљавање европске заједнице и интерпретацију наших медија. Најпре прочитамо вест која потиче из добро обавештеног извора да ћемо бити примљени у ЕУ, да би кроз неколико дана новинар, позивајући се такође на добро обавештени, овај пут други извор, написао да је наш статус такав да ћемо бити примљени, али са три тачке. На тај начин се исцрпљује могућност човека да одреди приоритете, чиме он почиње да негује своју грубљу страну. Глобалне промене условљавају исцрпљивање људских ресурса за адаптацију, а читав наш живот је адаптирање на нове људе, нове идеје, нове могућности, јер суштину живота чине промене наметнуте споља или изнутра. Данас ћете видети много људи који немају радост у себи. Окренути напоље, они очекују или страх или шаргарепу. Они се налазе изван себе. Своју свест су избацили из себе, немају смирења и стрпљења и некада је довољан мали повод да их потакне на агресивност. А цивилизација од малих ногу негује агресивност. Супротно томе Бог је створио човека са основним задатком да развија љубав.

Чини ли вам се да на тај начин српски медији, а са њима и цело наше друштво, разбуктавају мале поремећаје код људи који можда имају латентни проблем, али са којим се носе?

Наравно да такви наслови и ангажовани приступ теми провоцирају повређено достојанство које може да одреагује. Али, с друге стране, подстицаји се налазе и тамо где нису тако очигледно видљиви. Постављајући себи питање зашто и како се неком тек тако нешто откачило у глави, па је наоко миран човек починио злочин, ми занемарујемо много аспеката. Један од њих је и присуство оружја у средини у којој дете одраста. Од малих ногу дете се игра пиштољем који има само једну функцију и захтева два покрета – ухватити га руком и повући ороз. Код детета се та слика утискује и остаје у њему. Истовремено тај акт пуцања, без обзира на то да ли је мета играчка, птица на екрану или човек, праћен је расположењем и подигнутим нивоом адреналина. Касније у присуству пиштоља у стањима доживљене или могуће угрожености, он посеже за оружјем.

Погледајте децу на игралишту, посматрајте их док играју игрице или док гледају филм, они су нервозни, нестрпљиви, понекад веома агресивни. У игрицама они увек некога лове, рука им је увек на обарачу. Ми дакле с једне стране имамо глобално наметање агресивног обрасца у коме велики прете малима, а мали стално доживљавају неправду, а с друге афирмацију насиља кроз филмове, игрице, медије. Даље, у оквиру породице или у оквиру коректног односа једног човека према другом ми данас немамо достојанствени приступ, јер када желимо да дефинишемо наш однос, ми се стидимо доброте и лепоте. Ретко се у породицама среће приступ родитеља према деци који подразумева склад, достојанство и самопоштовање. Уместо тога имамо притисак и уцену. Негујући то у себи, та деца једног дана могу да постану насилници. Зар није боље у медијима промовисати лепоту живота, лепоту односа са другима, доброту, јер тако на дуже стазе негујемо ненасилништво?

Да ли друштво у коме влада терор наводног џет-сета, и у коме на насловнице доспевају ријалити звезде, обнажени, раскалашни и настрани свет, шаље поруку потенцијалном убици да такав чин значи обећаних пет минута славе?

Форсирање разврата, перверзија и наказности постало је опште место, начело функционисања друштва у коме је жена, иако најчешће тога несвесна, сведена на објекат. Данас готово да нема стида, срама, стрепње, чежње. Начело је сада и овде. И док медији с једне стране афирмишу наказност, разврат, сексуалност и перверзију оличену у антихеројима, с дуге стране професор универзитета мора да се бори за остваривање елементарних права, а млада особа са високим просеком на факултету не може да нађе посао уколико не посегне за чланском картом неке политичке странке. У свету перманентног понижавања човека у коме он тешко да нешто може да оствари, губи се осећање достојанства и утисак да живимо у простору у коме треба уживати. Напротив, човек је стално у стању опрезности како не би био преварен. Када улази у институције, здравствене, судске, он не очекује ништа добро.

У таквом раскораку човек осећа немир, и отклон према институцијама и држави. Он не може да воли ни своју државу. У њему нико не негује људскост, па и он сам престаје да је цени. На дуже стазе то је велики проблем. Треба да нас уплаши што поред нас живи много потенцијалних убица.

Да ли нас је концепт неолиберализма условио да пристанемо на промоцију антивредности?

Неолиберални концепт је у ствари сатанистички концепт који негује принцип дај човеку све да он сам одабере. Истовремено зло му се нуди препаковано у ново рухо, и као такво делује веома примамљиво. За људе, већину који губе здраву перцепцију, понуда која узбуђује се не одбија. Отуда кроз чула бомбардујући људски ум, цивилизација човека данашњице чини немирним, похотним и развратним. У средишту нове филозофије нашао се индивидуализам, супротно основном задатку човека да љуби ближњег свог. Уместо традиционалних вредности данас се инсистира на непостојању граница. Форсира се лудило. Многи заборављају да је управо први критеријум психијатрије у процени да ли је неко болестан или не – да ли код њега постоје границе реалности. Дакле, не постоји живот без граница.

Да ли плаћамо данак за олако прихватање западних модела живота? Да ли је и овај последњи и злочини који су претходили заправо европски злочин?

То је цивилизацијски злочин који се негује у културама Запада. Невероватна је чињеница да нам је Европа дала силан новац како бисмо се бавили ненасиљем у Србији. Многи нису препознали подвалу, јер нудећи нам новац они су заправо платили да ми сами оправдамо геноцидност коју су нам наменили. Ако се перманентно бавимо само лошим, дете постаје лоше пошто прихвата слику о себи која му је наметнута. Уместо бављењем ненасиљем нама је неопходно да се бавимо добротом у човеку. Васпитавање мора да иде у том правцу, да васпитавамо образ Божји, да у детету пробудимо најбоље. Када брачни другови, посвађани, дођу код мене на терапију, прво им дам папир да напишу десет позитивних особина партнера. И невероватно, реакција је увек иста. Љуте се са образложењем да нису ту да би се хвалили већ да би уочили негативности и радили на њима. Ову малу дигресију сам направио како бих указао на појаву да се читава цивилизација данас бави лошом, а не добром страном човека. Ако се 90 одсто садржаја који нудимо неком односи на област насиља, онда, као у руској пословици, оно што ставимо у људе, у њима ћемо и пронаћи.

Један аспект злочина је и педофилија. Како објаснити да се она овде запатила тек са транзицијом, и да се до тада о њој готово ништа није знало?

Све је то изнедрено у Европи којој тежимо. У неким, пре свега, нордијским земљама веома су гласни захтеви да се педофилија и инцест легализују. Тамо није неуобичајена појава ни јавне куће у којој се нуди секс са животињама.

Кроз законе, медије, агресивно наметање новог система вредности такве појаве полако постају прихватљиве. Узрок томе лежи и у усамљености. Усамљенички начин живота и отуђеност која се негује, у комбинацији са свакодневним фрустрацијама и губитком достојанственог односа човека према човеку и човека према институцији доводе до буђења анималног.

У којој мери би промена друштвене парадигме утицала на смањен број оваквих случајева?

Данас нам препоручују да не крстимо децу већ да религија буде њихов избор који ће направити са 18 година. С друге стране, НВО у Београду деци од 12 година деле кондоме под геслом сигуран секс. Случајност? Сумњам. Затирање традиционалних вредности спроводи се на нивоу задатка. Наше друштво захтева системске промене најпре у моралној сфери, сфери етичких принципа и односа. Ако човек трпи насилништво од стране институција и државе, или ускраћивање оног што му припада, једног дана испровоцирано хронично незадовољство може да ескалира у насиље, најчешће према недужнима.

Шта сматрате за евентуални пропуст средине и друштва у случају последњег злочина у Зајечару? Да ли малигнитет друштва почиње од првог нечињења, прикривања или нереаговања на деформитете појединца?

Живимо усамљеничким животом, свако у својој соби са својим компјутерима и интернетом. Савремена породица је отуђена, а само друштво негује индивидуалност. Не познајемо једни друге. Постоји једна формула хришћанске љубави која каже да људи морају да се познају како би се волели, да би се упознали морају да разговарају а да би разговарали морају да деле заједничко време. Ми данас не знамо једни друге, не разговарамо, не гледамо се у очи, ми немамо емпатију за друге. Ми комуницирамо, а то није разговор. Невероватан је податак да око 40 одсто испитаника не зна боју очију њиховог детета или партнера. Отуда не треба да чуди када се средина изненади што је међу њима живео злочинац или убица. Човек некада не стигне да изрази ни своју доброту, а камоли оно за шта зна да ће наићи на осуду.

 

[/restrictedarea]