Да ли је могућ јерменски Мајдан

Пише ЈОВО БАЈИЋ

Фронт народног спаса „Нова Јерменија“, чије језгро чине добровољци, ратници против Азербејџанаца у Нагорно–Карабаху, истрајава у својим политичким захтевима, који се у крајњем случају своде на то да се Јерменија истргне из руског загрљаја и препусти Американцима

Јерменска „обојена револуција“, или „јерменски Мајдан“, који је 17. јуна драматично започео у Јеревану још траје. Опозициона организација, створена по упутствима америчких тајних служби, Фронт народног спаса „Нова Јерменија“, чије језгро чине добровољци, ратници против Азербејџанаца у Нагорно-Карабаху, истрајава у својим политичким захтевима, који се у крајњем случају своде на то да се Јерменија истргне из руског загрљаја и препусти Американцима. Не презају ни од проливања крви. Изненада су успели да уђу наоружани у једну полицијску касарну у Јеревану, где се још држе, док се њихове присталице свакодневно окупљају пред том зградом и митингују. Ипак „јерменски Мајдан“ се разликује од „кијевског Мајдана“. Број демонстраната пред полицијском касарном у Улици Мовсеса Хоренског се не повећава, становници Јеревана их засад нису подржали. А полиција и војска, контролишући их, показују изузетну чврстину.

[restrictedarea]

НАОРУЖАНИ И НАСРТЉИВИ ДЕМОНСТРАНТИ И у среду 27. јула, када смо припремали овај чланак, настављала се драма у касарни Полицијског пука патролне и стражарске службе у јерменској престоници. У ову касарну је 17. јула упала група од неколико десетина наоружаних припадника „Нове Јерменије“ када је убијен и заменик команданта ове јединице, пуковник Артур Ванојан, а све до суботе 23. јуна наоружани опозиционари су држали као таоце више полицајаца и два висока официра: заменика начелника јерменске полиције, генерал-мајора Вартена Егиазарјана и заменика начелника Управе полиције у Јеревану Валерија Осипјана. Подршку наоружаној опозиционој групи давали су њихови истомишљеници (окупљало их се око хиљаду) који су указивали на политичке циљеве због којих се „Нова Јерменија“ одлучила на овако опасан корак.

Демонстранти, учесници митинга организованог увече 26. јула, како јавља ТАСС, били су изузетно насртљиви. Настојали су да се што више приближе касарни, а најагресивнији, пошто се разишла већина митингаша, остали су пред касарном, па је полиција била присиљена да њих тридесетак ухапси. Затим је полиција, по ко зна који пут, покушала да убеди наоружане чланове „Нове Јерменије“ у запоседнутој касарни да се предају. То је донекле уродило плодом, двојица су положили оружје и предали се, а потом се зачула паљба, опкољени опозиционари и полицајци разменили су ватру. Рањен је полицајац, један од вођа наоружане групе опозиционара Павел Макуљан и његов син Арам.

Тако је мање-више било и претходних десетак дана, када су се смењивали сукоби демонстранта и полиције, чуо би се понеки пуцањ или експлозија, а полиција је у неколико наврата користила шок-бомбе.

Демонстранти и представници „Нове Јерменије“ упућивали су исте захтеве да се пусти из затвора њихов вођа Жирајр Сефиљан ухапшен 20. маја, и да председник Јерменије Серж Саргасјан поднесе оставку. Опозиционари упорно и засад неуспешно покушавају да изазову гнев становника Јеревана и да га усмере на председника кога оптужују да се недостојно понео у рату који је Јерменија пре неколико месеци водила са Азејберџаном у Нагорно-Карабаху. Замерају му да се није понео како захтева историјски тренутак, да је дозволио да извесне делове Нагорно-Карабаха преузму Азејберџанци. Засметала им је и Саргасјанова изјава да Нагорно-Карабах има флуидне, нејасне границе, а увредио је и неке „ратнике“ тог рата, рекавши да појединци свој патриотизам махом потврђују у кафанама, за кафанским столовима, где показују мапе и цртају границе.

 

УКРАЈИНСКИ РЕЦЕПТ Акција јерменске опозиције, која је за сада безуспешно покушавала да се утабори на главном јереванском тргу, Тргу слободе, некада је носио Лењиново име, изводи се по сценарију украјинског кијевског Мајдана. Малобројни демонстранти, њих око хиљаду, у свом јуришу на легални поредак суочени су са чврстим ставом полиције и државе да се поредак сачува. Још се бунт јерменске опозиције у понечему разликује од украјинског Мајдана. Американци „вуку конце“ у јереванским збивањима, а велики значај дали су Жирајру Сефиљану, познатом опозиционару са великим политичким амбицијама, правећи од њега главног политичког ривала легално изабраном председнику јерменске државе Сержу Саргасјану.

Јерменија се брзо отрезнила од романтичног заноса због добијене независности. Рудним богатствима, енергетским изворима и плодним земљиштем сиромашна земља суочила се са великом економском кризом. Није било ни обећаване и очекиване помоћи дијаспоре. Иза граница биле су државе и народи који Јерменији нису наклоњени: Турска и Азејберџан, али и Грузија, сродна хришћанска православна држава са којом Јермени никада нису живели у великој љубави. Једину пријатељску руку пружила им је стара и проверена пријатељица Русија. Поновно друговање са Русијом није се свидело Американцима, али ни неким Јерменима, међу којима је био Жирајр Сефиљан, који је своје политичке амбиције настојао да оствари уз помоћ Американаца. И у Јерменији је примењен сценарио по коме је опозиција Савезне Републике Југославије 5. октобра 2000. године изазвала преврат и насилно преузела власт. И у Јерменији се оснивају невладине организације, а неке од њих „Заштиту слободних територија“ и „Удружење јерменских добровољаца“ основао је управо Жирајр Сефиљан. Окупљао је одане му добровољце, људе незадовљне ратним исходима и мирнодопском стварношћу. Године 2006. заједно са својим истомишљеником Варданом Малхасјаном ухапшен је због јавног позива да се насилно смени легално изабрана власт. У затвору је провео две године, а после изласка на слободу поново се окренуо политици.

У пролеће 2015. године са четворицом опозиционих политичара основао је нови политички покрет„Уставотворни парламент“, који је ујединио нове политичке фракције, због чега је поново ухапшен под оптужбом да припрема нереде, али је због притиска јавности убрзо био пуштен. И даље је Сефиљан радио на уједињену и јачању јерменске опозиције, па је уједињењем „Уставотворног парламента“ и партије „Наслеђе“, коју је предводио Рафи Ованисијан, формирао опозициони штаб Фронта јавног спаса „Нова Јерменија“.

У центар пажње јерменске, али и међународне јавности Жирајр Сефиљан поново је дошао 20. маја 2016. године када су полицајци на Цицеракаберском путу, на периферији Јеревана пришли аутомобилу који је се покварио на путу. Полиција је у овом возилу, у коме су били Жирајр Сефиљан и један његов пратилац, открила две аутоматске пушке са муницијом. У потоњој истрази, како су тврдили у полицији, Сефиљан је са својим сарадницима планирао да преузме важан комуникациони центар, јеревански телевизијски торањ. Претходно је за то организовао и наоружао групу својих истомишљеника из „Нове Јерменије“. После тога полиција је ухапсила још осам чланова ове групе, од којих су шесторица задржани у притвору.

Да би дали што већи значај „Новој Јерменији“ и свом вођи Жирајру Сефиљану, демостранти пред касарном Полицијског пука у Јеревану, где се одвија ова драма, захтевају да се Сефиљан што пре сретне са лидером Јерменије Сержом Саргасјаном и да преговарају о судбини земље. Сергасјан је одговорио да се о овим преговорима може размишљати тек када наоружана опозициона група у касарни положи оружје и преда се полицији.

АМЕРИЧКИ АДУТ

Жирајр Сефиљан, политичар на кога су Американци заиграли, у настојању да Јерменију извуку испод руског скута и ставе под своју контролу, рођен је 1967. године у Бејруту у Либану, где постоји снажна јерменска заједница. Тамо је завршио јерменски колеџ. Учествовао је у либанском грађанском рату у јединицама јерменске самоодбране где је стекао прилично ратно искуство. Када се 1990. заљуљао Совјетски Савез, и после злочина који су 1988. Азербејџанци починили над Јерменима у азербејџанском градићу Сумгаиту, Сефиљан долази у Јерменију, где је постао један од оснивача Јерменске добровољачке армије која је прихватила рат са Азејберџаном. Користећи искуства из либанског грађанског рата, још док се Совјетски Савез није потпуно распао, окупио је одред добровољаца који је обучавао, а онда је отишао у Нагорно-Карабах да ратује против Азербејџанаца. Његов добровољачки одред прерастао је у већу јединицу – Шумански специјални батаљон. У рату је више пута исказао храброст за шта је био одликован Орденом „Ратни крст првог степена“, а догурао је и до чина пуковника. Од почетка се није слагао са политичарима који су војницима давали ратне задатке, а није прихватао ни војни поредак, па је још 2000. године напустио војску и почео да се бави политиком.

 

[/restrictedarea]