48 САТИ ТУРСКА

Пише ФИЛИП РОДИЋ

За свега 48 сати Турска је на дипломатском фронту остварила два важна интереса – започела је процес помирења са Израелом и Русијом. Потом је уследио стравични терористички напад на аеродрому у Истанбулу. Да ли је могуће да су ови наизглед изоловани и по својој суштини потпуно различити догађаји узајамно повезани?

Сведоци смо да се последњих година историја драматично убрзава. Прошлонедељни догађаји у Турској, међутим, надилазе убрзање на које смо већ почели да се навикавамо. Међу најзначајније датуме у новијој историји Турске свакако ће се сврстати понедељак и уторак 27. и 28. јун 2016. године. Прво су у понедељак успешно окончани шестогодишњи преговори о решавању кризе на релацији Тел Авив – Анкара настале после инцидента на турском броду „Мави Мармара“ када су израелске специјалне снаге 31. маја 2010. напале активисте који су желели да пробију блокаду Појаса Газе и убиле десет турских држављана. Затим је уследило извињење Турске Русији због обарања бомбардера Су-24 на небу изнад сиријско-турске границе 24. новембра 2015. године. У једном дану, дакле, Анкара је успела да реши два своја највећа спољнополитичка проблема који су предуслов не само за нормално функционисање ове државе на међународном плану него, могло би се рећи, и за њен опстанак. А онда је уследио хладан туш – у уторак увече, око десет часова, смртоносни терористички напад погодио је једну од најважнијих саобраћајних артерија читаве Турске, истанбулски аеродром „Ататурк“, један од три највећа у Европи, кроз који је прошле године прошло више од 60 милиона путника.

[restrictedarea]

ПОМИРЕЊЕ С ИЗРАЕЛОМ И Тел Авив и Анкара победоносно су објавили постизање споразума за који обе стране тврде да је од огромног значаја за регион. Израелски Џерузалем пост објавио је овим поводом да је „свеукупно споразум добар и важан, јер служи интересима обеју земаља у врло динамичном региону“. „Обнова нормализације дипломатских односа је ретко политичко добро, посебно на данашњем Блиском истоку, и не би требало да се узима као богом дано. Компензација од око 20 милиона долара за породице жртава флотиле (Мави Мармара) цена је коју Израел мора да плати због операције оштро критиковане и у Израелу. Штавише, то је поштена цена коју треба платити за обнову односа са регионалном силом каква је Турска“, пише овај лист. Пост с правом истиче да „супротно ономе што су многи Израелци склони да мисле, односи Турске и Израела јесу асиметрични“ јер је „Турска регионална сила, економски моћна, највећа чланица НАТО по броју војника и кључни стратешки партнер на Блиском истоку, Европи и Евроазији“, док је „Израел регионално изолован и, упркос својој војној моћи, често немоћан да у свом интересу утиче на регионалне политичке развоје“. „Поред тога, споразум би требало да води ка повећаној трговини између Израела и Турске, посебно у јавном сектору, а, још више, приближавање Турској је прилика за Израел да се, макар и незванично, приближи регионалном сунитском блоку и арапским земљама“, додаје лист. Заиста, за Израел је све побројано веома важно, посебно с обзиром на то да Турска и Израел, макар за сада, имају истоветан интерес у Турској и Ираку – сузбијање шиитског утицаја иза којег у великој мери стоји Иран, заклети непријатељ обе земље.

С друге стране, турски медији могли су да се похвале дипломатским успехом који ће Анкари омогућити да помогне својој муслиманској браћи блокираној у Појасу Газе. Дневник Шабах с поносом је написао да је Турска приморала Израел да „укине блокаду Појаса Газе“ и да ће „турски бродови већ у петак испоручити 10.000 тона помоћи у израелску луку Ашдод“. На тај начин Турска је постала спаситељ опкољених Палестинаца који живе у „највећем затвору на свету“. Морамо истаћи да је турска прича о укидању блокаде Појаса Газе у највећој мери извртање истине, јер ће помоћ коју они буду достављали Палестинцима ићи преко израелске државе и уз њену контролу, а не директно.

Важан детаљ је и да споразум о обнављању сарадње између Израела и Турске, потписан у Риму, не предвиђа и обнову сарадње у војном домену и наменској индустрији. Како је за угледни војнополитички недељник Дифенс њуз рекао један високи израелски званичник који је тражио да остане анониман, овај споразум „не даје зелено светло за обнову блискости коју смо некада имали међу нашим наменским индустријама и војним кадровима, иако је са турске стране постојала таква жеља“. Израел и Турска започеле су своју стратешку сарадњу у војном домену средином деведесетих година прошлог века, да би на крају Турска постала један од главних купаца израелског наоружања, а заједничке војне ваздухопловне и поморске вежбе одржаване су редовно и на билатералном нивоу, и у сарадњи са америчким оружаним снагама. До 2005. Турска је, поред осталог, с Израелом потписала уговоре о побољшавању борбених авиона Ф-4 фантом и тенкова М60А1 вредне 700, односно 668 милиона долара, као и продају радара, електрооптичких сензора, разних врста муниције и командноконтролних система. „У зениту наше сарадње, од 1998. до 2005. године, били смо у ситуацији у којој је Турској јасно била потребна озбиљна војна модернизација. Они су добили важну подршку израелске одбрамбене индустрије, док смо, истовремено, ми имали витални интерес у одржавању савеза са важном исламском државом у нашем региону“, рекао је бивши високи званичник израелског Министарства одбране Јоси Бен Ханан.

 

ПОКЛОЊЕЊЕ ПУТИНУ Истог тог дана, док су у Риму представници турске и израелске владе потписивали споразум, појавила се још једна важна вест за Турску – портпарол Кремља Дмитриј Песков објавио је да је „председник Путин примио писмо председника Турске (Реџепа Тајипа) Ердогана у којем се изражава жеља за решавањем ситуације око обарања руског бомбардера“. Песков је рекао да је у свом писму Ердоган „изјавио саучешће породици пилота обореног авиона“ и да је „турски председник навео да је Русију увек сматрао стратешким партнером и пријатељем“, те да је изразио жаљење због инцидента.

За разлику од споразума с Израелом, с Москвом није имало о чему да се преговара, јер је ситуација била јасна – султан је схватио да се мора извинити и извинути пред царем. Чињеница је да је прекид односа и сарадње Москве и Русије био обострано штетан, али је исто тако јасно ко је у том сукобу био на несразмерно већем губитку. Јасно је и да је у целој ситуацији највећи профит извлачио Вашингтон, који је, опет, Ердогана оставио на цедилу и није му помогао да компензује губитке од сукобљавања са Путином, него је чак доприносио његовој изолацији на међународној сцени. Колико су добри односи са Москвом важни Ердогану, доказује чињеница да се он у свом поклањању пред Путином није двоумио и није заустављао на пола већ се савио до пода. Човек који је 26. новембра 2015. јавно изјавио „Нећу се извињавати!“ 27. јуна 2016. рекао је „Извините“. Не само да је Анкара спремна да плати одштету и предузме све неопходне кораке да „ублажи бол и умањи штету“ нанету породици убијеног пилота Олега Пешкова него хоће и да интензивира сарадњу са Русијом у борби против исламиста у Сирији, за чији рачун и у чију заштиту је управо и оборила руски авион. Турска субмисивност је у једном тренутку отишла толико далеко да је шеф турске дипломатије Мелвут Чавушоглу националној телевизији ТРТ рекао да ће Анкара сарађивати са „свима који се боре против Исламске државе“, да је „Анкара отворила своју ваздухопловну базу Инџирлик за све који желе да се прикључе активној борби, па зашто не би сарађивали са Русијом на исти начин“. Могућност уступања базе Инџирлик, у прошлости кључне за све америчке и НАТО операције у региону, за руске авионе одјекнула је као бомба, али је Чавушоглу убрзо невешто демантовао: „Нисам изнео такав коментар. Рекли смо да можемо сарађивати са свима у борби против Исламске државе. Рекли смо да можемо сарађивати са Русијом у периоду који је пред нама у борби против Даеша. Нисам изнео никакав коментар који се односио на долазак руских авиона у базу Инџирлик.“

ТЕРОРИСТИЧКА ОПОМЕНА Сва прича о обновљеној љубави у троуглу Анкара – Москва – Тел Авив пала је, међутим, у други план већ сутрадан, када је у уторак 28. јуна око десет сати увече уследила серија експлозија на аеродрому у Истанбулу у којој је погинуло више од 40 људи док их је најмање 200 рањено. Ово је четврти самоубилачки бомбашки напад у турској престоници од почетка године, а има врло сличне карактеристике са терористичким нападом на бриселски аеродром који је пре три месеца извела Исламска држава. У светској политици и тероризму тешко да могу да постоје коинциденције, а претходно искуство нас учи да су терористички напади често спровођени у тренутку када је некој држави требало послати поруку. Најчешће када се ради о њеној политици према Русији. Тако је, на пример, напад на Шарли ебдо у Паризу спроведен баш када се Француска ломила око тога да ли да Русији под санкцијама пошаље раније договорене ратне бродове „мистрал“ или не. После овог напада одлучено је да се на штету државе одустане од тог споразума.

Поред временског оквира, у терористичком нападу на истанбулски аеродром се, као и у претходним случајевима, назиру амерички прсти. Док је то у нападима на Париз од новембра прошле године најочигледније било у пореклу оружја које су терористи користили (најмање једна пушка је стигла директно из САД од фирме блиске ЦИА о чему је Печат већ писао), овде се ради о идентитету терориста. Турски истражитељи су утврдили да су нападачи били из Руске Федерације (читај Чеченије или Дагестана), Узбекистана и Киргистана, дакле људи из миљеа који се већ годинама у Кавказу бори против Русије и руских интереса а под покровитељством и уз подршку Запада. Ово најбоље доказује организатор напада по истрази турске службе Чечен Ахмед Чатајев којег је годинама, као политичког дисидента, бранио Амнести интернешенел, а којем је због „неправедног прогона“ у Русији политички азил дала Аустрија.

Чатајев се Исламској држави придружио 2015. године и тренутно се бори у Сирији, где предводи јединице састављене углавном од екстремиста са Кавказа, наводе турски обавештајци, а играо је кључну улогу у обуци екстремиста за терористичке нападе у Русији и Западној Европи. Руске власти Чатајева траже годинама због тероризма, а он је успео да, пре одласка у Сирију, уточиште нађе у Европској унији. Ахмед Чатајев се сматрао блиским сарадником Доку Умарова, некада најтраженијег терористе у Русији, којег су федералне снаге безбедности убиле септембра 2013. Чатајев је на руску листу терориста стављен 2003. и одмах потом је добио азил у Аустрији, где је тврдио да је руку изгубио током „мучења у руским затворима“, а не за време борби против регуларних руских снага у другом чеченском рату. Да Чатајев ужива специфичну заштиту западних обавештајних служби доказује чињеница да је у Европи више пута хапшен због терористичких активности, али да никада није изручен Русији или озбиљније кажњен. Тако је у Шведској ухапшен 2008. године са групом од још неколико Чечена код којих је нађен један калашњиков, муниција и експлозив, а 2010. у Украјини када је у његовом телефону пронађен списак људи за ликвидацију и подаци о метама које треба напасти. Поново је ухапшен 2011. на турско-бугарској граници. Од изручења Русији у овим случајевима увек су га бранили Амнести интернешенел и Европски суд за људска права. Занимљиво је да је од 2012. до 2015. неометано живео у Грузији, чије су власти и обавештајне службе познате по сарадњи са тајним службама САД. Тамо је због својих активности био осуђен за тероризам, али му је омогућено да у фебруару 2015. оде у Сирију и придружи се Исламској држави. Паметном доста.

[/restrictedarea]