ДЕМОГРАФСКА КАТАСТРОФА УКРАЈИНЕ – Умирање нације

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Од свог осамостаљења Украјина срља у пропаст, односно нестанак. По демографским параметрима сврстава се на само светско дно и не постоје назнаке да би овај тренд могао да се промени. Посебно имајући у виду ситуацију у којој се нашла после државног удара 2014. који је само појачао елан депопулизације

Према званичној статистици Уједињених нација, становништво се током протеклих 25 година највише смањило у следећим државама: Грузији са 5,4 на 3,7 милиона, Молдавији са 4,3 на 3,5 милиона и Украјини, која је потукла све рекорде: oд 52,2 милиона становника, колико је имала у моменту стицања независности, нестало је 9,5 милиона људи, што представља највеће мирнодопске губитке неке државе у познатој историји. При томе демографи упозоравају да је стварно стање много горе, јер су у статистику укључени и људи који раде у иностранству: према досадашњој пракси мало ко од њих планира да се врати у земљу, коју многи Украјинци све чешће називају „проклетом“ или „несрећном“ државом. Дакле, стварни број људи који живи у Украјини није могуће утврдити директно, већ само посредно. Према подацима УН, само од јануара до априла 2015, становништво Украјине је умањено за 60.000 људи. Број житеља ове земље је 2015. сведен је на ниво из 1959. године – 42.713.660 становника.

[restrictedarea]

ДЕПОПУЛИЗАЦИЈА КАО ДРЖАВНА ПОЛИТИКА? Што се тиче узрока смањења становника у Украјини, најубедљивије објашњење заступа, између осталих, и аналитичар Денис Гаевски, који каже „да се не може избећи утисак да је политика актуелног режима усмерена на чишћење територије од локалног становништва, како би се земља предала транснационалним корпорацијама“. „Монсанто“ се најчешће спомиње као компанија која спонзорише украјинске политичаре у депопулацији Украјине.

Државна статистичка служба Украјине недавно је објавила податке о рађању, тј. смртности за период јануар–фебруар 2016. године. За два месеца у овој земљи родило се 62.353 бебе, а умрло 105.032 људи или број умрлих превисио је број рођених за 1,68 пута.

У извештају ЦИА за 2015. годину наводи се да је Украјина друга од 225 светских држава по нивоу смртности – 14,46 умрлих на 1.000 становника годишње. Исти извештај каже и да се Украјина налази на 225. месту од могућих 226 по нивоу инфлације, а на 199. месту (од 202) по расту производње. По привредном расту боља је само од Тувала (200. место), Сијера Леонеа (201) и Јемена (202).

Интересантно је да и Кијев избегава попис становништва, па је последњи урађен „далеке“ 2001. године. Планирани попис 2016. одлуком „проевропске владе Украјине одложен је до даљег, без одређеног рока“, јер се у политичким круговима ове државе отворено говори о „демографској катастрофи“, а до јавности су допрли и предлози политичких саветника да се попис фалсификује и међу живе урачуна и одређен број „мртвих душа“, како би се јавност, макар и преваром, смирила.

Треба поменути да су украјински демографи и статистичари још 2011. процењивали, користећи индиректне методе бројања становника (мерили су потрошњу хлеба и електричне енергије), да Украјинаца има тек 39 милиона.

Тренутно број становника које контролише Кијев једва прелази 35 милиона, јер 2,5 милиона живи у Доњецкој и Луганској Народној Републици, а оних који су отишли „трбухом за крухом“ има пет до шест милиона. Већина гастарбајтера из Украјине ради у Русији (најмање 2,5 милиона), иако ју је Кијев прогласио „државом агресором“. Око милион Украјинаца зарађује за живот у Пољској – само за последње две године примила их је неколико стотина хиљада.

Пре 2014. године и последње обојене револуције већина украјинских гастарбајтера потицала је из Западне Украјине, која је годишње слала у иностранство од 150.000 до 300.000 радника. Но после 2014. и велике економске кризе људи су почели да одлазе и из некада врло богатих крајева Украјине, што је последица, како се тумачи, форсиране деиндустријализације и кидања економских веза са Руском Федерацијом, коју је на захтев Запада спровела и спроводи актуелна влада.

Интересантно је да је за државу извоз радника постао важан извор прихода, јер гастарбајтери шаљу новац породици која је остала у Украјини. Према статистичарима приходи од гастарбајтера већи су од свих директних инвестиција у украјинску економију. Да трагедија буде већа, социолози који истражују јавно мњење сведоче да обичан народ не види перспективе у Украјини и тренутно више од трећине становништва жели да напусти земљу – заувек. Напоменимо још да око 40 одсто Украјинаца који раде у иностранству то чине нелегално, на црном тржишту рада. Управо због тога су институције Европске уније одбиле да са Украјином успоставе визну либерализацију.

Без обзира на ову меру Уније, број радника из Украјине ће се повећавати, ако не геометријском, оно свакако аритметичком прогресијом, јер је само за време „нове демократске власти“ Украјина укинула 2,5 милиона радних места, највише у производњи, при чему је око 500.000 малих и средњих предузетника затворило своје приватне фирме.

МРАЧНЕ ПРОГНОЗЕ Анализе смртности и рађања не дају наду да ће се ситуација поправити. Наиме, за све време постојања самосталне Украјине смртност је била већа од рађања, 2013. чак за 158.000 људи, 2014. за 166.000 и 2015. године за 183.000. Прошле године три региона Украјине имала су већу стопу рађања од смртности, а ове године једино у главном граду Кијеву има више беба од умрлих, мада само 300.

Поређењем демографске ситуације Украјине са другим државама долази се до катастрофалних података: Украјина има највећу смртност на 1.000 становника не само у Европи (14,46 на 1.000 људи) него и у свету, испред су само Лесото и Јужноафричка Република.

Уколико се, дакле, уважи миграциони фактор, број становника Украјине се смањује на годишњем нивоу за 400.000, што значи да са административне карте ове државе нестаје један обласни центар. Колико је умањење становника показује и податак да Украјина сада има само два вишемилионска града – Кијев и Харков. Дњепар, Одеса и Доњецк су изгубили овај статус.

Проблем са становништвом у Украјини одражава се и на економију пошто се повећава број пензионера. Тренутно ова држава има 13,5 милиона пензионера и 13 милиона запослених. Овакво стање онемогућава повећање бруто националног дохотка, јер да би се попунили пензиони фондови, нагло расту порези и доприноси на плате запослених, односно компанија и предузећа које још раде. За власт је проблем како да покрије минус у пензионом фонду, који 2016. године износи 5,5 милијарди долара. Иначе, украјинска влада је почела да избегава социјалне обавезе (смањила је многа давања: за лечење, образовање, спорт и различите дечје додатке итд.), тако да демографи и социолози говоре да је процес депопулације Украјине немогуће успорити или зауставити. Стручњаци УН су прогнозирали да ће се у Украјини до 2030. године број становника свести на 30 милиона. Нове прогнозе су, међутим, далеко песимистичније.

Допринос демографској катастрофи дао је и рат, који је Кијев повео против становника Доњецке и Луганске Народне Републике, као и људождерске „реформе“, што све заједно претвара Украјину у територију хуманитарне катастрофе.

Од краја Другог светског рата број становника у Украјини је растао, те је 1989. године ова држава имала рекордних 52 милиона становника. Тако је било до 1992. када се распао СССР, што су неки Украјинци одавно желели, сматрајући да их тек тада очекује прогрес, међутим већ 1993. године број становника је почео да пада, при чему су економски и социјални услови почели драстично да се погоршавају. За првих осам година независности Украјина је изгубила три милиона људи, при чему државу није ни интересовало где су ти људи отишли (свакако нису сви умрли). Четири године после „наранџасте револуције“ Виктора Јушченка број становника се смањио на 46 милиона. За 17 година самосталности шест милиона људи је нестало (на пример, становништво Финске). И… Ником ништа.

Аналитичар Андреј Ваџра, не без ироније, констатује да Украјини не недостаје секса већ деце. Демографска трагедија ове државе има корен у идеолошкој сфери, сфери психе. Наиме, када се слушају говори кијевских званичника, који преко сваке мере одишу оптимизмом, јасно је да званични патриотизам добија форму лудила. Најтрагичнији је пример медијско популарисање двојице двадесетогодишњака, бораца „антитерористичке операције у Донабсу“, без ногу, који поручују, осмехујући се, да је боље бити без ногу него имати их.

Није, дакле, чудно што народ бежи из Украјине, од безнађа, незапослености, безакоња, корупције, од рата… Утиску да је Украјину захватило непролазно лудило доприносе и скоро сталне туче украјинских парламентараца, који своју Врховну раду током посланичких дискусија често претворе у ринг. Једноставно речно, људи не виде перспективу у Украјини, како за себе, тако ни за своју децу. Зато најпаметнији, најталентованији, најобразованији, најмлађи Украјинци одлазе. Прво сами, а потом позивају породицу.

[/restrictedarea]