„Академија”– лепо име за бруталну пљачку

СКРИВЕНИ РЕЗОНИ ГЛОБАЛНЕ ПРИВАТИЗАЦИЈЕ ШКОЛСТВА

ОбразовањеПише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

После масовне приватизације затвора у САД, спроведене како би приватне корпорације дошле до државног новца и оствариле огроман профит, на реду је приватизација образовања која захвата велики део западног света, али и неке азијске државе. Званична образложења и скривени мотиви су исти – приватни сектор може да пружи бољу услугу, а у ствари ће обезбедити огромну зараду појединцима

Западни свет, али и неке азијске земље, запљуснуо је талас приватизације основних и средњих школа, при чему се запажа примена три обрасца: увођење реформи школа које се трансформишу у основне и средње академије, примена система ранг-листа да би се државне школе прогласиле лошим, те приватизовале и, на крају, приватизација само на основу исказа да су приватне школе боље од државних. Ова три обрасца примењена су у Енглеској, Канади и Пакистану, али и другде, а приметно је да се слична политика заговара и другим државама света (на пример Мексику, где је у сукобу просветара и полиције убијено три учитеља, Француској итд.). Другим речима, приватизација основних и средњих школа као да се надвија над државама Европе.

[restrictedarea]

БРИТАНСКО ЛУКАВСТВО У Великој Британији стратегија је доста лукава, промишљена: школе се претварају у основне и средње академије на основу усвојеног закона, при чему мењају и власника, то јест прелазе у приватне руке. Суштина је да приватници дођу до огромног државног новца намењеног за образовање деце.

Академије директно дотира британска влада, но њихово финансирање може бити допуњено прилозима појединих корпорација – спонзора. Истовремено, школе (основне и средње) финансирају локалне владе (грофовије, општине…) и оне за свој рад одговарају тим властима. Академије, међутим, како смо навели, финансира држава, али истовремено оне могу бити и у приватном власништву. Академије су 2010. године увели такозвани „нови лабуристи“, а масовно су се прошириле за време коалиционе владе на челу са конзервативцима, тако да је марта 2016. године 5.170 државних основних и средњих школа (отприлике четвртина) претворено у основне и средње академије. По закону школе могу да се трансформишу уколико „добровољно изаберу нови начин организације“. Но избор баш и није добровољан. Наиме, од 2010. влада је умањила буџет за образовање за 25 одсто (до 2014), а иста политика је настављена и касније. Истовремено, влада је саопштила школама да ће им доделити 25.000 фунти и повећати буџет за 10 одсто ако се претворе у академије. Дакле, школе се трансформишу у академије не што верују у боље образовање већ зато што немају други начин да дођу до новца. Када школа постане академија пуномоћја локалних власти се укидају и предају власницима школе, који самостално формирају буџет и унутрашња правила.

Пропагандисти говоре да академије умањују школску бирократију и уводе више образовне стандарде, јер дају већа овлашћења самим школама. Директор Института државних политичких истраживања Џонатан Клифтон каже: „Програм академија је изнад школских, јер учитељима и експертима за образовање даје слободу рада са циљем поправљања успеха ученика.“ Ни британска министарка образовања Ники Морган није забринута: „Нисам против, чак ни ако су учитељи пословни људи… или монахиње. Желим да им дам више слободе у гипкости, више контроле и стваралаштва.“ Према речима Морганове, свако може да поправи наш систем образовања ако има креативну слободу. Могуће је да зато и ми слушамо пропаганду о томе „да предавачко искуство нема суштинско значење“ за рад у академијама (за 160.000 фунти годишње – једна фунта је 144 динара). Судећи према новој британској пракси, за рад у академијама не треба никакво искуство, просто жеља и могућност да вас „неко“ ангажује, те да тако зарадите више од премијера ове државе за годину дана. Управо од 2010. у Британији се бележи и пад квалификоване структуре у академијама, што су експерти оценили „као чудновату хазардну игру с образовањем деце у Великој Британији“. А педагози питају да ли се мрежа академија створила за крађу државног новца или уништавање образовања, односно обоје истовремено?

Године 2013. академска мрежа Фјучур академиз дошла је на насловне стране британске штампе због пријема у радни однос 27-годишњег „учитеља“ без адекватних квалификација. Ова мрежа „држи“ четири лондонске академије у власништву лорда Џона Неша. Све ово је стигло и до Дејвида Камерона који је на новинарска питања одговорио „да у томе не види ништа лоше“.

ПРИВАТИЗАЦИЈА ДРЖАВНОГ НОВЦА Британце забрињава и масовна пљачка државног новца коју спроводи менаџмент академија. У јавност су изашли фрапантни подаци из грофовије Јоркшир, где је само 2013. године академијама исплаћено девет милиона фунти, при чему су директори себи дали плате са шестоцифреним бројем, наравно, на штету школе и програма намењених ученицима. Ова појава, како се наводи у чланку „Влада Велике Британије објављује одлуку о ’приватизацији’ свих државних школа у Енглеској“, проширила се као куга по целој држави.

Академије се називају некомерцијалним добротворним ораганизацијама, јер немају акционаре, али примају новац од пореских обвезника, од којих власници и менаџмент, претварајући их у предузећа, имају огроман профит. Према подацима блогера (позивају се на информације инсајдера) неки власници и директори примају више од 200.000 фунти годишње, при чему су им зараде гарантоване, пошто добротворне организације не могу да имају акционаре. По правилу директори су из конзервативних политичких кругова и повезани су са владом, која је, подсетимо, увела мере штедње у образовању. Између осталог, због мера штедње нестали су бесплатни топли оброци за децу, као и помоћ деци инвалидима уз укидање и медицинске и социјалне бриге.

При томе, да нагласимо, учитељи и наставници за британске прилике имају заиста бедне плате, које су прошле године повећане за један одсто, иако је инфлација бар пет одсто. Педагози наводе да за поправак образовања деце треба повећати плате учитељима, а не директорима.

Британски портал академске мреже E-act открио је још једну превару. Наиме током 2013. академије су имале невероватне расходе за плаћање различитих путовања чланова управних одбора бизнис-класом у авионима и монденским хотелима широм Европе а у управним одборима академија седе утицајни чланови парламента Британије…

То није све. Надлежност академске мреже Аурора академикс траст обухвата четири академије у Источној Саксонији, њен мото је: „ААТ гарантује да је свако дете у центру наше делатности“, а увела је амерички програм Парагон курикулум који кошта 100.000 фунти годишње. Тако власница тог програма америчка корпорација Мозаика едјукејшн од британске владе за сваку годину добија управо толико новца. При томе, све академије које су увеле овај амерички програм брзо прелазе у власништво корпорације.

Највише академија је у власништву британских конзервативаца, лорда Филипа Хариса, који је торијевцима „пребацио“ 500.000 фунти за годину дана. Овај лорд поседује академску мрежу Харис федерејшн (37 основних и средњих академија). Лорд Стенли Финк управља академском мрежом АРК академиз, која у свом саставу има 34 академије Уједињеног Краљевства, а пребацио је конзервативној партији (торијевцима) 2,6 милиона фунти 2013. године.

Закључак британских педагога је да ће ова радикална приватизација образовног процеса заправо погоршати стање. Новац се прелива у приватне џепове уместо да се улаже у квалитет образовања.

КАНАДСКИ СЛУЧАЈ У Канади медији обасипају јавност информацијама о губицима које доносе државне школе, као и о томе да се део истих затвара. Но у том информативном хаосу постоји и новац на који су око бациле корпорације. Ради се о 5,5 трилиона долара које држава издваја за образовање. Канада је почела да руши успостављени државни систем образовања после 1970-их година, када је у Чикашкој школи економије рођена идеологија неолиберализма. Као оснивач неолиберлаизма сматра се Милтон Фридман, који је и предложио приватизацију државних система образовања. За грађане је ово била субверзивна идеја, те су јој се супротставили. Корпорације и естаблишмент су, међутим, нашли начин да и против воље грађана приватизују школе, наравно, уз помоћ политичара. У Канади је почело са приватизацијом школа масовније тек 1998. године, када је уведен систем оцењивања (рејтинговања) школа, а тај посао је поверен Институту Фрејзер, који је то радио „по бабу и стричевима“. Државне школе су по правилу негативно оцењиване, а приватне позитивно. Тако је створена клима да су приватне школе боље од државних, чиме су, аутоматски, осуђене на приватизацију. После тога, држава је повећала финансирање приватних школа, као и пропаганду да су такве школе боље (наглашавајући да имају савременију опрему, да се више посвећују деци инвалидима итд.)

У Пакистану влада се определила за радикалну приватизацију свега, па и основних и средњих школа. Резултат је стотине хиљада људи без посла, а сиромашни да би школовали децу морају да издвајају средства од својих ионако малих зарада. У пакистанској провинцији Пенџаб, која има више од 100 милиона становника, приватизација школа довела је до отпуштања 800.000 учитеља, тачније учитељица, јер је већина овог кадра женског пола, па је читав процес добио и нову димензију. Идеологија владе је да су државне школе слабе, а приватне боље, те да се приватизацијом доприноси осавремењавању и поправљању стања у образовном систему. Да би подстакле приватизацију и добровољни одлазак учитеља и наставника, влада перманентно и нападно контролише рад у државним школама. Свакодневно долазе инспекције, организоване од бивших војника. Сада у преосталим државним школама Пакистана сву су одговорност за успех деце пребацили на учитеље и наставнике. Колико се далеко у томе отишло, сведочи и нова пракса да уколико дете не дође у школу, учитељ или наставник морају да оду по њега и доведу га на наставу.

Због тога од 1. маја 2016. године у Пенџабу свакодневно протестује у просеку 3.000 бивших и садашњих учитељица и учитеља. Протесте против приватизације школа није подржао синдикат просветара Пакистана, али ни сви учитељи. Додуше, бунт подржавају марксисти Пакистана, који су утицајни у научним круговима и медијима, док иза владе стоје различите исламистичке организације које не желе да се девојчице образују. Ипак, оцена је да ће приватизација победити, бар за сада.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *