Чувар владе у летњем периоду

Vlada SrbijeПише Никола Врзић

Зашто, више од три месеца од избора чији је победник био убедљив, Србија још није добила нову владу?

Александар Вучић, досадашњи председник Владе Србије коме су грађанке и грађани Србије још 24. априла врло убедљивом већином пожелели да на том месту остане у наредне четири године, узбуркао је овдашњу јавност када је, ове суботе, наговестио могућност у коју не верује нико осим можда њега. „Покушаћу да је (нову Владу Србије) формирам у кратком року. Ако не будем успео, не искључујем могућност да је неко други формира. Имамо проблема, није никакав хир у питању. Постоје ствари о којима не могу да говорим. Не желим да формирам владу против које бих био и сам“, рекао је Вучић, и прецизирао: „Ако будем успео, биће ускоро, ако не, формираће је неко други, али ћу га ја опет предложити.“

И збиља би ушло у анале, не само онога што се у Србији назива политиком, када апсолутни победник избора не би успео да формира владу а да му се у међувремену странка и изборна листа нису распале и успут га није задесила нека катастрофа катаклизмичних размера. Тако да у могућност да Вучић не формира и наредну Владу Србије нисмо нарочито способни да поверујемо, због чега и мислимо да је сва прилика да ћемо наредну Вучићеву владу на крају ипак добити у законском року, дакле, 90 дана од конституисања Скупштине Србије које нам се – подсећања ради – догодило 3. јуна.

ХРОНОЛОГИЈА ОДЛАГАЊА А опет, чињеница јесте – па је отуда јавност и оправдано збуњена, и нема везе што су сад нарочито узбуњени они који су се највише борили да Вучић уопште и не добије прилику да формира још једну своју владу – дакле чињеница јесте да је Вучићева изборна листа, окупљена око Српске напредне странке, на минулим изборима освојила апсолутну већину у Скупштини Србије (131 мандат, од укупно 250), да уз то има и подршку Савеза војвођанских Мађара (четири), изгледа и Моамера Зукорлића (два), да је Социјалистичка партија Србије – наравно – и више него спремна да га подржи само да буде у тој новој влади (још 29 посланика), и да ни Чедомир Јовановић и његова Либерално-демократска партија (укупно четири посланика у актуелном сазиву Скупштине Србије) однекуд нимало нису гадљиви на помисао да би могли да постану делићи владајуће већине са свим принадлежностима које уз то иду.

Али отезање са формирањем нове Владе Србије није збуњујуће само због ове посланичке математике која показује да би Вучић могао да рачуна на подршку чак 170 посланика у српској скупштини, а владе свеједно нема. За збуњивање јавности крив је, наиме, и Вучић. Подсећања ради, још 19. маја, после консултација код председника Србије Томислава Николића, лидер СНС-а рекао је да већ зна практично читав састав своје будуће владе („Можда још нисам сигуран за два, три места“) и да, пошто је већ тако, „влада треба да буде формирана пре доласка кинеског председника“, а председник Кине Си Ђинпинг у Србију је имао да допутује, као што и јесте, 17. јуна, скоро месец дана после овог састанка код Николића. Па је 27. јуна, после састанка Председништва СНС-а, најавио и врло прецизно: „Другог јуна ће бити конститутивна седница покрајинског парламента, 3. или 4. Скупштине Србије. Недељу дана касније је реално да се крене у формирање покрајинске владе, затим и републичке, и све би требало да буде завршено до 16. јуна.“ Покрајинска влада, на челу са Игором Мировићем, збиља је и формирана занемарљиво после рока који је тада најавио Вучић (20. јуна), али уместо да уследи и формирање Владе Србије, уследило је прво одлагање. „Влада ће бити формирана за десет, највише 12 дана. Све ће бити готово пре 3. јула“, најавио је Вучић 21. јуна, пет дана пошто је пробио рок који је сам одредио да „све буде завршено“. А само три дана касније, 24. јуна, Вучић најављује ново одлагање формирања владе – важан детаљ: тада је престао да говори о прецизним датумима и роковима – а 6. јула, пошто је дакле 3. јул и дефинитивно прошао без најављеног резултата, Вучић постаје и сасвим неодређен: „Свакако ће бити у законском року, а све друго не бих да спекулишем.“ Да би, као што већ рекосмо на почетку, ове суботе 23. јула наговестио и могућност да он уопште не буде на челу нове српске владе, што је нови збуњујуће-загонетни помак у односу на почетне најаве да ће Влада Србије после априлских избора бити формирана врло брзо.

 

АНАЛИЗЕ И НАГАЂАЊА Шта се то, дакле, догађа? Зашто Србија још није добила владу коју је заслужила после избора 24. априла?

Природна последица оваквог стања између две владе јесу бројне медијске и политичке и параполитичке анализе, нагађања и информације поузданих извора чија је непоузданост махом изазвана тиме што извори немају појма шта заправо Вучић мисли, или су пак од њега добили задатак да у јавност лансирају информације за које из неког тактичког разлога он жели да буду лансиране.

Према тумачењу „Блица“, тако, Вучићево оклевање последица је притисака који стижу и са Запада и са Истока. Запад, тврди „Блиц“, због нечега инсистира да у влади остану Кори Удовички и Иван Тасовац – изостало је објашњење зашто би Западу, поред министарстава војске или полиције на пример, нарочито значајни били ресори државне управе и локалне самоуправе и културе – „као и да у њој не буде неких од његових најближих сарадника, док Руси инсистирају да у рукама социјалиста остане сектор енергетике. Такође, још одраније су се помињали притисци појединих кругова у ЕУ да Никола Селаковић не треба да остане министар правде.“ Из исте медијске куће, „Ало“ на сличном трагу наводи да је „мандатар у огромном процепу да ли да предност да либералној струји у претходној влади, на чијем челу је Зорана Михајловић, или да задржи чврсто језгро себи најоданијих људи, међу којима су и Александар Вулин и Братислав Гашић. Додатни притисак врши и Русија, која тражи да се у влади нађе њихов пулен Ненад Поповић“.

У „Новостима“, лидер Српске радикалне странке Војислав Шешељ износи тврдњу да се „формирање владе одлаже јер је Александар Вучић суочен са јаким спољним притисцима. Не може довека да седи на две столице и мораће да се определи између прихватања западних уцена и партнерства са Русијом“, што је на известан начин на РТС-у потврдио и Александар Вулин, рекавши да је „Вучић озбиљан политичар“ и да „то што је изнео дилеме пред јавност значи да су притисци на њега, на Владу Србије и на Србију заиста велики и да сигурно долазе од моћних земаља и људи“. Одлазећи за корак даље, „Новости“ пишу и да „постоји могућност да Александар Вучић формирање владе препусти неком другом из врха СНС, јер је суочен са страховитим притисцима страних центара моћи, не само око стратешког опредељења новог кабинета него и са дискретним ’препорукама’ моћника да се одрекне неких од најважнијих и најмарљивијих сарадника“, а слично ће и члан Председништва СНС-а Владимир Ђукановић, ограђујући се додуше да је само реч о личном мишљењу које не мора да буде тачно, који пише да „Владе Србије још увек нема зато што западне силе желе све да учине да Вучића кроз разноразне притиске натерају да одустане од премијерске позиције“. Сасвим алтернативно објашњење понудио је Покрет „Доста је било“ Саше Радуловића, оцењујући да се формирање владе одлаже због „нараслих апетита мањих коалиционих партнера“, да би досадашњи циклус нагађања и тумачења закључио „Информер“, тешећи јавност којој се обраћа оригиналном тврдњом да „све учесталије гласине о великим проблемима око формирања нове Владе Србије, наводно жестоким притисцима странаца, па чак и о томе да Вучић размишља да врати мандат јер ’није способан’ да састави владу (!?!) – нису тачне!“, а некако ће у сличном расположењу, после претходне бојазни због страховитих притисака, и „Новости“, најављујући да ће нова Влада Србије бити формирана до 4. августа „и премијер ће остати Александар Вучић“ који „убрзано склапа све преостале кадровске коцкице свог будућег тима у Немањиној 11 и цео посао ће бити окончан пре 5. августа и Дана сећања на страдале и прогнане Србе“.

Да ли су све ове информације тачне, или није ниједна, или су тачне тек неке од њих или пак све заједно представљају политички барометар промена у расположењу које се одвијају негде далеко од очију јавности? То ћемо (можда) моћи да наслутимо тек када влада коначно буде формирана.

 

РАЗЛОГ БЕЗ РАЗЛОГА Али хајде да покушамо да размислимо логично, полазећи од једине заправо неспорне чињенице, да се формирање нове Владе Србије заиста одлаже. Питање је, дакле, из ког разлога се одлаже? Угрубо, али не и мање прецизно због тога, постоје две могућности.

Прва: одлаже се без разлога, то јест како гласи једна од тврдњи нарочито популарних међу онима који Вучића не могу да поднесу ма шта урадио, реч је о Вучићевом хиру, о малтретирању будућих сарадника продуженом неизвесношћу, односно, у нешто другачијој варијанти, о настојању да се, када владу на крају ипак буде формирао, представи као херој који је успео да се избори са свим притисцима и пред народ изађе са владом коју је сам одабрао без обзира на те притиске. Проблем са оваквим тумачењем – које није сасвим лишено смисла макар због Вучићеве склоности ка театралности – састоји се у томе што, под један, не постоји ниједан доказ за, ипак, тешку оптужбу да су тешки лажови сви који говоре о постојању притисака као разлогу за одлагање формирања владе, и, под два, овакво објашњење – да је реч о Вучићевом хиру или спину – заборавља на чињеницу да је Вучић изборе већ добио па нарочиту потребу за онаквим спиновањем у овом тренутку нема, а заборавља и да је он најпре, као што смо подсетили, најављивао брзо формирање владе, што одлагање које је уследило изборну победу претвара у његов очигледни постизборни пораз. Да ли би то самом себи учинио и то без преке потребе, само из жеље да некога малтретира или да себи подигне рејтинг пошто је већ успешно доказао да му је рејтинг висок као никоме? Елем, свако даље разматрање ове могућности – да се формирање владе одлаже без икаквог разлога – излази из оквира политичке анализе.

 

АПЕТИТИ И ПРИТИСЦИ Друга је могућност да разлог за одлагање формирања владе ипак постоји. Ако је тако, пратећи хронологију Вучићевих најава и неиспуњених обећања, може се одредити и тренутак у коме се тај разлог појавио у свом пуном сјају, све и ако је он остао сакривен од очију заинтересоване јавности. Подсећамо, наиме, да је 21. јуна Вучић последњи пут прецизно (у јавности) одредио рок до кога ће влада бити формирана (3. јул), да би само три дана касније, 24. јуна, пре него што ће и овај рок бити пробијен, најавити и ново одлагање, али, први пут, без прецизирања новог рока, што ће рећи, с уочљиво мање ентузијазма него пре тога. Да ли је у та три дана схватио да су околности такве да једноставно више не сме неопрезно да се излеће са роковима које можда неће моћи да испуни, или се догодило нешто озбиљније од такве накнадне спознаје? Другим речима, зашто је Вучић у неколико наврата објављивао прецизне рокове за стварање своје будуће владе, пробијао их сваки пут, а онда престао да их објављује?

Како год, колико смо у стању да видимо, могући разлози за одлагање, ако постоје, двојаки су.

С једне стране, политика нам је у Србији, ето, таква да нико ко их – политичаре – иоле познаје не сме да одбаци могућност постојања потешкоћа да се намире сви (нарасли, по злехудој природи ствари) апетити партијских другова и потенцијалних коалиционих партнера, тим пре што сам СНС у овом сазиву Скупштине Србије има свега 93 посланичка мандата, па је због тога очигледно принуђен да зависи од других. А опет, других има сасвим довољно да сви буду замењиви, што им свима заједно аутоматски умањује уцењивачки капацитет, чинећи га далеко бенигнијим него што би иначе могао да буде и као што је, уосталом, и бивао кад год је могао, на пример, 2012. године када је Ивица Дачић доспео у фотељу премијера Србије.

И најзад, преостало замисливо објашњење налази се у постојању спољних притисака о којима се онолико говори. Мотиви за тако нешто су очигледни – борба за утицај у Србији, а тиме и на Балкану – а поседујемо већ и (пре)богато искуство с таквом врстом параполитичке делатности, што значи да се ово објашњење не сме а приори одбацити као немогуће. А његова највећа мањкавост налази се у потпуном недостатку објективног доказа да притисака – толико јаких да би принудно одложили формирање наше нове владе – заиста има. С тим што треба бити поштен и признати да ћемо до таквих евентуалних доказа моћи да дођемо тек ако „Викиликс“ или нека слична организација објави нови корпус докумената попут чувених депеша америчке дипломатије.

До тада, моћи ћемо само да нагађамо које је од побројаних објашњења овог збуњујућег одлагања најмање мањкаво. А у међувремену, не преостаје нам ништа друго до да сачекамо да нова Влада Србије буде изабрана, и да почне да ради посао за који је изабрана. И да се надамо да је изабрана да би радила у корист Србије, а то је заправо и једино што је у читавој овој причи битно.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *